Pierre La Mure napisao je svoj roman “Mjesečina” 1962 godine, a reč je o romanu koji pokazuje kako je izgledao život i umetnička borba velikog francuskog kompozitora Kloda Debisija (1862-1918), koji se danas smatra najoriginalnijim muzičkim umom XX veka, a ovim romanom (čitam izdanje iz neke davne godine, izašlo u Zagrebu od strane “August Cesarec”, i nažalost u primerku ove knjige fale dve stranice ili jedan čitav list, dakle stranice 243 i 244, a roman se završava na 293 strani, ili prva knjiga od 8 glava, te ne znam da li ima više štiva od ovih 8 glava prve knjige, ili ima više knjiga, možda dve, jer ova knjiga je jednom rashodovana, odbačena kao višak u modernim vremenima biće da je zastarela, a prevod knjige je na hrvatskom ili u ono doba hrvatskosrpskom jeziku).
Ovim romanom “Mjesečina” videli smo dakle da Klodu Debisiju nije bilo odviše glatko i lako postojati i stvarati. Umire sa 55 godina života, a pamti se po svom najpoznatijem muzičkom delu “Mesečina”.
Još kao mali dečak čuo je svoje pesme, začuo je muziku, ali malo ko je tada bio uz njega osim njegova tetka, a njemu je tada trebao dobar oslonac i neko ko bi se osvrnuo na potrebe jednog darovitog deteta. Bilo mu je tada četiri i po godine svega. U tom dobu bio je hvalisavi, odvažni mališan koji je pričao tetki da već piše pesme. Bilo je to 1867. U nekim časovima tetka bi pomislila da je Klod jedno posve dosadno dete. Mali Klod želeo je da nekome odsvira svoju novu melodiju, a tetka bi ga unizila i predložila da odsvira pesme njihovoj mački zvanoj Lina ili služavki zvanoj Katarina, pošto je ona zauzeta modom, salonima, koketiranjem, šminkanjem, itd.
Klod beše mali lepi dečak, poslušan tako da je tetka mogla da ga uklapa i vodi svuda sa sobom, kod prijateljica, a kada bi tamo neko zasvirao na klaviru mali Kldobi bi tim zvucima bio omamljen i hipnotisan, privučen. I upravo tada pohvalio bi se pred svima kako sam piše pesme, a onda bi zgrabio klavir samo za sebe, te oteo ga nekome starijem, iskusnijem, viđenijem, otmenijem, a tetka bi počela da izjavljuje kako je njen mali Klod ipak najgore dete na svetu, kako je nevaljao nazivajući ga nevaljalkom. Pred svetom prema njemu bila je stroga.
Tetka Oktavija bi se ubrzo smirila, te izjavljivala nasamo Klodu svu materinsku ljubav i nežnost sveta nazivajući ga pak najboljim dečakom na svetu. Bila je njegova potpora i oslonac, majka. Od svoga brata uzima na brigu, staranje, podizanje i vaspitanje Kloda čija je višečlana porodica živela siromašno i teško. Bila mu je kuma na krštenju, a kršten je pod imenom Achille Klod.
Kada je tetka počela da se stara o Klodu, počela je da mu uzima prve časove klavira, a zahvaljujući njoj počelo je njegovo učenje muzike. Klod je imao veliki talenat za muziku. No, izbijanje rata prekinulo je i odložilo njegove časove klavira. Tetka je ratom izgubila ljubavnika finansijera, a mali Klod svog bogatog mecenu. No, tetkin ljubavnik osigurao je i njen i Klodov život u nastavku. Klodu je tada bilo 8 godina. Jako brzo je učio. Mnogo je brzo napredovao. Jedna od učiteljica klavira proriče mu da je rođeni pijanista.
Zavladala je ratom i teška glad, a zatim i inflacija. A 1871 sve je vaskrsavalo u Parizu iz ruševina kao iz pepela. Tetka je imala novca još za godinu dve, a Klod je marljivo vežbao učenje klavira. Bilo mu je 10 godina. Učiteljica klavira je kazala tada da više nema čemu da ga nauči, jer je on nju u veštini već pretekao. Posavetovala ga je tada da krene put konzervatorijuma, na sticanje muzičkog obrazovanja. Predvidela mu je veliki uspeh. Zatim ga je upravo ona povela tamo.
Od toga čas učio je Klod Debisi jako marljivo, radio previše, želeći da upiše konzervatorijum. Ubrzo za mnoge postaje čudo od deteta, a zatraženo je da pristupi u napredno odeljenje. Ali, u to vreme tetka postaje na smrt bolesna, što krije od Kloda, a krije svoje pravo teško bezizlazno stanje (on sam otkriva tu njenu tajnu). Sa 11 godina položio je prijemni i krenuo na višu klavirsku klasu. Noću je plakao, jer nije hteo da izgubi svoj jedini oslonac u životu, a svoju tetku Oktaviju. Uporedo se tada stara o njoj bolesnoj, a onda pohađa muzičku školu…
(nastaviće se)
Čovek je vidik bez kraja 