Negde oko 16 sati ponovo jeste počela kiša, a kako nam ide i ne ide, sada ćemo istruliti od preterane kiše, od blata, od kaljavosti, itd…
Sada ima previše kišnice, ali nema gde da se potroši, jer sve pišti od suviška vode…
Kiše je dakle dosta, a treba nam tog najdivnijeg Sunca…
Ali, radovala sam se i kiši koja mi ne treba, jer sam ponovo znala da će se mama ubrzo vratiti sa njive…
Pre kiše počeh da jurim okom svoje kamere prelepe glave mojih žutih suncokreta, a onda je ko u inat počela kiša i oterala me unutra. Ali, ja sam i dalje negde ispod strehe posmatrala moje žute suncokrete…
Kada je kiša konačno prestala nastavio se moj lov na lepotu žutih suncokreta iz svih mogućih i nemogućih uglova…
Pravo zaprepašćenje potom, jer na suncokretima tako mnogo pčela i bumbara koji nektar pasu…
Krušaka padanica posle kiše uvek ima još više, a neke dobre i za nas, a neke manje dobre za ćurane…
Od svih bundeva jedino sigurno znam da ću imati hokaido uspešnu bundevu za branje, a za sve ostale bundeve još ništa ne znam i sve je slabo, jer nema plodova da ih ugledam, a i pustila sam sve neka ide do Jupitera, te kako nam bude biće, šta imam od zavirivanja pod liske, čas ovde, a čas onde, ne mogu bundevi ni u čemu pomći…
Kiša je godila kadificama posađenim oko voćkica i sada su one nagruvale jako dobro, dosta dobro…
U “Hirošimi” sam sa 2-3 kantice zalila samo čili papričice u saksijama i bosiljak sa Svete Gore…
I večeras smo nabrale još jedan krastavac, malog grgurav, onaj što sam ga ja očito jutros preskočila prilikom branja…
U nekim časovim sednem u drvaru ili u žutu kućicu za drva i onda trpim ujede komaraca, a potom primetime dođe ono jedno malo mače i uzvera se uz posložena drva i pope se na sami vrh i iskezi mi se skroz, kao da razeža, kao da mi kaže – gle šta ja umem, a ti ovo ne znaš, itd. A i ja sam bila još lukavija od malog mačeta, pa sam mu u brčiće rekla – e sad skoči ti sa te visine kad si tako hrabro. I nekako je sišlo, ja više nisam videla, osim onda kad je ponovo otišlo…
A kad se iskezilo imala sam utisak da je možda tako malo, a besno i da će da me napadne ili ujede ali nije. I zato više volim da posmatram leptire, pčele i bumbare nego ono malo mače koje mi se čudno kezi i nekako još čudnije na mene zareži…
U “Hirošimi” uhvatim jednom belog leptirića, ali samo okom svoje kamere i ništa više od toga, a ostao je da leti i da uživa sam…
Suncokreti u “Hirošimi” uskoro će da procvetaju, sva 3 visoka i velika, a došli su do faze toga da im se zametnula pametna glavica i samo da požuti i pusti svoje latice…
Posle kiše ogrejalo je ponovo sunce i razvedri se te sam opet mogla i u trećem talasu da lovim lepotu svojih suncokreta na kraju jako kišnog i hladnog vidovdanskog dana…
Čovek je vidik bez kraja 