Šta je suštinski zajedničko svim antiratnim pričanjima. Možda najpre sama im je zajednička tema atiratna, ali pre toga i duboko ratna, a nakon svega poratna, posleratna. Onda im je zajedničko svako strašno iskušenje ili izazov kroz koji prolaze svi koji rat i vole, ali i ne vole, svi koji rat prizovu, ali i svi koji rat ničim ne požele. I sve to počne da staje u priče, u antiratnu prozu koja nastaje iz strašnog zametka ljudskog bola i patnje. Zajednički su im i neki vidovi antiratne, kao i ratne psihologije, taktike, strategije koje dotiču kao književnu temu…
Ratovi uvek krenu iz nekih zapetljanih tačaka, koje su obično kako se u jednoj antiratnoj priči pominje tek “tačke beznađa”. A ratovi oživljavaju zatim one najlošije strane svih prošlih ratova, kao i osveta, te odjednom svaku kap sadašnjice ili pak sutrašnjice pretvaraju i pretaču u najsilnije i najužasnije košmare, užase, stradanja, muke, patnje, jauke, jade, itd…
Zato nema rata koji nije promenio živote milionima ljudi, posebno onima kojima je sve jednom zaklano (a zaklati se takođe može i bez noža), ili sve spaljeno, sve poubijano, sve opustošeno, sve oteto, sve proterano, sve izgnano, ali slabo da su milioni ljudi uspeli da promene bar jednom jedno takvo stravično lice kao i naličje mnogih ratova, svih ratova. U ratu se tuđa krv proliva, obično onih najmanje krivih, nedužnih. I u ratu se takođe da videti najprostije lice svake vrste i tipa neljudskosti, bezdušnosti…
Dalje, ratovi za soobom ostavljaju mnogu decu siročićima ili siročadima zauvek. Što moderniji vid ratovanja, sve više živih, najživljih dokaza da u ratu bar u mederno doba iščezava svaki vid onoga što se nekada u prošlosti zvalo čojstvo ili viteštvo, obraz, čast, snaga, junaštvo, heroizam, itd…
Ratovi donose vazda sukobe, sukobljavanja, svađe, mržlju, prezir, zlo, laž, a sve to u ratu slabi ionako raslabljeno stanje čovečjeg morala i humanosti, te ljudi sve više tonu, ogreznu u ratni kriminal i nemoral svake vrste. Ratovim bude slutnje, mahom zle slutnje, crne slutnje, a ljude čine posebno živčano tankim, slabim, neurotičnim, i nervoznim, bahatim. Ratovi ne poznaju ni jednu veliku humanu prosvećenu vrednost, niti nas ičim ratnim poučavaju putevima prosvećenosti, mudrosti i znanja…
Gledano tako, zar onda ratovi ne vode zatupljivanju, zaglupljivanju, slepoći i slepilu, besputnim pravcima, ćorsokacima, bezizlazima, lavirintima, itd…
Ništa kao rat na svetu neće da razori, uništi, slomi i razočara, jer rat nipočemu ne može da očara. U ratovima najviše od svega primetno je prisustvo straha, jada i najcrnjeg pakla. Ratovi donose ljudima samo katastrofu, opustošenje na više nivoa, a od svega najmanje krvavi ratovi donose istinsku slobodu. U ratovima do izražaja dolaze najveće niskosti, podlosti, laži, neistine, pa čak i nešto mnogo jezivije od rasplamsavanja krvoločnih životinjskih nagona…
Nigde se toliko ne greši kao u ratu (u ratu je svaka greška neoprostiva), ma koliko ga opravdanim ili svetim neko nazivao. Rat sobom seje samo smrt, i strah, ali i laž, kao i nebrojeno mnogo patnje, rana. Ratovi su surovi i nemilosrdni, bezočni. Ratovi najčešće počinju za političkim astalima, na političkim sabranjima i savetovanjima. U ratu nema istine…
Jednom kad ga započnu, rat se neuništivo ukoreni poput štetnog korova, onog korova koji guši svaku ljudskost i kap istine, i svetla, i najdublje moguće rat se usadi u glave svih, čak i onih nedužnih, a dece, kojima to ne bi trebalo nikad. U ratu se ubija I kolje na više načina, ali ne samo pucnjem ili nožem, jer u ratu takođe može da ubije svaka teška laž poput reči ubistvene…
Ratove obeležavaju većinom samo tragedije i nesreće. Za one koji strahote rata prežive ostaje nemo povlačenje i ćutanje, u azilima zaborava. Rat nameće teroristički stil strahovlade i upravljanja. U ratu kao i nakon rata ljudi su ne samo rezignirani, već na smrt preplašeni, prestravljeni, izgubljeni. Ne samo u ratu, već i nakon rata porast je samo laži, kriminala i ludila…
Ratovi kad jednom počnu oni se ne okončavaju, ne sputavaju, već tako olako besne i rasplamsavaju dok se tona tuđe ili nečije nedužne krvi ne prolije rekama, morima, galonima. U ratu se mnogo više ispaljuje laž i neistina, mržnja, nego efikasan metak koji protivnika samo hitro ubija. U ratu se rešeta, u ratu se ubija, u ratu se kolje, u ratu se sveti, u ratu se gubi, u ratu se razara, u ratu se laže, a nakon svih ratova samo se toplo ljudski peživelo zanemi…
Ratovi vode rasulu, jer ratovi jesu vidi najvećeg mogućeg rasula. U ratu se pribegava svim sredstvima, čak i onim tobož “opravdanim” (a šta je u krvoproliću ili pokolju opravdano). Rat natovari takvo teško breme muka i novi talas izmučavanja ljudima da nakon rata za preživele nema više efikasnog leka kojim bi se to breme muke sa samog sebe u jednom času zaborava samo zbacilo sa pleća u vidu rasterećenja…
Rat je najduža nevolja koja zauvek potraje i ne nazire mu se konca, a ni kraja, jer ratovi kao da nikada ne jenjavaju, oni se samo lažno negde pritaje, a onda grunu, puknu, da bi preživelima oduzeli i ono malo što im nakon svih tolikih ratova jednom pretekne ili ostane još neokrnjeno, a u ratu se sve osipa i krnji, posebno čista ljudska, plemenita duša…
Ratovi donose samo tamu i tminu, samo mrak, pomrčinu, jer ne postoji na ovom divnom svetu zla kao što jeste rat. A rat je najveći ljudski jad. i nigde toliko čemera i jada kao u ratu. I u ratu se ponajlakše izgubi i zagubi duša. Rat donosi samo žalost, plač, i suze, jecaj. Ko poseje i najmanju semenku korovskog rata na jednom tlu, zna da ne treba tom semenu zla i pakla mnogo vremena da bi se brzo raširio i još brže rasejao, primio na sve 4 strane sveta, čak brže i lakše od svetlosti ili vatre šumskog plamena…
U ratu je zbog tolikog prisustva mržnje i zla ponajteže sačuvati mrvu najmanje kapi dobrote ili sveopšteg dobra, jer u ratovima kao da ničeg nema osim poganstva i zlobe, laži, neistine, rugobe. I možda zlo i zloba nigdena svetu ne pokazuju svoj visoki zenit kao u ratu…
Jedno pitanje je večito, a veoma interesantno – Zašto ratovima nikad konca i kraja?…
Itd…
Čovek je vidik bez kraja 