Na putu za Pariz Klod Debisi je presreaćn, posebno što misli da je sve ostale nadmudrio u toj igri istine i laži.
Čim je stigao odmah je pojurio kod Alix, što je nju kao udar groma pogodilo. I dočekuje ga hladno, čak mu nije poletela ni u naručje. No, Klod na nju navali goreći od najveće moguće želje i strasti.
Potom se Klod nastanio u jednom hotelu blizu njene kuće, i tamo su se sastajali svakodnevno. Klodova sreća trajala je ukupno15 dana ili dve nedelje odsustva.
Za Alix njegovi potezi bili su detinjasti, nezreli, a na kraju i veoma neodgovorni. Klod joj je izricao ljubav, kleo se na vernost, a onda joj nudi zajednički život. Čak joj saopšti da namerava da odbaci tu dobijenu nagradu samo zbog njihove ljubavi.
No, trezvena Alix ne može da mu dozvoli da se baš toliko upropasti i doziva ga pameti, i traži od njega da se vrati u Rim. Zatim mu je kazala da će prestati da ga viđa ako se ne vrati nazad u Rim, a on joj lukavije preti da će dati ostavku, te ona nije imala kud nego da svaki dan dolazi na njihove ljubavne sastanke.
Počele su i velike ljubavničke svađe između njih. I na kraju Klod pristaje da se vrati nazad u Rim, ali pod uslovom da mu ona piše što više pisama, makar jedno pismo u mesec dana. I ona mu obećava da će pisati svakodnevno.
Klod se dakle vraća u Rim. Pozvan je u direktorovu kancelariju koji mu je odmah obznanio da je doznao za sve njegove laži i prevare, da je tražen preko policije, a zatim mu zapreti izbacivanjem iz vile Mediči, a onda mu saopštava da je odustao od toga, jer je sve ovo oprostio zbog njegove mladosti i gluposti. Takođe, iza svega stajala je molba dobrog profesora Guirauda . Konačno kazao mu je da je zbog ljubavi i slične gluposti pravio i veliki Berlioz, te je obojici dakle oprošteno.
Direktor mu još reče da rad mora završiti za najmanje mesec narednih dana. Nekako je skrpio Klod i napisao “Simfonijsk uodou”. I dok je na klaviru svirao Vagnerova dela obećava sam sebi da će jednom napisati čak i operu na temu nesrećne ljubavi.
Mogao je Klod Debisi da putuje, da se kreće, ali samo po Italiji, te pođe na jedan takav put i proputovanje, jer mogao je to da priušti sebi sa mesečnom stipendijom u iznosu od 116 franaka. Putovanje mu je trebalo a kako bi makar malo pobegao od mnoštva misli koje su ga skolile, gonile. I uzeo je unapred stipendiju za 3 meseca i krenuo na put po Italiji.
Najpre dolazi u Napulj. Obilazi ostvro Kapri, itd. Stiže do Firence, zatim u Milano. I onda je stigao na Verdijevo imanje. U razgovoru Verdi kome beše 74 godine kazuje mu sledeće:
”Jedino što čovjek može očekivati kad napiše operu, jeste neprilika… kompozitori i pisci libreta su prirodni neprijatelji… Pisci su krvoločni. Uvijek žele nekoga ubiti, osobito kompozitora. Onda imate neprilike s orkestrom, počevši od dirigenta koji smatra da zna više od vas i ne drži se vaših uputa. Svirač na maloj flauti kaže da vi ne znate komponirati za njegov instrument i da se vaša glazba ne može svirati. Zatim su tu pjevačice. One su vrlo osjetljive, i to je izvrsno, ali gotovo sve pjevaju pogrešno… Onda je tu problem vlasti i crkve. U svakoj operi ima nešto što se ne sviđa vladi ili sveštenstvu. Dva dana prije moje premijere opere “Nabucco”, milanski kardinal ju je prokleo kao nemoralnu, bogohulnu i revolucionarnu. Pazite, nije je ni video, ali takvi su kardinali. Onda imate kritičare, koji vas mrze zato što im ne date da spavaju i što ne zarađuju više nego što zarađuju. Poslušajte moj savjet, nemojte pisati operu”.
Na jesen Klod i dalje stoji u mestu, samo zatrpan poslovima, listajući knjige, te opet zapada u veliku turobnost. I počeo je da se karta, čita knjige, ali jako malo spava. Proteklo je 2 godine od boravka u Rimu, a treba izdržati još malo, a više od godinu dana.
Pisma koja razmenjuje sa Alix puna su čežnje za što skorijim viđenjem, suretom. Imao je Klod Debisi nameru da napiše veliko simfonijsko delo i da ga nazove “Proljeće”, a napisavši to delo u njemu se osetio više dah i duh jeseni nego proleća.
Alix je odjednom počela sve ređe da piše, a njemu Klodu upravo fale ta njena pisma i zato je postao ponovo veoma nesrećan mlad čovek. I bio je uznemiren mnogo. Njegove verterovske muke su sve više narastale, ali ne i njegov radni elan. Samo je mislio na ženu koju voli, na Alix. I pošto je bio u bezizlaznom stanju ponovo počinje da razmišlja o davanju ostavke.
Vest o napuštanju svega stigla je do direktora koji ga ponovo poziva na razgovor. I krenuo je oslobođen svega put Pariza rešen da više ga nikad i ništa ne rastavi od Alix, pošto je bolno spoznao kako je gadno živeti bez nje.
No, kada je došao u Pariz, iznajmio je sobu, a onda pošao na njenu staru adresu, ali tamo nije zatekao Alix, jer ona više nije živela na toj staroj adresi. A gde je živela Alix niko više nije znao da mu kaže.
(nastaviće se)
Čovek je vidik bez kraja 