Moj najlepši dan, 22 jun 2024, a ja imam neke ogromne osunčane pokretačke volje i snage, valjda mi se smučilo na gradilištu gledajući svih prethodnih dana kako ljudi rade, zarađuju, a ja dembelišem…
Moj najznojaviji, moj najradniji, najvreliji, najtopliji, najosunčaniji dan, a ja nikad u boljoj snazi i kondiciji, volji, te čitav ovaj ekstreman dan dok svi možda padaju u nesvest od vrućine i nezadovoljstva što ja toliko baš danas hoću da uradim svega,jer sam kao svoj na svom tlu i terenu…
A ja danas teško fizički radim, dan mi lagan, prijatan, jer radim u prijatnom, a samo svom okruženju, uz puno debele hladovine i zelenila, pod krošnjama drveća, ali i neko vreme na vrelini junskog sunca…
Postigla sam i više od planiranog i konačno veoma efektivan moj divan dan…
Da, jutros jesam završila čitanje romana, ali kad ću o njemu možda nešto malo prozboriti za sada još ne znam, jer uživam na vazduhu i suncu, u radu, kao što još ne znam šta ću ujutru početi ponovo da iščitavam…
U “Hirošimi” jutros berem sav čeri i sav paradajz, a sve plodove sunca pristigle na branje i ponovo za ručak prebogata činija sveže salate koja dušu krepi jače od posta…
Onda berem krastavce, nikad krupnije i veće, uz napomenu da sav jutrošnji krastava jesu samo plodovi nastali iz one moje rasade, dok samo jedan ubran na jednom struku iz kupovne rasade, tako da nije onih mojih krastavčića mi ne bi imali krastavca ili bi ga imali jedva jedan u desetak dana koliko čekamo da ova 3 iz kupovne rasade pristignu na branje…
Samo po neki krastavac malo zagorči kao život, ali bože moj, to im jeste slaba tačka, nije mana da bi se kukalo kako su svi gorki, ne previše, nisu nikad očjano gorki, a ima i totalno negorkih, ali ja volim kad nabasam na bra jedan gorak, jer ga isečem ćuranima i tako danas su dobili punu vanglu oljuštine od krastavaca i po neku samo malo gorku krišku…
Moji krastavci daju puno plodova od dna do vrha, neprestano, a kupovna rasada samo još malo na vrhu, pri vrhu, koji ne raste bogzna kako optimistično u visinu…
Moji krastavci se granaju, šire, bujaju, divljaju, i jure svuda, vise, a ja ih prikačim negde, a kupovna rasad nešto stagnira…
Berem i jednu ljutačicu papričicu koju niko neće, a samo je ja za svaki svoj ručak ljuštim sloj po sloj, jer volim da se oljutim, ali još nisu papreno ljute…
U očajanju sam samo malo, jer mi ovoliko sunca i toplote i svetlosti to ne dopušta, bar ne jošte (vruć vetar danas sve okembesio posebno lišće biljaka onih napolju, a u “Hirošimi” sve odoleva), jer suša suši moje tikvice, lišće na sunockretima, a berem jedu zelenu i jednu lunga di Napoli u očajanju malom da od to malo plodova skuvam pola litra potaža za večeru bez koga ne mogu da zamislim dan…
Sav ljubičasti luk u zoni drvare na površini, te vreme je zar ne da se napuni jedna dobra gajbica najlepših glavica – moj ljubičasti luk u zoni drvare dakle uspeo, i bogme krupan, dobar…
Čim počupah tu sav luk vreme je da izvedem svoj veliki radni plani, elan, ted a napravim jedan malo veći, a novi setveni boks od crepa na starom mestu i odmah ga nečim novim zasejem, oživim…
U dužinu stavim po 8 komada crepa, a u širinu po 3, te tako ostane mi viška 29 komada, ali imam ja još ovakvih planova – kako da izrovim i sredim, preuredim “Hirošimu”, te zatim i čitav spoljašnji vrrt sve u crepu polovnom ogradim…
