POETSKI FELJTON: RADE DRAINAC – MONODRAMA JEDNOG BEZMASKIRANJA, VI DEO…

Kroz ipisivanje pod nazivom „Bez maske“ Drainac opet i opet u „Pravdi“ 1931 daje pojašnjenje svoje književne ličnosti i tvrdi da nikad ne bi ni tumačio svoju umetnost, da ga nisu tako prozvali i optužili, tako da ovo tumačenje postaje pesnikova višestruka „moralna groznica“ odakle će izaći sa posledicama: pomutiće mu se vlastiti lik. Nije mogao da nasluti da će mu se baš toliko svetiti, kao ni da će mu spostvena savest biti još nemilostiviji sudija i tako će sam dati potrebni dokazni materijal koji ga optužuje dok piše o „melanholiji i nedaćama“,  a što će biti vešto iskorišćno protiv njega. Biće Drainčev slučaj „presedan za najsvirepije duhovne i duševne osude“. Vređaće ga „sistematski organizovana masa“ putem kleveta i uvreda koje će nositi na teretu svojih pleća 12 godina, pod kojim će posrtati i klecati. Može li zločince svoje zaboraviti i jednim teškim ispaštanjem oprati svo zlo savesti? Zato će ostati njegove knjige nesagorive vatrom inkvizitora i biće dokument i potresno svedočanstvo, o tome kako se „umetnikov duševni i fizički svet“ našao „usred užasa“. I samo zbog toga sva pesnikova dela svrstaće po diktatu „duhovnih sistema“ u „duševnu perverziju i izvitoperenost“…

Razgolićene istine koje dotakne metamorfoza preći će u zločin. Drainac ne zna kako da protumači svoju umetnost i čime da je opravda, kad zna da „ljudi ne traže istinu u literaturi, istinu krvavog pisanja, istinu neobuzdanih nadahnuća, istinu ispovedanja ili srećno sproveden sistem jedne teze, jednog mišljenja, jedne ubedljive logike, koja od najprljavije savesti, najprašnjivije duševnosti, stvara apostole i čistunce“… Zato se Drainac neće braniti, jer sam čin odbrane bilo bi isto što i samooptužiti se. On će samo prošetati kroz svu svoju umetnost i neće moći da sakrije koliko ga ta šetnja boli, ranjava, baca u besanicu i budi gorka sećanja. I samo tako dostiže „najveću popularnost“ za neko kratko vreme, kada u toku 2 godine protiv njega napišu čak 372 napada i to „određeno“ mišljenje o njemu učiniće ga „slavnim pesnikom“. Živeće „u napdima“, a kolege i prijatelji „serviraće prijatnu razonodu“ na tacni života. Zatim se Drainac samozapita: kako je moguće da izbeže doživotnu robiju i kako još ima za osiguran ručak? Učiniše ga „čitanim piscem“ i „uticajnim“, koji „pliva u izobilju kao trutov u saću meda“…

Nažalost, Drainac je kratkovid,  a kao ličnost on je „apokaliptično čudovište“ i tako će sva naklapanja stvoriti nekog trećeg Drainca – pokvarenjaka i prezimenjaka rđavijeg od svih drugih savremenika. Ipak, mozak tog novoiskreiranog Drainca i njegovih klevetnika u mnogome se razlikuju. Drainac nema ni kuće ni kućišta i isto je što i biti radnik ili kirajdžija, ili jedan od onih koji glođe koru hleba ukoliko ga zaradi. I tako Drainac produžava i tvrdi da nije dostojanstveno da se osveti,  ako bi se i branio od nekoga, taj neko mora da mu bude dorastao,  a onda zna da nema od čega da se brani više! Prebacuju mu i pasivnost prema napadačima, a on to pojašnjava: „Kada će svi ti žutokljuni potrošači ljubičastog mastila doći ovde, do ove međe na kojoj JA stojim već punih godina? Možda nikad! Sva odbrana bi im samo dala značenje, podvukla važnost duhovnih osobina koje nemaju, koje im je priroda uskratila“…

Drainčevo izbacivanje iz kruga odrađeno je šeretski, kada je stavljen van savremenih dešavanja uz obrazloženje da je nedostojan i nepodoban – rečeno mu je da je nedorastao i zaostao na pola pređenog puta i tada se poverovalo samo onome šta ima da kaže „kafanski šarlatan“ i „mizerna kapunicerska ličnost“ Ujević. Drainac je postao „ljuska od oraha a ne orah“, odbivši da bude „zapadni lakej ulizica i trabant“, a što se kosilo sa njegovom ličnošću. Lepše je bivalo biti sanjar i mekušac što se “provlači kroz vreme i ljudske fontove kao magla“. Ni po čemu nije mgao da liči na tu posleratnu bezličnu generaciju „konglomerata sporta i buržujski servirane večere“, kad zna kako je prešao Albaniju, jedući meso crklih konja, živeći u kasarnama sa ranjenim i teško bolesnim,  a sve vreme žudeći za komadom prostog hleba i posteljom“…

Drainac sebi neće pripisati nikavu moralnost, ali neće napadati ni iz zasede. Neće ostati tek „kućevlasnik i idejni pajac“ koji napada konformizam i dalje težeći da ostne u fotelji. Zato je Drainčevo stvaralaštvo prepuno protesta, a njegova deviza glasi: „Prvo biti čovek pa umetnik“. A sretaće u literaturi „bujicu šljama“, on čiji je svet stvaran, onakakv kakvim ga živi, dok njihovi svetovi možda i ne postoje, a ukoliko postoje oni su: „knjiški, lažni, prividni i nebulozni“. Zna Drainac da je u toj armadi „jugoslovenskih piskarala“ nelogično naći bilo kakvo priznanje, mada Drainčeva vrednost ostaje samo u napadu koji su preduzeli protiv njega…

U „Pravdi“ 1932 daće i svoj poslednji osvrt na jugoslovensku literaturu i sve će prozvati i staviti na tapet… Drainac je imao sjajne pozicije, sve dok ga nije zaveo levičar Marko Ristić, zlobni Velibor Gligorić i hrišćanska kukavica Krklec. Tako će Drainac ispaliti prvi metak uz tvrdnju da je Društvo njegov pakt, a ne literarni pisci pojedinačno i tak se osmelio da im baci rukavicu belu u lice… Prksoni modernista Jovan Popović urednik „Stožera“ piše Draincu pismo, u kome kaže: „Vas kao pesnika jako cenimo… treba da učestvujete u ovoj akiji… koja je duboko etična“… Itd… A kasnije će se isti taj Popović poslužiti podlostima protiv Drainca i iz rodbinskih veza Jerkovića uvesti u kolo „socijalnih pesničića“… Drainac je preporučio neke mlade snage misleći da će biti snažni i borbeni, sa novim socijalnim moralom, a gle oni se pogubiše „u šarenim lažima, u intelektualnim pobačajima, u igranju naprednosti, ambicioznom koketiranju sa revolucionarnim idejama i komičnom kočoperenju“…

Drainac im servira na tanjiru učtivo „svoj iskreni prezir i plemenitu pljuvačku“. To je čas kada je zasmrdeo smrad jugoslovenske literature „van domašaja širokih narodnih masa“, a bedno jugoslovensko piskaranje ostalo „sumroni, bolesni i prezrivi plagijat“… Drainac je buntovnik jednog haosa koga će „očerupati“, samo zato što se odrekao saradnji i vezivanja. On je stopljen sa radničkim masama… Ljubomir Micić izriče dve sramne izjave protiv Drainca (ukoliko me neko vidi kao Drainčevog advokata, da znate ta uloga branioca-čitača veoma mi je važna). Napali su ga „ti pigmeji, konformisti, mamini bukači, tatini pesnici“, jer mora svanuti čas kada će se svi oni zastideti onoga što su rekli „na đubrištu morlanih platformi“… Drainac i Micić koji se preselio  u Pariz – nikada neće zaboraviti sve te „književne gadluke“, tako da još od tada ostadoše podignute barikade, a literatura je li očišćena od „sitnih i ambicioznih pakosnika, arhilopovskih apostola, gadljivih i lažljivih boraca socijalne i kluturne naprednosti“…

Zato Draincu više nije ni do literature kao takve, već do istine! Zna on da je takvu literaturu lako napisati, jer je ona „šematična, tupa, praznoglava i blesava“ i nije izraz borbe ni života naroda u kome živimo. Drainčevi drugovi su svi anonimni ljudi (mali i poniženi), a u njihovim golim životima povijeno je sve do crne zemlje, i tu nema mesta za maštarije i sanjarije koju uzbudljivo plasiraju birokratska deca. Šta će njima takvima to „kretensko plivanje po moru lenjosti i apstrakcija“. Posmataro je Darinac kako se u Beogradu „bore za ime, za duhovnu prevlast“, počesto u ime levičarskih ideja i bilo bi to dobro, produžuje Drainac, ako iza takvih reči stoji „gola i puka ambicioznost“ samo. No, zna pesnik – kada se budu rešavale sudbine živih i gladnih malih ljudi, njih neće rešiti „mamini i tatini intelektualci, književnici, nego široke narodne mase“. U preokretu stvari i zbivanja na optuženičkoj klupi ko će sedeti? O tome se neće vodtiti računa, jer od duha preči je hleb,  a što „situirana piskarala“ zanemaruju i zaboravljaju…

