“Ti si mislio da je život samo u tebi. Ali ja sam strgao sa tebe veo obmane i ti si video da si sebi činio zlo kad si ga činio drugima”…
Bio jednom jedan car, u VII veku pre naše ere, koji se zvao Asarhadon, te on udari na drugog cara po imenu Lailije, uništi sve njegove gradove, ratnike, ljude porobi, a njega zarobi i zatoči u kavez. Svaku noć oholi car Asarhadon smišljao je kakvom kaznom da kazni svog zatočenika. Ali, jedne noći dok o kažnjavanju razmišlja njemu se ukaza prilika mudrog starca koji dođe da ga upita misli li on zaista da ubije utamničenog cara Lailija.
Neustrašivi car Asarhadon bio je nepokoleban tvrdeći bez trunke srama ili pokajanja da će tu opakost ipak počiniti, te reče kako trenutno samo smišlja na kakav precizan način će izvesti njegovo smakunuće i pogubljenje. Onda mu mudri starac ubaci crva sumnje, napravi pometnju u njegovoj glavi, te mu kaza da je on upravo car Lailije, da je on sam taj svoj zatočeni bližnji koga misli sada da ubije, a pre toga mnogo namuči. Svađalački nastrojen car Asarhadon pobijao je sve starčeve tvrdnje ističući kakoje on on, govoreći ja sam ja, dakle svemoćini car, itd. Starac je pokušao da ga umudri i urazumi, te stade mu govoriti da je on svoj bližnji, da su obojica isti, bez obzira kako obrnuto ili razlličito sada izgledaju njihovi položaji i uloge, on car, a ovaj rob.
Car Asarhadon poče se siliti i tvrditi da je on u mnogo boljem položaju, jer uživa sva bogatstva sveta i sve privilegije, ima meke postelje, palatu, robove i sluškinje, prelepu ženu, a kad mu se ćefne može da orgija i piruje, lovi, a onaj tamo rob u kavezu sada zgrčen je i sputan, izmožden, a kako izgleda završiće ubrzo kao hrana gladnih pasa.
Starac je branio ljudski život, vrednost svakog živog bića, čak i život onog roba u kavezu, te opomenu cara kako ne može uništiti ničiji život, ako to do sada ne zna. Videli smo pak da car može da popali gradove, sela, da poruši kuće, istera njegove žitelje, itd. No, car Asarhadon poče se hvaliti svojm velikim masakrom ističući kako je pobio olako 14 hiljada neprijateljskih ratnika, kako je od njihovih mrtvih leševa napravio jedan ogroman breg, naglašavjući ponosno kako njih više živih na ovom svetu nema, a jedini koji još može da uništava tuđe živote jeste on car Asarhadon.
Potom ga mudri starac upita kako može baš sa tolikom uverljivošću da tvrdi da tih ubijenih ljudi više nema. Carev argument beše u tome da ih nema, jer su nevidljivi, jer su umrli u mukama, umrli u lošim okolnostima, a njemu kao caru je i nakon svega toga mnogo dobro. Na ove reči starac mu reče da tu nema istini, sve je to sam obmana, jer niko ko ubije drugoga ne može dalje da nastavi da oseća dobro, jer takav takođe živi u mukama, a ako i poveruje da nakon svega ima u njegovom životu dobra, to mu se samo tako pričinjava.
Car Asarhadon naravno nije mogao da razume dubinu starčeve svemudrosti i premudrosti, ali ipak požele da sozercava i sagledava i takve dubine, te pristade da ga starac krsti, tj. pogruzi u krstionici prepunoj vode. Zatim mu naredi da odbaci svoje carsko ruho i da stupi u krstionicu. Za divno čudo, car sve posluša kako mu bi kazano, a mudri starac uze svete vode i poče da ga poliva, a onda mu kaza da u vodu zagnjuri.
Čim car zagnjuri pod vodom, postade neko drugi, peobrazi se, transformisa, a oči sozercanja i rasuđivanja počeše da mu se otvaraju. Oseti da se tranformiše, peobražava, menja, te da biva i postaje neko posve drugi, nesluteći da postaje onaj koga najviše progoni i mrzi.
Sebe ugleda na raskošnoj postelji kakvu samo imaju carevi i bogataši, a uz njega prilepila se prelepa žena, koja ga pozdravi kao svoga muža, ali ga nazva imenom Lailije. I kaza mu žena da ga očekuju velikaši u palati. Ovde se zagnjureni car Asarhadon zaprepasti kad ču da ga svi poštuju i nazivaju, zatim najstvarnije doživljavaju kao Lailija, ali poslušno ode da poseti velikaše u palati. Tamo je do svojih velikaša saznao da je zulum i zlo koje čini car Asarhadon prevršilo svaku meru, te treba protiv takvog zulmućara povesti rat. Ali, Lailije ne može sa ovim da se složi i reče da se zlom caru Asarhadonu najpre pošalju emisari i pregovarači s ciljem da ga privole da postane razumniji i bolji. I bi tako.
A car Asarhadon koji je sada živeo osećajući se kao car Lailije pođe u planinu u lov na divlje magarce, odakle se uspešno vrati sa dva odstrela, a onda priredi veliku zabavu, te pozva robnje da plešu samo za njega. Idućeg dana dođoše molioci i optuženici da isprose carske milosti u njega. Posle okončanih poslova opet pohita u lov u kome ubija lavicu i zarobljava njena dva lavića. I opet je nakon lova napravio gozbu.