Daske su već natrule, u dnu im se stvaraju kišne gliste i postaje crnica zemlja, dakle budući compost na pomolu. Crep mi daje trajnost i večnost, dugovečnost i on je konačno estetski pun pogodak – malo savršenstvo…
Petunija je izgruvala za rasađivanje u onoj maloj činiji i odmah sam na okončanju silnih današnjih poslova rasadila i svu petuniju…
Jedna kupljena muškatla sa vašara propala je, te na njeno mesto sadim petuniju (na dve viseće saksije dve plastične žabice slomile se), tako su dobri bili pelceri na vašaru po 120 bačenih dinara da se nisu ni primili. Još jedna muškatla nešto se muči, ali ko zna možda opstane i zaživi…
Pošto je počupan luk, onda u zoni drvare povadim sav kamen i ubrzo imam ideju kako ću sav višak kamena da ponovo potrošim i neke kamene kocke i krugove okružim, oživim, te obložim svim većim kamenjem, a onda od viška ne boli nikad glava, ili od resta kamena da nastanu neki novi manji krugovi oko kojih imam žardinjere od posečenih voćki i uz koje sam zasadila orlove nokte. Spremam mnogo cvetnih mesta za 2025 i već planiram, vidim kako ću sve da oživim cvećem…
Ako šta volim na svetu onda je to da se čitav dan igram kamenom i zemljom, klečeći, i da mi sunce tako sija u glavu, u leđa, u pamet, u ruke, u sve što zri oko mene…
Kad sam razvalila drugu zonu uz drvaru, tamo iza leđa, a u kojoj sam do danas uzgajala mahom blitvu, nekad, jednom repu, a ove godine i malo ranog kupusa (hranu za ćurane), svu tu zemlju prenesem, te utrošim i njome napunim sve današnje ponovo napravljene nove kamene i druge setvene parcelice…
Očistim sav teren, lopatom, te sve razmontiram macolom, a uz maminu pomoć, jer sve ovo danas i uvek zajedno uradimo i podelimo, te nema ni u tragu da je tu nekada bila setvena parcela, oh, kako je sve lako počistiti, premestiti, preneti, rukama i idejama svojim stvoriti, te sada tu neka raste trava meni za compost nek je ima više, da lakše kosim tu jednu obodnu ivicu, da održavam besprekorno urednu i čistu da mi iz tuđeg krša i brloga nešikne nešto jezivo. Ovako ću bolje čuvati svoje čiste prostore te imati bolji ophod oko svoje kućice za drva…
U žardinjeri niče žalfija, te verujem da će porasti još jače i više, te da ću imati biljke za rasađivanje ubrzo…
Mama primeti ženku bube jelenak, a ja joj kažem da je opasna i da može da ujede, jer ženka nije bezazlena kao njen mužjak i ostavim je živu oko mojih orlovih noktiju neka se kači, neka se vere, neka visi, neka se ljulja…
Očistim lopatom i poravnjam grabuljama teren, te iznivelišem teren da raste nova trava…
Volim ovo vrelo leto 2024, jer neću kositi bar više ni jednom u junu koji polagano prolazi (nakosila sam se već prethodnih 5 puta), tako da u junu nema i neće biti više trave za kosidbu. Ali, da vidimo šta nam sve nosi taj mesec letnji jul…
Oko pola tri upadnem u “Hirošimu”, a tamo šokantno najtopliji dan, najvreliji dan, i jeste konačno je oboren onaj record, konačno znači tek je danas katastrofalno, i piše lepo 47, 2, a to je bila najveća T danas. A ja sam je očitala kad je u “Hirošimi” bilo 47,1. Ali, kako vreme odmiče, ja vidim vruć vetar puše, te vidim, te pre na koži osetim da sunce danas van hlada baš prži i onda proverim ponovo i očitam za nekoliko minuta oboren novi toplotni record, te je najtopliji današnji dan težio čak 47,5 stepeni…