To što „nemaju duha“ Drainac im oprašta, ali  nemanje talenta neće im oprostiti – svom tom „blistavom šljamu, opakoj truleži, podlacima i lažovima, svecima i inetelktualnim poltronima“… U moralnom smislu Drainac je pristaša Aristotelove logike, kada se upita: „Levičar, koji ima oko 25 miliona dinara,  a koji to materijalno bogatstvo uživa iz psihološkog egoizma… Sad je… Marku Ristiću jasno da se sa mnom ne može lako likvidirati jednom sramnom izjavom u novinama… „prc-poezija“… mora da su mu u mladosti guvernante o njegove seljačke i duge, kestenjaste kose vezivale crvene mašnice“… Drainac se „poženskario“ ovde, iznoseći koliko je tu bilo čak za izvoz i„simulanata, i plagijatora, i lakeja… „Boško Tokin na vojvođanskim keceljama Letopisa Matice Srpske„ispisaće da je Drainac… taj koji je… epohi zadao smrtni udar svojom i tuđom voljom“… i nisu li želeli da Darinac ostane „ranodušni posmatrač… plagijatora i slepih miševa, ambicioznih i bolesnih, megalomana i morlanih bogalja“ i sada se Drainac mnogo raduje ako je uspeo da im pomrsi konce…

Ovaj slučaj ostaće usamljen i napašće ga za izdajstvo medernizma i prozvati reakcionarom koji zarađuje „basnoslovne sume novca“ – Drainca koji nije uspeo komotno i bezbrižno da proživi kao akademik  i ambasador Marko Ristić – „pisac blesavih natpisa i opsežnih komentara!“. Jedni za Draincem liju krokodilske suze, a oni drugi se krezubo smeše. A Drainac je uvek nešto treće: ostaće protiv oba fronta, oba tabora i klana i čekati da osvane bolje naprednije rešenje levice,  a što bi rešilo njegovu sudbinu izlolovanosti. Biće to pitanja „kolektivnog morala“ ili „pakt sa društvom, a ne sa literarnim koterijama i školama!“… Ako na tom terenu Drainac ne nađe po kog jugoslovenskog pisca, ostaje u „ratu do istrebljenja“ sam!…

Mnogi drugi su do sada progovorili o Draincu, a hajde da vidimo šta je Moni De Buli, sin i dete imućnih roditelja iz bogataške porodice beogradske, 20-ih gdoina XX veka u svom Dnevniku zapisao o Draincu, a sam ponikavši na terenu „hipnizma, zenitizma i nadrealizma“: „U vreme pokretanja ‚Hipnosa‚ Drainac sumnjam da je… bilo šta pročitao iz mog usamljenog i naivnog ‚stvaranja‚ u porodičnom zlatnom kavezu“… Onda je Drainac Bulijevu novu pesmu štampao u svom časopisu, jer je Bulijev otac novčano pomogao štampanje drugog broja „Hipnos“-a (ali će pesmu smatrati vrednom), a Buli će Drainca nazvati „najtalentovaniji pesnik“ i reći još nešto o njemu: „primeran boem među najvrednijim lenjivcima… stalno u polupijanom stanju… izuzetno bogate lirske prirode“… Redakcija časopsia bila je u hotelu „Moskva“, gde je Buli doneo poemu za broj 2, kojom se Drainac mnogo oduševio i rekao: „Pa to je odlična stvar. Nisam ni slutio da imaš talenta!“… Buli je za pisanje poeme uzeo beleške i odlomke iz intimnih spisa, sastavio ih  u jednu celinu i nazvao sve „Doktor Hipnison ili Tehnika života“ i kao gimnazijalac već počeo da sagledava sebe kao pesnika…Bulija će na korzou u Knez Mihajlovoj za tu pesmu pohvaliti čak i Marko Ristić, Milan Dedinac i Rastko Petrović…

Drainac hipnizam objašnjava i tvrdi da je to isto što i „preživljavati, mnogo krvi davati meditacijama i živeti do svega i u svemu putem sna, koji je najbeskrajniji da otkrije, bar u prividnim konturama, što inače sve drugo zaokružava – donekle – o određenim linijama. Hipnizam je direktna linija svega, duševnih drama i metafizičkih dubina. Hipnizam je – san ekstaze, bez krugova i opredeljenja“… Ovde preživljava čovek koji je sav „u zvedama, u šumoru granja, u noćnoj svetlosti, u plavetnilu vode i misle da do večnosti sa njima žive“… kad „u Vaseljeni nema neke naročito propisane etike po kojoj se mora ići. Umetnost više nije radi lepote, uokvirene estetike, da trpi dogme. Slavite one, čiji se um izgubio u Vaseljeni na rumenom snu ekstaze. Tako ćemo dokučiti apstraktne stvarnosti… Ne trebaju nam književni parlamenti ni akademije. Nama je dosta sloboda beskraja… Ne smetajte nam!“…

Drainac – jedan život sav „u znaku protesta“… „Boem, skitnica, buntovnik, izgnanik, lutalica, mlad  i nesrećan, posrnuo i proćerdan, spaljenih godina  i ideja, istrulio u čamotinji, boemska mumija, dosada i muka, obest pustoši i pustoš obesti, slomljen, iskidan, ranjen“… Ujević se sveti za „drainizam“ i kaže da je „konfuzan, pometen, uligivač publici, šarlatan što protestvuje, ispunjen sobom, patološki degenerik romantike… kult bolesti, nedonošče, slabotinja, iluzija, strah od beznadne istine i pretenzija na svečoveka“… Trocki reče: „Nema umetničkog dela ako ono nije protest… Autentično umetničko delo uvek nosi protest u sebi… protest protiv stvarnosti svesno ili nesvesno, aktivno ili pasivno, optimistički ili pesimistički“…

Vinaver će progovoriti o matafori „omađijane zbunjenosti Rake Drainca“ i pomenuti nekakvu „Drainčevu pohlepu za slavom, i prezir za svakoga koji se ne oseća kao Raka, i nameštenu njegovu grubost, da se ruše konvencije do kraja,  a ako treba da se bude i ‚bandit‚… da nije čestito ni znao da izgovara reč ‚metafora‚…“. Kažu da je Drainac bio pod uticajem Dučića, modernih francuskih poeta i delimično ruskog Jesenjina… Ipak kažu još i da je Drainac uz Rastka Petrovića bio i ostao „najdarovitiji srpski pesnik“, koji se „slomio“, a Radoslav Vojvodić te 1987 reče još da ima nameru da ispiše dramu kroz koju bi objasnio zašto se Drainac „slomio“… Meni ostade nepoznato da li je ovo ostvareno, ali kako god u narednom nastavku pričanja opet plovimo pod zastavom Drainčevih hipnotišućih stihova…

POETSKI FELJTON: RADE DRAINAC – NE MOGU DA MISLIM ŠEMATSKI, V DEO…

Na Ujevićev članak pod imenom „Sumrak poezije“, progovoriće o svojim pesmama reakciono,  a kroz članke i eseje Drainac Rade u „Pravdi“ 1930, ovako: „Bolje bi bilo da je Ujević osetio eklipsu latinskog genija, nego što je pao u njegove verbalističke akrobacije. Danas bi njegov pojam o poeziji bio – čisto stvaranje. Jer poezija, umetnost uopšte, na nesreću svih profesora uporedne književnosti, neće se nikad objasniti jednom zavodljivom i lažnom teorijom. Svako takvo apodiktičko tvrđenje je laž, ako ne i sam zločin. To kritičari najbolje osećaju kad prevrću prašnjave strane po savesti i srcu… Tako se jednom teorijom nije moglo naterati i naučiti ljude da po određenim šemama misle“…

Kroz ovo pisljivo i čitljivo razmišljanje Drainac se pita – čega se to tačno Ujević uplašio i „pobojao“ i da li je to zbog „dogmatike estetike“, po kojoj je glavna forma, a sve drugo ostaje sekundarno, kako je tvrdio i antologičar Bogdan Popović? Da li će i Ujević biti samo „pesnik zanata“? Drainac zaključuje da Ujevića ipak ovde nešto drugo plaši i golica u nastojanjima da izmeni smer „nove poetike“. Kako god, jedni su u „novom valu“ videli novinu i priklonili joj se uplašeno i bojažljivo, dok drugi u tome videše kosovsku svetinju koja se čuva,  a za treće to će biti proglas o „sumraku poezije“…

Drainac se dalje čudi i pita, zar nisu sve te idejne laži unapred smišljene i proračunate, pa koliko jeste vredno to skrnavljenje ubeđenja na uštrb „šimerične, trenutne teorije“ i zašto Ujevića da zaboli pokret novih mladih snaga i zašto da u njima vidi propadanje poetike? „Naići će još materijalističkije doba; ljudi će postati automati, ali i tada će biti poezije. Ne više, ovakve, formalističke i dogmatične, ali poezije koja će ići u korak sa vremenom. Takva će poezija opevati mehanizme doba; ona će pronaći formu svome izražaju; ona će biti hrana kao i danas za sve one kojima će večito srce ostati nerešivi časovnik, koji se ne može dati ni na kakvu reparaciju“… Ovo svoje tvrđenje Drainac završava uviđanjem da Ujević treba da se pribojava više za teorije,  a sve manje za poeziju koju ispisuje, jer su teorije tek „prisećanja prežvakanih članaka“. Tako se mislilo i pre Ujevića u vreme pojave „solidnih pesnika“ koji su nadmašili svoje prethodnike i dokazali da poezija postoji i da će postojati dok bude sveta i veka. Poeziji ne treba da bude večna i prevečna i to je ono što se od nje kao takve i najmanje očekuje-traži, a potrebno je samo jedno: „da odećom lirizma prekrije ljubavi i sumnje njenoga doba i njena je misija dostojno izvršena“…