Prolazile su nedelje, a kad prođe već mesec dana, onda se vratiše njegovi izaslanici koji su neslavno prošli u pregovorima kod cara Asarhadona, jer im je ovaj odsekao noseve i uši, a preko emisara poslao nazad preteći odgovor rekavši da će isto tako uraditi svima njima ukoliko ne budu nastavili pokorno da mu plaćaju porez i druge namete. Sada Lailije koji je bio pre svega ovoga car Asarhadon ponovo okupio oko sebe svoje velikaše u želji da nađe razrešenje ove užasno teške situacije. Svi su tražili da se odmah jurne u krav boj. I car posluša te stade na čelo vojske kao njen komandant. Tek posle 8 dana sukobiše se dve vojske, ali na kraju car Asarhadon rani i zarobi cara Lailija koji je nekada bio onaj pravi car Asarhadon. Kroz dva dana Lailije je doveden u grad Ninivu i zatvoren u kavez kao rob. Zarobljeni car u kavezu oseti veliku patnju zbog nemoći, zbog poniženja, zbog poraza, zbog utamničenja, zbog zla koje ga snađe. Pitao se šta može tako zatočen da učini protiv svojih neprijatelja. Shvatio je da jedino može da im ne pokaže svoju bol, svoju patnju, svoju muku, da im ne upriliči zadovoljstvo da oni vide koliko on zaista u kavezu pati. Stoga je rešio da ostane jak, snažan, pravi stoik, te da bez ikakvog ropca podnese sve što ga dalje bude snalazilo.
Zarobljeni car već 20 dana sedi u kavezu odakle će ga ubrzo izvesti na pogubljenje. Iz kaveza posmatra kako njegove sunarodnike odvode na linč, a sve vreme sluša njihvo plač, njihov krik, njohvo urlik, njihov jauk, dok im seku ruke, noge, ili deru kožu. I svi su u mukama ostajali smireni i neustrašivi. Znali su kako se užas podnosi krotko. Zatim je video kako dovode njegovu takođe zarobljenu ženu, i daju je caru Asarhadonu za robinju. I tu bi zarobljeni car snažan, te ne pusti ni ljubomornog glasa.
Onda dođoše dželati po njega i povedoše ga na giljotinu. Pre toga na krvavom kolcu ubili su njegovog najboljeg prijatelja. Sada dođe red na cara Lailija koga privezaše za isti kolac. I tu ne izdrža zarobljeni car, slomi se, kad pomisli da je ovo njegov kraj. I poče plakati, i poče moliti i iskati milosti. Nisu ga hteli čuti. Onda zarobljeni car pomisli da ovo ne može biti istina, da je sve ovo samo neki ružan san i natera sebe da se iz tog sna što pre probudi. I reče sam sebi da on nije Lailije već Asarhadon. Onda je začuo glas koji mu govori da je on oboje i Lailije i Asarhadon. Potom primeti da će ubrzo da ga ubiju. I tog časa pusti povik iz grla, a svoju glavu izvuče iz krstionice.
Video je car Asarhadon mudrog starca koji ga po glavi posipa vodom, a onda mu ispriča da je video tamo pod vodom dok je gnjurio samo strašne muke koje su trajale jako predugo. No, mudri starac mu kaza da on nije tamo gnjurio tako predugo, već svega nekoliko sekundi, tačnije čim je zagnjurio, odmah je ispilvao na površinu. Car Asarhadon nije mogao da razume šta mu staraca pokušava reći i stade ga posmatrati za zaprepašćenjem.
Na kraju, starac mu daje pouku priče, a reče mu da je on bio svaki onaj čovek kome je nanosio zlo: i Lailije, ali i onih 14 hiljada ratnika za koje se pohvalio kako ih je vešto poubijao. Onda mu reče da je on bio i ona zver koju je u lovu odstrelio, samo da bi je posle na gozbama pojeo u slast. I reče mu starac da se život ne nalazi samo u njemu, i zato je došao da mu skine veo svake obmane, i kaza mu da svaki put kad nekom drugom učini zlo, on zapravo samom sebi čini najveće zlo. Svaki čovek sam sebi čini najgrđe zlo upravo onda kada nekom drugom i bližnjem i tuđem čini zlo. I reče mu staraca još:
“Život je jedan u svemu, i ti ispunjavaš u sebi samo deo toga jednog života. I samo u tom jednom delu života, u sebi, ti možeš poboljšati ili pogoršati, povećati ili smanjiti život. Poboljšati život u sebi možeš samo tako ako porušiš granice koje dele tvoj život od drugih bića, kad budeš smatrao druga bića za sebe i kad ih budeš voleo. A da uništavaš život u drugim bićima, to nije u tvojoj vlasti. Život bića koja si poubijao, iščezao je iz tvojih očiju, ali nije uništen. Ti si mislio da produžiš svoj život i da skratiš život drugih, ali ti to ne možeš učiniti. Za život ne postoji ni vreme, ni mesto. Život od trenutka i život od hiljadu godina, tvoj život i život svih vidljivih i nevidljivih bića, jednak je. Život se ne može ni uništiti ni izmeniti, zato što samo on postoji. Sve ostalo nam se samo čini”.
Pošto mu je izgovorio ove premudre reči starac je nestao kao priviđenje. Sledećeg dana car Asarhadon izdao je naredbu da se iz kaveza oslobodi utamničeni car Lailije, ali da se takođe puste i ostali ratni zarobljenici.
Kroz 3 dana car je pozvao svog sina po imenu Asurbanipal i proglasio ga za svog naslednika, te mu predade tron i povuče se iz sveta, te stade živeti kao pustinjak. Promenila ga je dubina mudrosti do koje je došao. Postao je veliki bogomoljac, onaj što obilazi gradske i seoske pragove, i tamo propoveda da postoji samo jedan život i da najveće zlo čini svaki čovek sam sebi upravo onda kad nekom drugom i bližnjem i tuđem nanese ili učini zlo.
Čovek je vidik bez kraja 