Mama i ja navadimo krompira, treba nam sutra za ručak, a nećemo da kopamo na Trojičan veliki dan. Krompira ima, ali se mora iskopati više kućica da bi se navadilo za jedan obrok pristojan. Kopamo već drugu liniju, dakle seme nije dobro, malo je doprinela i suša, a našle smo i jedan krompir koji kako je posejan proletos tako je ostao u kućici, u zemlji, i nije dao ni jedan jedini krompirić…
Petunije zasadim u novu, a sada malo veću i dublju kamenu kocku, u sredini koje raste tisovo drvo ili drvo sreće i zasadim jedan stručak u saksiju gde je rasla ona propala muškatla, i zasadim na 3 mesta u novoj, ali produbljenoj i povećanoj maloj setvenoj parcelici, gde već raste neven i kadifice, a suncokreti su mi tu svi propali…
I na kraju jednu kesicu rotkvica u 3 linije posejem u novoj crepom ograđenoj parcelici u zoni drvare…
Pošto je na planini ovih dana primećeno jako mnogo obada, konjskih mušica, a u našoj farmi “Cosa nostra” mnogo mušica, zar da ne zaključimo da je 2024 velika najezda mušica, koje mnogo ujedaju, da se čovek zabezekne i mi smo morali na čeličnu žicu i na vrata i na prozorčić da stavimo sitnu mrežicu da štitimo farmu od najezde napasnih mušica. Ovo nikad nismo imali u našem bunker, a treća smo godina tova…
Oberem crvenu papriku, a sutra ću da je smažem za ručak samo svežu…
Crevom zalijemo sve u smiraj dana kad je spala T na ispod 30, a negde na oko 29 i onda posle zalivanja vezivala sam čeri koji je izrastao baš mnogo, zatim neke druge biljke, te pokupila sam seme nevena, a neke već sasušene biljke nevena načisto uklonila…
Onda par kantica vode sručim na biljke na mojoj terasi i bacim pogled dole sa iste i gle, sve izgleda fenomenalno, i vreže, samo šta će mi dati plodova na jesen, i hoću li imati bundeva, tikvica u izobilju…
Grmilo, ali zabadava, jer oblaci i kiša otutnjaše besno nekud drugde, a nad nama je nebo kao i uvek samo večito zatvoreno kao i uvek, a još juče mirisila je kiša, pisalo je to na onim nebesima, ali je nije bilo dato nama. I zato ja kažem – bolje suša, nego kiša puna grada, a nekako ćemo preživeti, ta nije prvi put, a nije ni zadnji…
Posle najučinkovitijeg dana, najznojavijeg i najvrelijeg dana dobro dođe 3 dana crvenog slova. Ali, od svega biće nam najdraže ako bude kiša lila kao iz kabla danima, bez trunke grada…
Ako od Trojičnog dana nešto treba iskati onda je to dobra pitoma kiša…
Ruke su mi pune plihova, žuljeva, a od toga jedan sam uspela da izgulim, pa me malo više boli. Onda sam sekla ružu puzavicu u zoni drvare da je malo obuzdam, da ne udara u krov i drvene rogove. I tako sam malo izgrebala ruku. I na kraju prvo sam radila sve u rukavicama negde do ručka, (srećom sve sam radila u papučama za plažu, a ne u gumanim čizmama i dobro sam tu pogodila), a onda sam ih skinula i videla u šoku da su mi ruke načisto skuvane od te plastike kao od kreča i onda sam sve uradila golim rukama bez rukavica, čista zemlja i čist kamen i ruke su mi se oporavile i izlečile na tom suncu i vazduhu. Inače bilo je jezivo videti svoje sparušene i skuvane ruke u rukavicama punim plastike…
Posle sam olako očistila crno ispod noktiju. Te rukavice od plastike pomažu samo kad nema vreline i vrućine…
Ovakva radna lepota neće se ponoviti skoro, bar ne do prve radne srede…
Čovek je vidik bez kraja 