Povodom teksta „Sumrak poezije“, Drainac će dati odgovore i splitskom „Novom dobu“, ostajući pri svom stavu da je stvaralaštvo podsvesti „jače od same svesnosti zanata“. I nemojte misliti da je ovo Drainčev cinizam i podsmeh Ujeviću koji poseduje „larusovo znanje“, koje Drainca i ne oduševljava previše. Neka ovo bude samo jedan čin smelog „prebacivanja“ na teze koje Ujević svojom obradom dotiče, a koje su „ideološko blefiranje“ bez opravdanja. Drainac to ovako opisuje: „Dojučerašnji kantik, manje više bledi eterik, jedan parnosovački svirač na češkoj violini, nije mogao da mi se prestavi preko noći kao apostol Hegelove teorije; a još manje da mi zaspe oči prašinom uglja sa predgrađa, kad je taj ‚ideolog‚ juče bio sav u nekim ‚Gospama‚… Logično bi bilo da se pesnik sa tom metamorfozom… ne poziva na ‚Nolit‚ socijalnog arbitra, koji i onako nema pojma o socijalnosti… a kardinalska odežda ne ide uz socijalnog misionara“… Drainac ostaje dosledan tvrđenju da Ujevića „novo doba“ nije ni senkom dotaklo. Iako smatra da je lično sam „zadocnio“, kazaće kako ne voli da mu prašinom ideologije izblefiraju oči i poglede, svi oni koji su uvereni „da su oni jedini, koji osećaju universalnu težnju za preokretom“, a ‚Nolit‚ i Ujević deceniju već „igraju ulogu pasivne figure u haosu novog doba“…

Ovim će Drainac postati još veća misterija za sve,  a posebno za svoje dobre poznavaoce, ostajući i dalje proleter kome su sva vrata zalupljena pred nosem i čiji san nije bio da postane novi Kosta Abraševi. Što ne reći – Drainac je očigledno imao „opsežnije i dalekovidnije“ neskromne ambicije… Ujević je onaj koji piše pesme po instrukcijama,  a poezija je „taktična i termometrična“ – nedostaje joj toplina unutrašnje muzike (možda malo više Betovena) i on ostaje „pesnik-filolog“. Zato Drainac to ovako objašnjava: „Za Ujevićem plaču katedrale, tribine, koji put i vašari, ali ne i poezija epske širine… Nijedan novi pokret ga nije dotakao: ja Ujevića znam kao protivnika svega što nema veze sa katolicizmom… Njegov individualizam je sjajan, a njegova socijalnost mutna“…

Kada je Ujević kazao da je umetnost Suvišna (izlišna i nekorisna), Drainac odgovara tako što u znak slaganja stiska mu šaku i tako ironiju i cinizam unosi u poeziju Drainac, da godinama nerazdvojno se druži i slaže sa Ujevićem, a verna pratilja biće im prljave košulje, kao i „prezir i poruga plaćenih profeta, koji bi i danas da (im) iz srca otmu svaki pokušaj oponiranja i protivljenja“… Ujević kao katolik mogao je da se odriče i da olako prašta, dok Drainac nije mogao da oprosti, jer su ga previše zadužili svim lažima, pa zato govori kako će pre „otići u kaluđere, u najnesocijalnije ljude“ i neće dopustiti sebi šansu da ga baš toliko obmanjuju…

Za Drainca postoji samo jedna umetnost,  a to je „umetnost ličnosti a ne pučine“. U sociologiji vidi previše žongleraja i trikova – vidi je kao granu kojom se bave najkoristoljubiviji. Vidi trgovinu idejama, gde se najviše prodaje profetsvo,  a što je olaki posao. Društvo u kome se Drainac obreo takvo je da u njemu tek „imaju prava oni kojima je najmanje stalo do neke pravde“ i u takvom društvu zastarele su „sve religije, svi principi, sve teze kulturne i socijalne“… Drainac je kao „Kasanova matirao Dantea i Petrarku“, ostajući „kroničar života… individualista… literarni šarlatan i ignorant… pesnik“… A znate li čije ostaje pravo? Tek onoga „koji je svesan pa stvara neznata dela“ ili onoga „koji podsvesno dodiruje inspiracijom srce Bogova, a ni o čemu nema pojma“… A to da je Kasanova „literarni diletant“ što za svu večnost stavi u mat poziciju Dantea  i Petrarku izreći će prvi Stefan Cvajg, austrijski pisac…

U poslednjem odgovoru Ujeviću, Drainac će priznati da nema dara za pamfletisanje i polemisanje, ali iz već izvođenih razgovora želi nešto korisno da ostavi neorjentisanom nasleđu, da rasvetli i objasni. Ujević je neko o kome se sa simpatijama piše – „školski pisac“, a ako poželi biće i dopisni član Akademije Nauka, gde bi među savetom „uvaženih staraca“ mogao da divinizuje do idolatrije sva ta „staračka rezonovanja, nagvaždanja o svemu i svačemu sa drveta života i prolaznosti i da izvanredno dremucka“ tamo. Ujević je „beogradsk iljubimac“, koga niko u deceniji nije izbombardovao „najsvirepijim rečima“ i „atributima poroka i zla“. Nisu ga proglašavali čas ludim, a čas genijem! Nisu ga „klerikalci stavljali na indeks,  a profesori anatemisali“. Lekari mu nisu donosili „knjige napada od 120 strana“ umesto sirupa „Famel“ i bele kafe. Nisu ga stupci po novinama dočekali rafalima napada „kao zločinca, ubicu, varvarina, lopova i probisveta“. Nije se ni najmanje „žrtvovao (u) svirepoj borbi“…

Znao je Drainac da mu Ujević nije mislio ništa zlo, ali to više nema važnosti po samog uništenog Drainca, kome će ipak zasmetati više Ujevićeva „suptilna ironija o minulom hipnizmu“,  a što će se Draincu učiniti kao da Ujević pokušava sebi da dopiše stvaranje tog pokreta, kome je „trade mark“ udario Rade… Biće tu još nekih mlađih, kao i starijih koji su tvrdili da su oni utrli put hipnizma, a Drainac će reći kako ne poznaje te „babice“… „Ako je hipnizam ponikao u trećem delu kafane ‚Moskva‚ sarađivao je na njegovom rađanju kelner i ja. U to vreme g. Ujević se bavio negovanjem brade“… Naslovna strana broja 2 iz januara 1923 „HIPNOS“ – Umetnost Dekoncentracije Hipnizam, mesečna revija za Intuitivnu umetnost, Beograd, direktor Rade Darinac…

Ujević nije bio kao Drainac čovek „čardak ni na nebu ni na zemlji“ i nije odrican i nije porican od strane jednih,  a nije ni mistifikatorski kao branjen od strane drugih. Nisu mu odrekli socijalnost za koju je sve žrtvovao i nisu ga prozivali za reakcionizam i buržujstvo i nisu trgovali njegovom ljudskom bedom… Problemi se vazda mnogo dublje sagledavaju ovde i to mora biti „majstorstvo protesta i ironije“, a ne „krivo shvatanje“. Drainac jeste pobornik i zagovornik istine i samo istine, kroz šta dotiče društvene probleme. Drainca nazivaju „manuelnim radnikom“, a „socijalni apostol Keršovani Drainca pretvara u ‚lumpproletera‚…“… A Drainac očekuje da mu „pozvani“ udele još neku novu etiketu, i dok čeka želi da dokaže da ipak nije samo prazna ispijena flaša piva… To je vreme velikih prelazaka sa strane na stranu, iz tabora u tabor, iz klana u klan, a pošto Drainac ima i uticaja treba ga zataškati i odreći mu socijalnost. To je vreme kada ljudi menjaju imena (primer g. Dragina iz „Nove Literature“)…

Drainac nema fašističku prošlost i neće izmeniti ni ubeđenja! Zato će oštro polemisati sa Ujevićem po kafanama, kada su obojica bili „bez kuće  i kućišta“, a nazivani su „Buržujima“, dok su neki drugi pekli prasiće i ispovedali teorije o društvenim nejednakostima. Drainac dok iznosi sve ovo ostaje bezobziran i smelo se poigrava sa originalnim špilom karata, nemajući šta da skriva – bez falsifikata!… Drainac neiska „mandat“, a neće ni „koketiranje sa sociologijom“, ne želi od sebe da načini „naprednjaka“, a niti da zadobije „ljubav poniženih i uvređenih“ masa… On ništa nema od toga ako ga nazovu „proleterskim pesnikom“ i to neće ulepšati njegov teški upropašćen život. Etiketa besmrtnog žiga na čelu neće ga spasiti sve te neminovne bede. A nekad je Ujević Drainca više nego dobro razumeo! Draincu je preostalo još da se ponada kako ga „niko neće osuditi što suviše glasno mislimo“… I na koncu tih prisećanja Drainac završava: „A sad, lovac može na miru da peca, ako hoće, i morskog psa“…

Po latinskoj poslovici, Drainac zna ono večno jedno te isto: „Kad se čovek s gadom bori, ma ga i pobedio, uvek ostaje uprljan“… Zato se Drainac odriče neke „takve literature“, gde su „perfidni savremenici“ bili za sveopštu negaciju i smisla  i besmisla, a kada su raširili šarene zastave svega opakog, vulgarnog i šarlatanskog. Bili su to „srednjoškolci krajnjih mogućnosti bombastike i oblačne stilistike… duhovni liliputanci i moralni grbavci“… Darinac će biti pojedinac sa velikim odlučnim stavom za koga izostaje pripadnost grupama, klanovima, jer njemu je ugrupisavanje neprirodna pojava, pa ne može da misli po „šemama i mehanizmima“ – da tamo samo blefira… Njemu je to uvezivanje nemoralno i proračunato, pa kaže: „Zašto čovek ne bi bio sam, jasno opredeljen i ograđen od svega što ga opkoljava… Treba li neko nekome da čuva strah, da ga podržava najčešće lažno i podlo“… Ne, Bože sačuvaj!…

