Nigela izgleda prekrasno sa svojim za sada svetlo plavim, a bledim cvetićima…
Noćna frajla napolju u žardinjeri takođe počela da cveta i verovatno noću divno zamiriše, ali to još nisam proverila, jer se povučem pre mrkle noći u svoju dobro zaštićenu košnicu ili unutrašnju svoju kamenu ljušturu, neprobojnih kineskih zidova…
Ljiljani su za sada poseban ukras spoljašnjeg vrta ili avlije…
I dok sedim jutros ispod svoje majske trešnje i nakon nekoliko pročitanih antiratnih priča (moje novo štivo za jutarnje čitanje jesu antiratne priče) – meditiram, ali i tako zen fokusirana primetim sebi za leđima, a na drvenoj stranici klupe neobičnu malu bubu, a nije bubamara. Ima po dve identične crvene tufne sa obe svoje strane, ali isto tako ima i po jednu sitniju belu tačku, tufnicu, a inače sva je crna. Po njenim bojama slutim da je posebno opasna. No meni je jako zanimljiva, lepa, jer do sada takvu zanimljivu malu bubicu nisam još videla…
Onda sam nabrala u ružičnjaku sve najlepše pupoljke ruža, a one propale, uhasle, sve posekla i bacila na compost…
Opet sam rešila da u jutarnjoj zen meditaciji, ili još jednom igranju, napravim novu ikebanu…
Zadržala sam nekoliko još svežih nabranih ruža iz prethodne ikebane i nisam ni mislila da ću ovaj cvetni aranžman dalje nadograđivati još dva puta (kod mene sve mora da uspe iz 3 puta) i da ću se slatko igrati sa kalemarskim makazama i seckati poput skakavca šta mi padne pod nežne šake…
Onda kažem sebi, da mi treba nešto štrkato, visoko da nadvisim malo taj oniži buket ruža, te odmah rešim da nasečem nešto sveže, a zelene stabljike već prošlih cvetova perunike, te tako dodam te visoke vlati u buket…
Ali, neću tu da zastanem, jer želim i po treći put, da bi uspelo, još nešto da dodam u tu današnju ikebanu…
Onda mi pogled privuku jako bujni sveže zeleni cvetovi božura, čiji cvetovi jesu prošli, ali čije sveže bujno lišće još može da se ikoristi, da još više oplemeni današnji cvetni aranžman…
Nasečem lišće božura, te i to dodam odamh u današnju svoju novu, a tek sročenu ikebanu…
Sada imam nameru da se skoro svaki dan igram i pravim prepune staklene teglice, kojih sam kao vazice spremila već nekoliko, te da izmišljam nove ikebane, a od čega god mi padne na pamet…
Možda čitav astal naređam pun ikebana…
Kad udružim današnju i jučerašnju planinsku i livadsku ikebanu onda je radost pogleda duplo jača i duplo efikasnija…
Između dve užine vreme provedem najpre ukraj jezerske vode, potom na suncu, a onda i ukraj iste one sovine šume od juče…
Po povratku, a negde u suton zalila sam napolju crevom cveće i tikvice i bundeve…
Kiše nema kod nas ni za leka…
Sve nas obilazi dobar pljusak…
Posle toga zalijem sve u “Hirošimi” crevom, a nešto pre toga i kanticama…
Dok zalivam, primetime mnogo je sve naraslo, sve buja, mnogo plodova, koje ću pobrati tek sutra, pošto završim sutra mnogo velikih drugih poslova i jurnjava…
Tovni pilići čiste se pšenicom, punim zrnom, te jedva čekam utorak, divan dan kada ću sve tovne piliće poklati, zbrinuti, srediti, sve preraračunati, itd…
Bundeva hokaido već je počela da se trebi i već nazirem prve plodve. Samo da se održe i sazre…
Nažalost, opet nekoliko tikvica koje su počele da rastu, požutele, stale, i ja sam ih otkinula večeras, jer neće tu biti od tih obećanja ništa (to je nešto kao i u ćoravoj politici, počne da raste i taman čovek pomisli evo idu divni plodovi, ali odmah ćorak, ničega nema)…
Ima novih tikvica, ali nikako da prokinu ti dugo čekani plodovi…
Jedva čekam da na svom astalu imam prepune korpe, te da ne mogu da postignem da potrošim sve što sam nabrala kao plodove svoga truda i rada, ulaganja, mašala skoro 60 hiljada dinara, iako više ne brojim brojeve i cifre, a bez tova…
Čovek je vidik bez kraja 