Ne znam zašto još juče nisam pomenula u svojim zapisima iz “Hirošime” ono svoje predivno cveće zvano smilje. Razvilo predivne žute cvetiće…
Jutros kroz prozor ugledam predine jalove muške cvetove za pohovanje, ali ako ih ne oberem ubrzo, oni se posle zatvore i nisu za pohovanje…
Oberem jalove cvetove i na bundevama i na tikvicama, ali ne sve, neki su se već zatvorili. Iz nekih isteram pčele i bumbare pune polena, vidim najeli su se dovoljno…
I tako nakupim pun veliki tanjir cvetova koje ispohujem za ručak uz divno skuvano ćureće meso i dosta sveže salate od krastavaca…
Zatim naberem pun ovala i jutros svežih krastavaca i još 3 ljutačice papričice…
Kiša je konačno danas pala, samo malo, a neko čudo je poslalo ili dozvalo to malo nasušne kiše, ali ne odviše dobre kiše, i to malo bi dovoljno da večeras kišnicom, nosajući po kantu vode u 5 presama ili 5 linija krastavaca, zalijemo sve krastavce…
Ali, šta vredi od te kiše, kad je posle pljuska ogrejalo sunce i nastala sparina i tonja. Kiša donese neku zeru osveženja. Ali, obilate kiše treba da lije sada nekoliko dobrih dana da nadoknadi svu pustoš i štetu zasušenja koju je izazvala…
Srećom ja sam danas znala još unapred posmatrajući kovitlanja na nebesima, da će biti kiše, da je mora biti, te sam pre kiše rekla mami da oberemo maline i crnu ribizlu…
Paradajaz je već sazreo, ali neću namerno da ga uberem danas želim da to bude tek sutra. A sutra ću konačno da se zasladim za ručak svojim prvim podgajenima, a već zrelim paradajzom…
Naberem još jedan krastavac uveče, preskočila sam ga u jutarnjoj berbi, nisam ga uočila, iako je bio krupan, i naberem planski pun đevđir žutih paprika babura, jer sutra za ručak pravim punjene paprike sa junetinom i ko bi rekao da ću ih zasladiti prvim zrelim paradajzom, ove naše šeste setvene sezone 2024…
Danas na krastavcima našim mnogo bumbara i pčela, čak i takvih pčela koje nisu kao male medonosne, a nešto su krupnije i retko ih viđam, a neke pčele srećem na najlonu, a neke na kadificama…
Sve zuji od pčela unutar “Hirošime”, jer znaju mudrice gde je čistota biljaka i savršenstvo nektara i polena…
Jedan struk zaperka volujsko srce koji je mama opelcovala primio se i izrastao jako krupan dok drugi neki pokušaji pelcovanja zaperka nisu nam uspeli, jer nam je sve te zaperke isekao rovak…
U “Hirošimi” je predivno, te neka sve slike od danas kažu mnogo više od million prekrasnih reči…
Ako je u prošlosti bilo zere nečega pametnog ili lepog, a bolnog (postoje hobiji ili aktivnosti koji leče neizmeran bol i najdublju moguću tugu, a to se zove prosto – ribolov), onda su to neki jako davni, a provedeni časovi ukraj vode, te opet se čovek vraća vodi, sebi, svojim tugama i bolovima, svojim dubinama, ali ovoga puta sa novom ribolovačkom opremom…
A prošlost kao i stari ribolovački štapovi polomili se, a neko je neke rashodovao, neko me malo pokrao, tako da sam juče iz prašine odvila svoje štapove, spoznala da mi jedan nije uopšte vraćen, da je ukraden, i našla da su preostala dva uništena. Zato sam danas sebi kupila sve novo i blistavo, čisto, te krećem u svoje bistrine i daljine, kao u svoje bolove ili tuge, suze, a naravno još u veće dubine…
Tamo sam se jednom ne samo isplakla, i natugovala, razbolela, već i propisala ukraj duboke vode, a možda to mogu da ponovim opet…
Kupila sam sebi dva štapa, 3 nova plovka (iako imam nešto starih zaliha iz prošlosti), kotur najlona od 100 metara (ne mogu se obesity o njega, jer ne bi izdržao sve moje tuge i težine), iz starih prošlih zaliha ostala mi je jedna očuvana kutija olova, a onda primetim da nisam kupila ono najvažnije, udice i crviće, ali i to ću kad rešim da krenem ubrzo. A imam i novu stoličicu ribolovačku i svoj astalčić za jelo, ali i za pisanje, da uživam čitav dan, kao beg ili kao grof, bar kad je crveno slovo u kalendaru…
Čovek je vidik bez kraja 