Drainac ne može, a da ne vidi u svemu tome okean uzajmnog laganja i uligivanja, podilaženja, etičkih prevara i licemerja, sve pod plaštom umetnosti,  a što mu je prjavije, podlije  i opasnije do svih čovečanskih podvala i prljavština… Čovek je rušilac pred kojim je mrak i jedna jedina krajnost: „totalna ruševina“… Zašto bi Drainac izmešao vedrinu prvih sa mrakom sujetnih i znatiželjnih drugih ljudi… „Čovečanstvo nema nikakvih koristi od svih tih moljaca i ukusnih bibliofila. Neka se odreknu hleba, neka se odreknu svega što negiraju, neka svedoče uverenja“…

Drainac više nije pristalica modernizma i sam je pregazio svoj prvi korak „imanentne osamljenosti“ što je samo njegova lična predestinacija (predodređenje)… Apsolutno je osamljen i svejedno mu je hoće li to neko nazvati porazom ili pobedom… A svi oni ljudi koje je nekada susretao sada su opipljivi „kao rane od ujeda insekata“, pa mu se učini „da ih je samo sanjao. Toliko su u beznačajnosti izgubili svi ti ljudi, prijatelji, drugovi, svi ti što nikad nisu postojali i što u stvari neće nikad ni postojati“ za Drainca…

Ruke koje pruža, pružene su „svima i nikome“ i zna da mu preostaje samo još jedno: „da se odrekne jedne universalne sramote jednog kriminalnog izvrtanja pojma – koristoljubivog levičarstva“…

A kako je to živeti „Bez maske“ uskoro sledi u nastavku VI dela…     

POETSKI FELJTON: RADE DRAINAC – MALOKALIBAR VELIKOG DOMETA, IV DEO…

Kako je, kada i na koji način Drainac iznova došao među svoje Srbe posle 41-u godinu od svoje smrti, doznajemo ploveći kroz delo „Ja ne žalim što sam voleo i patio“, objavljeno 1987, po izboru, predgovoru i komentarima Radoslava Vojvodića koji su nastajali ako se ne varam još 1984, a moglo bi se još i nazvati dozom „crnog humora“… I zar je moguće da se ovaj produhovljeni poetski čudak baš toliko neostvareno slomio pod teretom raskošnih i neslućenih srazmera? Kako je Drainac postao „socijalni slučaj“, raskomadan i zanemoćao,  a sve u pokušaju da istraje kao iole vredan čovek unutar jednog preteškog licemernog vremena? I zar ništa sem sunovrata i strmoglavog padanja u ambis za njega takvog ne beše? Ko je to unakazio njegovu ličnost?… Okean zapitanosti, a odgovori su različiti…

Iza Drainca ostali su ne samo stihovi, koji se probiraju i selektivno odbacuju kao proklijali stari krompir,  a pisao je on i dnevničku prozu, eseje, članke… Ostavio je i neugasivi plamen neprestane borbe da slobodno korača putem svojim, a neće izbeći da se nađe tako stešnjen između dva velika i prejaka klana: nadrealizma i socijalizma… Nije iskao ništa drugo sem da pronađe svoj tipični sistem i da iznedri jednu „banditsku poetiku“, koja bi na koncu konca pojasnila do razjašnjenja svim znatiželjnim – da je ipak put kojim se on usmerio i demonski, i otrovan, i opasan, i uklet, dok su obrisi tog vidika negde „među javom i med snom“, a tok mu je neuhvatljiv, tečan i fluidan, prepun čudesnog i imaginarnog (i hleb nasušni mu je imaginacija)… Jesu li Drainčevi stihovi tek nekakvo puko „blebetanje“ što odvodi u besmisleno individualno propadanje – što dalje od zajedničarenja u koje nije umeo ili hteo da se uklopi i ušabloni po naređenju? Zar nije lepše da ga konzervativci, primitivci i tupi malograđani i dalje oslovljavaju i nazivaju demonom, đavolom, satanom, opsednutim, đavoimanim, suma sišavšim i pavšim… Tu borbu sa svetom izneli su do vrtoglavog uspeha tek retki i odabrani, elitni, poput Ujevića i Rastka Petrovića, dok Drainac nije njihov nivo, već primitivno seljače kome će se sve borbe za jednu večeru i bitke olupati o sopstvenu glavu i biće to momenat kada je sam sebe upucao… Kažu kritike da je Draincu manjkalo inteligencije u toj borbenosti i ratu, kao i da beše prejak, penagao, preglasan… Da je tek on neko ko se usudio da iz malokalibra puca po velikim vođama, ideologijama, teologijama i buržujima – po svima onima koji su se ulizivački uvlačili u guzice svake nove vlasti i prevlasti…

Nesrećnik Drainac je trovač i psovač, nipodaštavač velikih klanova, drznik, fanatik, revoltiran depresivac, melanholik, simulator, patetičar, mesečar, crn i sam, ironičan, provokator, lažov, prenemagač, pljuvač, onaj koji vređa, slab, besan, opsednut, prezategnut i napet, težak, uzdrman, pukao čovek, ali tek na kraju i gladan!… I tek po nešto nalaze kritičari da mu je lepo i vredno, a sve ono preostalo izvikaće za „traljavo“… Jedno mora biti sigurno: nešto ovako napisano ne može da se baci u zaplećak i odbaci, jer i malokalibar može daleko da dobaci, pa i kad podbaci… Ološ Drainac možda ostaje vazda onaj koga ne vole, ali ipak moraće kad tad da ga prihvate i kao „izgubljen socijalni slučaj“ umetnu i skupoceni ram književnosti srpske na razmeđi dva velika rata… Njegovo stvaralaštvo ostaće više nego upečatljivo zapamćeno! U okeanu osporavanja, jedno neće moći da mu se osporava: da je uprkos svemu „snažna ličnost“, ali i „neobična“…

„Radojko Jovanović i glumi, i preti, i pljuje, i psuje, i nedolično se ponaša. U pesmama!“… Prezirao je formu i sva njegova iskustva su „negativna“ i to će dovesti da doživotno bude osuđen na nesporazum sa svima, jer on nije uspeo na način koji je tipičan za izuzetnog stvaraoca elitnog Miloša Crnjanskog, koji podari društvu ono za čim ono i vapi u ovoj pustinji. Crnjanski je ispevao nešto o Draincu, no nesrećni Drainac nije na vreme shvatio da se to odnosi na njega: „Da li da pevam profesorima što su kritici vični, što ištu, ištu optimizam, pod papučom, reumatični? Ili našim gospođama što vole božićne priče, što se plaše rada nad nama, i ne trpe da prosjak viče. Ili ću velikim patriotima, što govore samo o seljaku, što ne sme mirisat na balegu, nego na mesečinu mlaku? Ili ću tamo, gde grde samoubice, i tvrde: da je to pariski uticaj? Ne, tom je kraj! Na Itaki će da se udari u sasvim druge žice. Svejedno da li ja ili ko drugi“…

Po oceni kritičara većina Drainčevih pesama ostaće ispod svakog „umetničkog nivoa“, upropašćena i nedozrela visinama pesničkog zanata i zadatka… A Drainac, jelte opet kuka ako kaže: „Tako mi Hrista… Umreću kao pesimista!… Uvek na stanicu prispem kad voz krene“… Neće sakriti da je Drainac previše nadaren i darovit, ali zašto onda on nije po njima dostigao tu mistifikovanu veličinu jednog esejiste Marka Ristića i Aleksandra Vuča? Da li samo zato što Drainac nije umeo da prikriva  i zatrpava svoje očigledne tragove posvuda?… I kritika će reći da mu je tek uspešna 1922 i naredna 1923 kada je iskovao u hotelu „Moskva“ jednu uspelu možda najbolju pesmu pod nazivom “Pesma poslednjeg dekadenta“…

Drainčevo „snovidovlje“ ipak ostaje „ovozemljsko, realno, kakvo dolazi od onih uvređenih i poniženih u životu“… Ja ostajem samo Drainčev zadivljeni čitalac, ne zeleći da se stavim u ulogu njegovog tumača koji negde može da pogreši i umanji i oduzme nešto od prvobitne Drainčeve zamisli. Želim biti i ostati tek njegov saosećajnik, sapatnik i proučavalac, koga ovde sve privlači neumitnom snagom jednog poetskog magnetizma… Kažu kritičari još i to da se Darinac previše pretvarao, samoobmanjivao, kompromitovao i simulirao, a istina je da ga nisu nigde hteli i logično jeste da on želi da se osveti za tu odbačenost i neprihvaćenost, pa zato poetski i umetnički  napada, bez izvinjenja rešen da se do poslednje kapi iskašljane krvi obračuna, na grub način – ranjiv, nevaspitan, nekulturan i nerpilagođen…

Kritičari pišu ovako: „Srce je genija tu bilo malecko, zaista je to bio običan, neprihvaćen, nadobudan pesničić, koji je mogao da se smeje samome sebi, jer je on sam na sceni i sam je ŽIVA KOMEDIJA“… Reći će još da je tim manekenima Drainac „žalostivo zavidio“ i da nije dorastao većini tema o kojima piše (Marks, Frojd, Prust, materijalizam, umetnost) i da u njima nije pokazao spisateljsko umeće… Drainac je smeće! I kažu da je „njegov rečnik… na niskom stupnju svesti i kulture“… Kažu da se u tim svojim „originalnim varijantama“ ipak nije realizovao i ostvario, a da je pogrešio onda kada se stavio na stranu odbrane vlastitog života,  a uvek je jedan imperativ odbrane: braniti poeziju ili domovinu – svejedno!… Kažu da je svoj „ogromni potencijal“ dara  i talenta razbio o „kamenje svakidašnjice“… Drainac je čovek koji nije umeo da se snađe, pronađe i kao takav izgubio je ukus za svaku zdravu meru u svemu…

U tekstu „Bez maske“ koji je svanuo 1931 u „Pravdi“ Drainac piše: „Bio mi je najveći cilj u životu,  a i sada mi je, da dovedem svoju dušu u sklad sa astralnom čistotom Betovenove muzike. U njoj ima belina cveća tek procvetalog u devičanskoj magli aprilskog jutra“… Polemisaće i sa Ujevićem (više u petom nastavku feljtona), a u tim pokušajima neće „slavno proći“, jer Drainac nije rođen da za života kuša lovore slave… I dalje je nedonošče nedoraslo talenta i obrazovanja koje neposeduje i kako može da stane pred „namćorastog Ujevića“…

Dnevnik „Crni dani“ beleži u vreme okupacije 1941 i 1942, a sakrivaće ga zakopanog u vinogradu, pod brdom iznad rodne kuće topličke, a tu dnevničku prozu kritika će nazvati „paranoičnim crnim humorom“ i Drainca proglasiti za „neprijatelja broj jedan“ i nazvati ga komunističkim dirigentom… Drainac neće prihvatiti Nedićevu „amnestiju“ i poziv da se vrati u „Srbijicu“ u nekad „svoj Beograd“… Čekaće Drainac da mu „dva plaćena žbira“ u zavičaju i „krvoločni banditi… zariju nož u grlo“… Nisu ga zaklali, jer su građani toplički potpisom svojim dali garanciju kao zalog da Drainac neće više biti agitator komunizma… Oni su odlučili za njega, koji naposletku kaže: „Za mnom će sutra drugi tragati, možda sa istim intelektualnim poštenjem i kuražima… Ja ne smem nikome da budem zastava“… Udes je  u tome što niko ne želi i neće negativno iskustvo kakvo je imao Drainac i zato je ovo poetika koja najčešće završava na smetlištu odbačenosti, ali to jeste ono zbog čega ovakva poetika zaslužuje značajnosti u svekolikom pričanju i posle 100 leta… A Drainac nije samo bio gudač na violini. Već se iskazao i kroz nekolicinu crteža koje je uspešno načinio…

„O sebi“ kazaće kao i uvek – ponajviše… Rodio se u štali kao i Hristos, a i mučenje biće mu hristoliko… Sa 14 godina pobegao od kuće, kuvao kafe po kafanama, radio  u fabrici štofa „Vlade Ilića“, spavao na dunavskom pesku, prodavao novine „Straže“ i „Večernje Novosti“… Drugovao i lumpovao sa beskućnicima, „bosih nogu i gole duše“ obilazio gradove, ubio čeve konje, napustio školu, otišao u Francusku, opet radio u fabrici „Park Sen Mora“ – gladovao i orgijao… „Ja sam se rodio kada sam počeo zrelo da mislim“ – što je dočekao tek u 21-oj godini… „I kosa mi je sanjala… Prstima sam sa sena otkidao zvezde. Zvezde sam vezivao u čarape svoje ljubavnice. Čarape sam zatim bacao kroz prozor… Nije čudo što je i moj život sav u znaku puta, koji se nikada neće svršiti“…

Stanovaće u Bosanskoj ulici u baraci na broju 40 sa 11 lica u sobi… U bolnici crtaće crteže pacova po zidovima… Sviraće marševe na pozajmljenoj violini… „Glad u ljudskom okeanu pronalazi čudne slamke (spasa), koje mogu biti čak i violine – i to pozajmljene!“ – kaže Drainac… Pročitaće i roman „Glad“ od Hamsuna i dobro će upoznati na ličnom obrascu „tu najgrozniju čovekovu bolest“ i „najveći pakao svih stoleća“ – a što glad ostaje, jest i budet kao Hristos među nama… „Mladost mi proteče najodvratnijim dobom ljudske istorije, kada su jedni imali isuviše, a drugi gotovo ništa, sem golog života… Ništa mi se u životu lepše nije činilo od jedne skromne postelje“… U posleratnim godinama sa par beskućnika stanovaće u jednoj vojnoj bolnici  u Zagrebu, kradom ulazeći noću kroz prozor, a samo da prespava i odmori se na posteljnim stvarima što su krvlju ljudskom zamazane i baš tih noći nakupio je sve velike košmare od kojih će se ježiti do konca života…

„Jednom je Frank Haris upitao Vajldahttps://malaiskra.blogspot.com/2017/12/blog-post_22.html, čudeći se, zašto Šo, kao mlad književnik, nema neprijatelja? Na to je Vajld odgovorio: Nije još u tolikoj meri eminentan da ih stekne… Neprijatelji dolaze sa uspehom… Danas Bernarda Šoa mrzi 90 % engleskog stanovništva“… I Drainac postade „prilično izvikana ličnost“ iako Srbija još nije Engleska… I verovatno je krivica Drainčeva u tome što nije imao dubljih ambicija, u jednom zanatu kakav i jeste književnost, pa sam i kaže: „Kao u svakom zanatu i u umetnosti ima mnogo trikova i podvala… književniku je još lakše spomenuti reči briljantnih apstraktnih sadržina. Koliko na svetu ima dobro napisanih knjiga bez ikakvog dubljeg značenja! To su oni lepi šeširi, koji se na prvoj kiši otrombolje kao listovi kupusa“… Virgilova fraza opet kaže: „Ne stidimo se da iskažemo ono o čemu nas nije stid da mislimo“…

I dok razmišlja na temu umetnosti, Drainac nastavlja: „Umetnost je u današnje doba vrlo često samo jedna odrinarna poza iz mode, koja miriše na odvartno izdajstvo“… „Preko Remboa i lične krize bivaju mi razjašnjene“… Artur Rembo za Drainca ostaje „magnet istine na časovniku borbe duha, tragika srca i mesa, večno bunilo i poetska vrtoglavica“… A Dainac je verovao, sumnjajući u sve… On je „jeretik i demonizator“, a nikad nije pristao da igra rolu „apostola koji obijaju tuđe fijoke“… Pripadao je proleterijatu,  a u svojoj potrazi za istinom on je „časni anarhista“, a njegov katihizis jeste „Jedna sezona u paklu“ od Remboa… I opet Drainac na kraju kaže: „Ja… ja sam nem. I sve je besmisleno kao kamen!“…

Svuda gde pristigne – pristiže sa svojim otvorenim ranama i kaže: „U moje vreme Ljubav je shvaćena kao brutalan akt seksualnosti, kao da su seksovi oba pola prosti, vulgarni mehanizmi. Slučaj Majakovskoga demantuje jednu takvu kretensku teoriju“… A svaka reč koju kaže ili napiše biva i ostaje kap srca u okeanu ovosvetske mrtve duše… A Drainac kao čovek izumire, samo zato što previše sposoban biva da voli, pa i ako se učini da mrzi… Ali neće sakriti da je kukavica: „Čovek je suviše velika kukavica da bi se odlučio na samotni život do groba… I ja sam jedna takva bedna ljudska kukavica… opijah se votkom po krčmama kao balvan sa ruskim mornarima… Žao mi je što sam pisao stihove. Ja ne pronađoh svoj izraz. Reči su nedovoljne. Sve filosofije sveta stale bi u šupljinu jedne gitare… u zadnje vreme potrebne su mi jače doze alkohola… Dosta su mi 3 čaše da ugasim požar srca… Eto materijala za neprijatelje u mojoj domovini. Kreteni! Kada ćete progledati!“…

A kada stigne proleće, Drainac će tužno reći: „Moje proleće“ biće „možda… u paklu“… I dok je tražio Boga, gle našao je đavola, baš kao što napisa u svom „Infernu“ A. Strindberg… Drainac je pomišljao da skoči sa balkona i bilo mu je svejedno da li živi ili mrtav hodi (on je smrznut kao smrznuti čovek kod Bukovskog),  a isto tako mu je svejedno hoćete li ovo nazvati svešću ili pomračenjem uma. Oboje uzevši skupa za njega su mučnina i mučenje – stvaralačka agonija… I nastavlja o sebi govoreći: „Suđeno mi je da patim: uzaludno je protivu toga zavaravati se nadama. I u čemu da tražim utehe? Bezvernik sam. Stid me je da pohađam crkvu po kojoj hodaju trgovci. A Bogu u ovakvom trenutku samo bih mogao prići sa podlostima  u duši, da se kukavički spasavam… Zašto je Bog… Svedržitelj svih naših dela i misli, celog života? Kakvom verom da se spasavam? Jedino što je čisto u mojoj duši, to je ČOVEKOLJUBLJE“… A čista mu je i poezija sva…

Iako je mnogo „loktao taj prokleti alkohol“ umesto Boga video je demona i pita se: „Zar se grešan čvek ne može nikada vratiti iz pakla  u raj? Ko plaši svet takvim zločinačkim zabludama? Valjda taj Svedržitelj nije malouman?… Eto, ja nisam lud, mada sam 3 noći prespavao na pragu ludnice“… Onda shvata da samo „poetski slom“ porađa nekog novog čoveka… Život mu beše pakao u kome on nije bio kadar i sposoban da sastavi ni isprekidanom linijom dve najudaljenije tačke u beskonačnom prostranstvu: društvo i samoga sebe, ostavši tako večno autistično dete… U svom traganju iskrvario je previše i sada na kraju ne traži oproštaj ni od koga, ali ne može da pređe preko svih onih činjenica, a oni koji su te činjenice prouzrokovali neka prođu ako  i kako mogu…

Evo tek jedne epizode iz tog burnog životnog serijala: „Prva osuda, koja je izrečena, ticala se mene: bio sam osuđen na smrt. Čovek iz Barbatovca krenuo je do Šelmića i tu, valjda upitavši svoju savest zašto da me ubije, vratio se, ne ubivši me na spavanju… Vojvoda pop Raša Knežević… poslao 6 naoružanih ljudi da me ubiju u hotel „Parizu“ i bace u drva, iza štale. Čovek iz štaba dotrčao je i to mi javio… ja sam sa Batom Markovićem, delovođom skočio na drva, preksočio zid od 4 metra i noću… neopaženo pobegao u opštinsku kuću… do zore, a zatim krenuo u bekstvo… (21) dan sam lutao po šumama oko Lukovske Banje… amnestiju objavio preko novina general Nedić… U Blacu… pop Mika me zatvori, osudiše me na smrt. Sedeći u podrumu Građanske škole… Gotovo bilo mi je ravnodušno sve,  a smrt mi se činila olakšanjem za sva vremena“…

A okolo njega  u tom pritvoru u Prokuplju da čujete šta sve beše: „pune boce alkohola, pokradenog iz pohoda na Kruševac. Tamo, za vreme borbe Keserovićević odreda topličke komite vojvode Mike popa došli su i kao skakavci opljačkali grad dižući sirotinji šporete i daske sa poda“… I ovako degradiran i unesrećen pušten je Drainac na slobodu, zaboravljen od svih, kao gubavac koga je opasno i taći, jer zaraza opasnosti i zatrovanosti  proleterijatom se širi… A preko noći od straha i užasa kosa mu je pobelela… A sledećeg dana kobno je iskašljao prvu tuberkuloznu krv u maramicu belu…            

POETSKI FELJTON: RADE DRAINAC – RAPSODIJA MODRINE JEDNOG JECAJA, III DEO…

Pijani mesečar što je umoren glađu beskrajnom i čije su ruke zavezane prazninom, iako bih sve na svetu dao da nije tako: nema ništa, osim ove požutele duše od meseca što punoćom svojom izbija, a san i sloboda ostadoše njegovi snovi, ostrva i arhipelazi… Traktrom svoje poezije uzorao je ne samo ovu zemlju, već i svaku dušu i u tom oranju spoznao da se jedino iza zastora i zavesa nikad nisu sakrivali topli hlebovi, dok sve ostalo jeste. On sam jeste pesnik poput Fausta u čijem srcu ste mogli prepoznati najlepši žubor i šumor planinskih brzih potoka i onaj koji je svojom poezijom preobražvao i doticao lica… Poezija beše njegova „gola Dama“ kojoj je oparao šavove, kako bih je ogolio vama-nama. „O, vi… praznoglavci na kockarskom ruletu istorije, upamtite! Približio se veliki dan kada poezija u psiho-fizičkoj hrani sveta preuzima ulogu kalorije“…

Još uvek živ i zdrav, nastanio se u predelima nebeskih visina, pevajući svoje tužne elegije pod planinama vidika Jastrepca. Ovo nije Drainčeva žalopojka i žalba, jer ovde i svaki kamen ume da pati. Pusti će vetru da ga šiba kao svelu granu sa jabuke,  a crnim kišama da ga okupaju i napoje u šumama luga gde se rodio. Stisnuće usne i pogled ukočiti, jer: „Zemlju ovu više ne poznajem. Naraštaji novi krve se i biju“. A njemu još preostaje da poput psa zalaje na vetrove pobesnele i da kao neumorni skitač i lutalica loče po krčmama, gde će shvatiti da ni alkohol nije kadar da ugasi svu nataloženu tugu. Turobnost je teška i steže ga kao migrena i možete li poverovati da je i on nekad bio „veseli magup“. I zašto bi se ikoga dalje ticalo, to što je on sam fukara i nitkov koji čak i na boga ume da zaurla. „Za sve sam bio samo ne za sebe, sa srcem toplim kao sanatorijum. Preživeh tolike pogrebe i bejah živ bačen u krematorijum“…

Žuljale su ga dotrajale cipele i izlizani kaput po rukavima, i slivale su mu se iz nosa bale „podlaca i hulje“. I kad je usta svoja otvarao to nije bilo iz „obesti“. Bila je ovo gluva zemlja,  a On „Orfej, među štreberima bič savesti,  a među mutavcima pesnički korifej“. Od srca je načinio violinu kojom je svirao maestro Paganini. Imao je ljubav jednu i zbog nje umalo da pogubi um. Zna on da jeste – promašio svoj put, no u njemu jača beše „muzika crnog razočarenja“ i sve žute simfonije požutele od mesečevog sjaja…

Da je samo jedno mogao: da vrati vreme u nazad, evo šta bi uradio: „Nizašta na svetu ne bih pristao da patim među ljudima, gladnim kao vukovi“… I da samo može bio bi: „gusar, komadant smrtne eskadrile…. kapetan jedne flotile, koja živim ljudima kožu sa leđa skida“… Ovako bio je: „Pesnik, filozof, sen čoveka – iznad krvi i gnoja, u ovoj zemlji teži li ko za čim boljim?“… I onda: „Gvozdenom petom nek strvina gazi! Ima u nas dosta mesa. Nek hijena jezik svoj isplazi od zemlje do nebesa!“… I onda doći će sigurno dan kada će one bale njegove pljuvač pseći, morati u svom sagnuću da poliže – dani te odmazde Drainčeve sve su bliže i tada će osvanuti njegov „veliki dan“ u ovoj zemlji koju poznaje sve manje…

Sa rečnih obala posmatraće udaljene zvezde što plaču po dubinama modrine i jecaju. Jedini prijatelj biće mu stara drvena klupa, oronula kao i on što je. Doživljaje njegove raskomadane duše i nije moguće iskazati, pa ipak on će dušu svoju prostirati da se prosuši gore na brdima i na vetru, uklet i sam, sa neustrašivim zanosom u očima deteta… Umoran je albatros i „pijani morski vuk“. Jeste li još ikad videli psa koga „čovek tera od sebe, a ono mu i dalje ruke liže?“… Voli da se osami, jer se tada ušuška i zaogrne u ogrtač od snova. A kako mu srce ne bi ozebo pušta mračnu noć da se u njemu uspava. U tom srcu bilo je mesta samo za jednu veliku ljubav i jednu ženu, bez koje bi se on „razbio kao splav o rečni brzak“. U glavi njegovoj može svašta da se javi. Kaje se što za života nije polupao ni jednu čašu i što je počesto pazio da svaku kap ispije bez prosipanja. Ipak treba nešto i prosuti… Kakva je ništarija, zar vinom da uspava toliku tugu. Alkohol neće izbrisati „čudan lik jedne žene“, a sa dna svake čaše proganjale su ga oči njene…

Koliko gadnih i otvorenih rana na srcu zjape, a ni suze neće da krije čitaoče više. „O zemljo, moja zemljo, što me ponovo bez prekora primaš, velika i jedina, sveta i večna, nepobediva i neporočna! Reci mi: ‚Prosto ti bilo!‚ Zahvalnost bludnog sina, to je krv moja koju ništa nije preobratilo“… Po povratku u rodnu Toplicu koja imade 15 kuća, u opusteli dom očev, došao je: „Bez reči i suza, tužan kao slom,  a neko mu prošaputa: ‚‚Čuj!… večno bićeš sam‚… Život je crna karika kojom je od rođenja do smrti svako tužno okovan“… Svako jutro tu se budi u jecaju upitan: Zašto se pesnikom rodio i zašto nije postao nešto drugo –  „kiridžija, konjokradica, prodavac svinja ili kockar“… Što nije postao bilo šta drugo: „samo ne sanjalo dok kiša rominja!“… I tada bi pustio da se do nebesa prolomi krik njegove neizmerne sreće, umesto sadašnjeg krika i ćućorenja ranjene ptice…

„A zemlja, čudna zemlja naša… Zemlja komedijaša, koji sve oglodaše kao divlje zveri!“… I pita se zašto se vratio u Toplicu i šta on tu u toj pustoši traži, sa đavolom koga je uprtio na svoja pleća i sa kojim se bez prestanka rve… Zar čovek vazda nije na ovom svetu sam. Preumoran od života ničemu lepšem i boljem nije se nadao. Klonuo je od svih patnji, od svih obmana i svih sumnji – iluzija… Tako omamljen poverovao je „da je na svetu i najveća zbilja samo jedan prezriv smeh“… I onda kao onaj koji je sve izgubio uviđa da mu je sva poezija „testamentarna“… Važno je što još uspravno može da stoji i hoda, što ga nigde ne očekuju, a ako za njega ne bude hleba  i soli, on će pojesti zemlju „kao psi kad pobesne“… Drainac koga razapeše na raskršću i za kojim se još jedan krug života zatvara…

„Seljaci moji! Tvrdoglave slovenske lobanje!… Ali ima nešto što me vređa… Pogledi (vaši) ispod mrkih veđa“… Vređa ga i kad mu vele: „Dušu ti znamo, možda si nekad i bio naš, ali kaput je gospodin i vlas`… I ako na svaki šešir, iz šajkače svake reži po jedan pas“… Zato će Drainac milovati bele breze, orati duše ljudske i pustiti da mu na srcu sazri zrno zlatne pšenice prezrelo u vreme žetve… A modre tišine prolamaće tužni jecaj njegove violine…

Uvudeće da nešto nije u redu onog trenutka kad se mesec sagne da iz bare pije vode. Rane su bivale sve dublje i veće, a pesnik je izgubio svaki smisao „za škorpionski san“… Živeo je za vidike novih prostranstava i da ih je ugledao možda bi to bila neka bolja njegova vremena buduća. Ovako u tom zanosu tek ostade da prosipa po konturama tih imaginarnih vidika svoje snove i htenja… U krvotoku teku neobuzdane ekstaze, sve dok zlokobna ptica ne pomrači njegove dane najavjujući mu smrt… I kad stigne na kraj svojih vidika, videće da je strela prošla posred srca i da preostaje samo krik, jauk  i jecaj…

A za poeziju reći će: „Naša je poezija detinja, jer za naše pesnike, izvan detinjstva, ceo je život san i tama. Zapevajte vi kako čopor svinja od dana i stidnog životinjstva korača za nama!“… Gotovo nikoga više nema ko bi uskočio pre u buru, nego u mirno more. Ostali su tek „mediokriteti i đaci“, dok su „trovači prigrlili besanicu i kao noj zabili glave u pesak!“… I zato je Drainac izmislio „novu poetiku“ i „novog Jehovu“ i na svoje zlotvore „muški podigao ruku“ ostajući do konca „sam, kao Sokrat“… I dopustio je da sve njegove uspomene ožive kao pušteni kerovi i zalaju iz najcrnjeg mraka. A sva svoja tužna bekrijanja zaboleće ga do suza i svaki put čuće one glasove koji ga preklinju da se vrati… A on se pita: „O, kome sam ja to potreba?… Pa ne budu li me poštovali današnji ljudi, negde će vremenom, kao meteor iz visina pao, spomenik moj da se probudi“… I zaista taj umorno neumorni Darinac biće i posle jednog veka „zarobljeni glas diska“ koji vaskrsava u grudima njegovih čitača…

Imetak ovog prosjaka beše: „komad leba, cigareta, čelično nebo, hipertrofično srce, melanholična rana, hiperbolična osetljivost“… A svaka zora mirisala je na „topao hleb“… Ostao je da visi na trapezu kao poslednji  „vratolomni hipnista“, kao klovn koji kaže: „ako pišem stihove ja nisam žongler… cele 1925 gospodin Rade Drainac nosio je revolver klovn pas i džokej gle kako se ceri ceo snobovski parter!“…

I šta je tu istorija,  a šta vreme?… „Novine vreme menstruacija paučinasto breme idelane teme“… Koketa je istorija, a njen plašt vreme… A gde se izgubi Gogolj nakupac „Mrtvih duša“ – evo još jedne u redu koja bi mogla da se kupi-proda?…

I na koncu današnjeg pričanja treba upamtiti ko beše ovaj samoportretisani Čovek Drainac Rade: „Pesnik, apaš i profet, Doh Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije, karnevalski princ, vagabunda… pijanac, kockar, nežan brat, prijatelj… slabi igrač na konopcu morala, izvrstan ironičar i pljuvač… neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja, pobornik trgova i pisoara, dirignet telegrafskih žica iznad bolnica i bordela, u hajdučkom liku sa lavovska oka dva… tigar i ovca, žongler što nožem u srce gađa, rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig, pesnik krvave istine i čovekovog prava“…         

MUSAKA OD KELERABE

Kelerabu skuvati i oguliti i očistiti od korenja,  a potom iseći na tanje komade.

Polovinu kelerabe poređati po dnu zemljanog suda, a ostalim delom prepokriti musaku (nadev).

Nadev (fil ili kaša) priprema se dinstanjem povrća i mlevenog junećeg mesa. Ja sam prodinstala na vodi, a vi možete i na ulju, masti i tome slično.

Od povrća i začina u kašu ubaciti:

1 glavicu crnog luka

koren celera

mleveni crni biber

himalajsku roze so (ili neku drugu so)

suvi začin majčine dušice (mogu i sveži začini)

slatku alevu papriku

Kada sve složite kao što rekoh (polovina kelerabe, kaša, druga polovina kelerabe) otvorite 200 ml neutralnog krema za kuvanje i njima zalijte musaku. Musaka se može preliti i sa jogurtom i umućenim 1 celim jajetom.

Zapeći na 200 stepeni u pećnici.

Prijatno!

ČOKOLADNI KOLAČIĆI

 

Zamesiti testo od:

120 g svinjske masti

50 smeđeg šećera

50 g fruktoze (umesto šećera u prahu)

1 celo jaje

½ kašičice himalajske roze soli

aroma vanile (proizviljno dodajem ekstrat)

1 kesica praška za pecivo

150 g seckane čokolade na krupnije (od 45 % kakaoa)

250 g speltinog brašna (sipati postepeno)

Od glatkog testa praviti kuglice, ređati sa razmakom u pleh obložen papirom i ispeći na 180 stepeni 8 minuta, pa još 4 minuta na 150 stepeni (ukupno vreme pečenja iznosi 12 minuta, mada ja produžim u isključenoj rerni to vreme za još bar 1 minut).

Skoro sve isto kao i u receptu sa brusnicom, s tm što je brašno malo povećano za 50 g (brašno ide u rasponu od 250-300 g, ukoliko stavite tek oko 200 g brašna kolačići su nešto prospitiji), a može se u ovu čokoladnu varijanti dodati i po kašika kakao praha, jednom rečju možete eksperimentisati sa ukusima, a testo je u osnovi vazda isto.

Pustiti u plehu da se kolačići dobro ohlade,  a onda ih posložiti u neke lepe metalne kutije, staklene teglice ili zdelice i obavezno služiti uz kafu ili topao čaj (mada lepo ide i uz hladan čaj).

Prijatno!

POETSKI FELJTON: RADE DRAINAC – BOL DUBLJI OD RAKE, II deo…

Nastavimo opet i opet ovo beskonačno prelistavanje Drainčevih poetskih pejzaža sa „kuferom“ u ruci i kao ćutljivi i usanjani gladni ljudi, dozovimo daleke čežnje i kao već isproveravane hadžije „jedne nove religije“ prozrimo okom duše u panorame veličanstvenog pesnikovog sveta, one i onakve budućnosti, gde se munjevitom brzinom izmenjuju sva lica i naličja sveta, dok stojimo u „kolonama slobode pobedonosno“, a grom neka udara „u kamate, valute i devize“… Progovara Drainac kao „papagaj univerzalne ljubavi“ i kaže kako za ovaj put neće trebati ni viza,  a ni zlatne poluge iz banke.  Uzmite sopstvenu imaginaciju i pojurite transibirskom železnicom, dok u znak pobune srce i dalje svoj sat izbija, uprkos okeanskim pticama koje vise nad glavom nas putnika. Da li i vi kao Drainac sanjate tu „univerzalnu Domovinu“ u kojoj ste tek „eksplozivni liliputanac“ koji svoj kažiprst pomera stranicama i granicama geografskih atlasa. „O, drugovi! Već ni u prljav kanal kao pacov ne može da se sakrije ludačka ova ljubav koja me kao nož za pisaći sto prikiva!“…

I hajde da navratimo sa Draincem u neku od kafanskih britija ili restorana, da ispijemo ovu čašu poezije, dok u pozadini sviraju „arije ciganske“. Hoćete li smeti biti kockar do kraja, koji izgubivši čitav život nije u stanju da se iznova zakrpi i sastavi, jer su proleće njegove mladosti konzervirali kao muzejsku mumiju. A takvome sreća i snovi truli su poput lišća u jesen,  a jedino šta u njemu kao kvasac nadolazi jesu novi talasi tugovanja. „Verni čekaju strašni sud, gladni bolje dane… nasilnici ratove… jedan fanatik čeka Hrista na uglu Skadarlije… Drugovi Halejevu kometu“… Pobogu, čemu čekanje kad su ovo zadnje kapi života, zar niste znali da Godo koji se čeka nikad doći neće – apsurdnosti čekanja. Zato Drainče „glavu gore! Zašto si revolucionar?“. Ako ti ikad dosadi sve ovo obesi čežnje „o kendelabar jutra“ i Dunavom zaplovi…

„Bože moj! Toliko svirepe proze za bledu šaku poezije! Eto: duša mi košta 3 dinara, nova sveska kriminalne biblioteke, prvi kiosk, desno, do gradskog pisoara… Leb! Moje poezije najgorčiji ideal! Kada će jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana na platnenoj stolici preći Panamski kanal… Nikad, lutalico, druže! Smrt ima samo 4 slova: Zavesa lagano pada između života i mojih snova“… I tako će sva ova stradalna lična piščeva beda postati njegova najbolje neispisana knjiga,  a život mu vazda ostati tek puki piratski brod. I dalje će fanatično ispovedati svu poganost svoga srca, guleći sloj po sloj polusfere sopstvenog bola i živeti ogromnu sramotu svekolikog postojanja, on koji beše tek „realističan izmet na tanjiru“, dok tamo „5000 kretenskih liričara buncaju za zabavu buržoazije o efemernoj lepoti“…

Ostade li Drainac da peva „na porugu današnjem čitavom stoleću“ na svojoj razbijenoj liri, slušajući svoju muzu tu „ordinarnu drolju“ ritmikom što kipi od haosa. Ne beše li mu život smetlište na kome se vešto maskirao „maskom poezije i lirizma“, a koji je u svom poganom krvotoku nosio „5000 bakterioloških svetova“. Čitaoče pričuvaj svoje levo oko, jer Drainac je pikador koji svoje strele odapinje baš tamo umesto u toplo srce bika… Šta mislite, da li je mozak Drainčev tek „ustajala baruština“, a pevljivo mu srce tek prestareli „žabac iz saksonske legende“. Čujete li poziv njegov i danas: „Kočijaši! Služavke! Portiri i konji! Uđite u pozorište! Danas je život moj na sceni u svoj svirepoj nagoti!“…

I dok ovaj piratski brod plovi, kuša plodove iluzornih gorčina rešen da srce ne poklanja onima koji ga ne razumeju, tako tužan milovaće oblake, a iza horizonta razmaći zastore zaborava i ravnodušno zaključati srce. Život je rulet, mračna i tragična pozornica gde sve tužno postaje. On sam je poput meteora koji još ne poznaje tačan smer svog kretanja i za sada mu biva dovoljno to što piratskim brodom plovi i što liči žutom mesecu nad plavim okeanom. Prolaznost će zasladiti i svoje stihove obući u crninu. „Laž je ovaj život, a ljubav najsvirepiji košmar… Srce je nepromišljen drug, a san polip što pije krv“… Drainac je mornar koga su privezali za katarku i tako ga nepomično-statičnog na sigurnu smrt osudili. Pa, ipak on je kao limun u martu nasmejan, iako tu ima prezira i ironije. Srce ovog plačnog deteta obesili su još u luci za krilo galeba. I tako je pogasio sva svoja velika svetla i kilogram srca bacio gladnom psu da se njime hrani i igra. Koliko je ova poezija „komična“ kad još nije u stanju da sve probudi. „Proklet bio što pevam“ – reći će Drainac Rade, onaj kome „slovenska mračna grandioznost“ usnula zaleže u vene i krvotok. „Ne idi za srcem!… Kapetane! Po nervu kao vezan žicom neka plovi brod!“… I gle tamo kod crne hridine survaše se Drainčeva zvezdana kola…

Osamljeni putniče uspede li da se uz Lestvicu na žut mesec popenješ? Zasiti li se tih obala po kojima zvezde pasu magarci. Je li ovo još jedna tvoja razjedinjenost dva unutrašnja sveta na putovanju i uz pratnju tugom skrhanih umornih lasta, dok otkrivaš tamo iza paravana tvoga srca čega sve ima-nema… Nađe li opet grob i smrt!… Gnusni snovi nastanili su ti krvotok, pa zašto ne uzmeš bič da ih njime otuda proteraš. O „slovenska sentimentalnosti“ iz koje pokulja napolje „200 polarnih sunaca“. Tužno je što su ove praznine zasute peskom nedosanjanih snova, koji trule po mansardi. I ti uvek isto: „Znam, pesnik sam bio: Srce je moje bunar, namesti jedan đeram!“… Ko će zahvatiti, kad nema žednih?…

„Dunje ranke, kruške karamanke!“, nećemo umeti da se zasitimo ovog Drainčevog „bolešljivog kašljucanja ispod bogataških zastrtih prozora“… Zadnji boem napušta kafanu uz pratnju sviraca što gude po bolesnim violinama. Mračnim stepeništem ushodi i penje se, da još luđe poubija svoje prazne dane i negde sa beskućnim drugarima zastane. A svo to potucanje od nemila do nedraga i sav taj bol izoralo mu je lice, a na stolu ostale su rasturene pesme kao na požutelim marginama… „Dani, moji dani, kao lišće razvejani!“.  U starom kaputu i pantalonama od velura čežnjivo zri u daljine ovaj „vagabunda“ i svirac na „violini pokidanih struna“ što nemo najlepše zazvuči. Ispijena je još jedna flaša rakije. Lirski san je mratv i truo – njega je ostavio tamo iza vrata gde stoji lavor i krčag slovenski. Drainčev životopis ispusuju sanjarije. Bila je to lirska bitka ravna onoj na Vaterlou, a Rade iako gubitnik ostade najčistijih osećanja kao voda Čadskog jezera što je. I da li je ovaj ogoljeni Drainac trebao „ništa da napiše“… „Druže, Drainče! Zatvori prozor na srcu i mansardi“… Umrljana su flekama sva nova velika jutra što ti dolaze i smrt je već u punoj pripravnosti da ti pravom linijom podcrta „nadvremensko klatno“…

Ostavi iza sve svoje snove i budi do konca „mračni moreplovac“ što okreće točak Zodijaka i počuj one molitve plave sa dna okeana i zaplači nemo kad te beskrajna tuga smara, pustolove suzni… Imaš li uma i jesi li još živ?… Odgovara Drainac: „Teška mi je duša ko usta od joda u Mrtvom moru starih Faraona“… A najtužnije su pesme one što dopiru iz zavičaja…

Megalomanska tuga za zavičajem, čije nebo žuri da celiva čim ga ugleda. Hoćete li priznati to širokogrudije pesnikovo i osame devičanske, iako mu srce još od iskona iskucava korakom divljih ljutitih konja… Rime i metafore nose u još veći zanos i egzaltiranost, pa zar niste kao i Darinac pijani i ludi od ove sreće. Samo ovim krvotokom teku iskre zvezdane i mladost je buntovnička i zamišljena, a „ekstaza je basnoslovna“. Možda su i noći neurastenične, no pesnik po nebu neće prestati da šara svoje stihove. I neka je jarbol crn u duši, ideje su ogromne kao jestreb što je. Oteraće od sebe „lažnu filozofiju svih morala ovoga sveta“. On je detinjstvo prespavao na pragu pakla i ostalo mu je još „atavističko životinjstvo“. Rođeni, rastrči se po plavim poljima i znaj: „od kucanja na rodna vrata zaboela me ruka dok stihove pišem! Pesme moje! Zar još jedna kišna košmarska noć prolazi i zadnji umire san“…

Sudbina ga umorila i poput psa je gladan. Tetura se u svaku novu zoru koja mu izgreva samo bedu. Ovo je hagiografija Drainčeve tuge i bola. „Jadni moj pesniče, danas kad krv tvoja umesto tebe govori“… Skitao si „neprohodnim šumama“ – Drainče skitnico i čergaru, čije srce poput psa sa farme laje na žuti mesec, a zar ne vidiš u beskonačnom tunelu je zauvek mračno…

Teži nedostižnom stihu, kako bi prevazišao samoga sebe i tako postao „flamingo poezije“ sa licem „apokaliptičnog čudovišta“ ili „antihrist“ što otkucava večnost udarima u gong na samom ulazu u pakao… I da nisi pesnik i „genijalni nitkov“ ti bi bio „najmračniji ubica“. Dobro je odreći se svih zakona, ti „ciniku egzaltirani“, što reče: „U životu da sretoh čoveka kao što sam ja odveo bih ga u ludnicu“… A da ti nisi tek tragični „lirski klaun“, kome je pukao razum kao „feničansko staklo“. Ovo je mračno stoleće, pod kojim stojiš kao „senka visokog oblaka“… Trebalo je umeti roditi se u zemlji „gde se o ljubavi govori sa nožem u ruci“. A šta ako si ti rođen sa pocepanim mozgom i „trulim zvezdanim srcem“. Drainče – koliko si ohol i kontradiktoran, možda patetičan? Kao „najčudesniji skitnica“ što prezre samoga sebe, zbog naivne predaje vremnu ostajući da se pita u čemu je njegov značaj za ovu predivnu planetu, gde ga nisu razumeli, jer je rođen „izvan vremena i prostora“. Rođen da kao pingvin umre na nekoj steni usred okeana. Patnje koje je prošao bile su biblijske i starozavetne, a u tom prevazilaženju samoga sebe potpomogao se „mozgom elastičnim kao pampurovo drvo“… Drainčevo srce ostalo je da ispsiuje svojim pulsom „odiseju najkrvavijih reči“ i da opeva „najdublje groze čovečje duše“ sličeći harfi koju njiše vetar. Možete još i reći da ovaj „mračni prorok“ gori ognjem „crne mržnje“ i da je izgubio i vid i um, da je klevetnik, da je đavolsko pero, satanista sa crnim oblakom posred čela, gigantski rušilac, izgubljeni putnik, poslednji skitač sa mračnom maskom mraka… A posle ovliko razotkrivanja njega je sramota da svoje ime izgovori. U njemu jeste pevao „kočijaš i vetar“ stepski,  a u tom pevanju bio je neustrašiv pevajući „kristalnom belinom višeg života“ i „labudovski belo“ sagledavao je budućnost kroz sve svoje vizije. Naposletu kaže: „Knjige moje, spavajte otuđene od očiju ljudi. Džentlmenski treba preživeti prljavu sudbinu svih ukletih pesnika“…

Bolovaće mnogo i gladovaće mnogo, ali neće moći do ovako: „Ako će me lirika odvesti u pakao neka me spasi misao o drugu Hristu… kad sam od vere i pića pod sto pao“… Umesto da noću sa drugom razgovara izabraće drugog družbenika – svoju savest i onda će priznati Drainac Rade: „Bednici ja najbolje znam koliko sam sebe kaznio!… gorčije sam se smejao od Hamleta koji je uostalom bio budala“ i biće ovo bol dublja od nejgove grobne rake. Do smrti deliće ga dva koraka i ispiće do poslednje kapi Drainac „crveni putir rođene krvi“. I u grob će poneti na dnu pesničkog srca „žeđ za pravom poezijom“, a u svom testamentu bludne duše neće zaveštati istinitost i poći će u raku „bez traga i krika“…

Iza neka ostanu bludni kvartovi i avanture,  a vetar neka razveje misli i snove. Drinac je „mrtav od života, prevaren u veri“ i ima pravo da se još malo „tetura niz pusti trotoar“… Drainčevom dušom lako li je zaveslati i zriti u obalu na kojoj mu mladost usnula ostade u pokopanom zaboravu. On je onaj odronjeni meteor i arija nevesela što ćutke trpi svoje duboke rane, a kome je „bol pocepao reči u krpe“. On je skitač srca pustolovnog, teških koraka i snova, praznih činija i dana, na čija usta tek kapne kap po kap nesreće i sveopšteg bola… Ovog fatalistu trebalo je spasiti bar u budućnosti od svih banalnosti, ali „Bog oči otvara onde gde prestaje (njegov) san iz ove noći nezaspane“…