Bajka Desanke Maksimović pod nazivom “Kako su pužu ukrali kuću” priča nam sledeće. Jednom jako davno živela su dva puža, jedan u blizini drugoga, i bili su jako dobri susedi kažu. Imali su obojica po kuću svoju, a kuća prvog puža beše preko puta kuće onog drugog puža. Prvi je puž svoju tesnu kuću postavio podno jednog žbunića,a preko puta šumske staze, dok je drugi puž svoju kuću stavio u blizinu jednog kamena. Živeli su vrlo spokojno, lepo, bez trzavica, bez problema, u harmoniji sa prirodom koja ih okružavaše tada, kao i sa čitavim svetom. No, dalje priča veli da su puža ta dva inače bili jako veliki lenjivci, jer nisu voleli da se mnogo pomeraju ili kreću. Najviše su voleli da svaki od njih stane ispred svoje kuće, te da osmatra okolinu, i da glede ko tuda sve prođe ili prolazi. Najviše su viđali pretovarene vredne mrave, žute i crne, kako prte i tegle teret svakojaki šumski, a bilo je tu i šumskih bubica posebno bubamara i raznih drugih putnika namernika. No, ponekad su i ova dva puža polazila u kraće šetnje, a svaki put kad pođu u jednu od šetnja sa sobom kao veliki teret nosili su svoje kućice, jer su znali da ih neko ipak može ukrasti ako ih samo slučajno zanemare i ostave napuštene pre šetnje…
Ova dva puža imali su još mnogo drugih komšija, a svi su oni dakle bili jako podrugljivi i provokativni, jer su obožavali da se podsmevaju puževima, pošto su previše uplašeni i zabrinuti za svoju imovinu, pa su kako komšije pogrešno misle tek previše obazrivi. Tu na hrastovom drvetu u samim visnima gore jedna zeba svila je svoje gnezdo i ona im se sada najviše od svih komšija rugala. Tako jednom kad ova dva složna puža pođoše u šetnju zeba sa svojih visokih bezbednih grana povika te im reče kad su tako za materijalno blago svoje bojažljivi, zašto ne ponesu i svoje dvorište ako mogu kad pođu u šetnju, jer može biti da im neko ukrade i avliju celu. Ova dva puža nisu mnogo marila za zebina dobacivanja, pa su rešili da budu jako ravnodušni prema svemu onome što zeba sa grana svojih kaže, i kao da su na tren zaboravili na takvu i svaku nisku vrstu izrugivanja ovde. Ova dva puža bila su posebno osigurana kad sa sobom na leđima imaju kućicu i kad nose svoj dragoceni tovar i teret. Kućica je pužu značila mnogo, i zbog još nekih praktičnih razloga kućica je pužu sve. Recimo kad bi se desilo da puževi lutaju negde jako dugo, a onda ih negde sačeka noćna tama, nisu morali da hitaju nazad, već bi gde god da se zadese na bilo kojoj koordinati ili širini usred poljane, što brže uvukli svoja valjkasta tela u svoje tesne kućice, a onda bi bezbrižno zaspali sve tako do jutra dok opet ne oživi i ne osvane neki novi divan dan. Nije moglo baš ništa da ih prene, ili trzne iz tako dobro osiguranog sna, čak ni sve one dosadne sitne i krupne bubice, koje bi noću udarale o vrata i dovratke njihovih kućica. Puževi su u svojoj kućici spavali, ćutali, a nisu su uopšte za spoljašnje stvari brinuli, i znali su da nikom živom ko u tako pozne kasne sate na njihova vrata hrupi i udari ne treba uopšte otvarati vrata. Spokojno su ležali zavučeni u svoje osigurane kućice, a spolja šta se događa za njih uopšte u tom času bezbrižnosti nije bilo čak ni od onog sekundarnog ili sporednog značaja…
Došao je i jedan poseban dan u kome se samo jedan od dva puža počeo malo više zapitkivati, te o mnogo čemu razmišljati. Bio je to puž koji je živeo podno onog malenog žbunića. Tada se konačno zapitao zašto trpi i nosi teret svoje kuće non-stop na leđima. U tom času poželeo je da se oslobodi takvog bremena i tereta, te požele po prvi put da pođe u šetnju olakšan i rasterećen, bez teškog tereta na leđima, rešen da ostavi kućicu u svojoj avliji da ga pričeka dok protegne mišiće svoga valjkastog tela. Ali, ovu radost olakšanja i novih saznanja hteo je da podeli sa svojim najbližim komšijom onim drugim pužićem koji je živeo ukraj kamena. No, nije imao danas sreće, jer je njegov prijatelj već nekuda otišao sam i odneo kućicu na leđima. Puž koji življaše podno žbuna mora sada nastaviti sam, ali pre nego krete u tu kobnu šetnju on dobro pozatvara sve prozore i vrata na svojoj kućici, ostavi sve dobro zaključanao, kako bi lopovima pomrsio račune ako recimo krenu da mu opljačkaju kućicu dok on nekuda po šumi šeta. Za malog puža ovo je bio revolucioanaran trenutak i veliki herojski podvig veoma važan. Pošao je puž bez kućice sada da se mnogo lakše vere svuda i po svemu, da prolazi preko travki, preko šiblja, počeo je da zalazi u svaki busen trave, da klizi po kamenju, a odjednom pred njim su se otvarali mnogi i mnogi putevi i činilo mu se kao da tuda nikad nije prošao. Zanet novim otkrićima dočekao je mrkli mrak nasred jednog ogromnog polja…
Jedan žuti mravić navrati sutradan izjutra pošto novi dan osvanu u avliju kod puža koji je živeo podno žbunića, a inače ovaj mravić bio je starešina žutog mravinjaka. Pošto u dvorištu opazi puževu kućicu priđe njegovim vratima i dobronamerno na njih zakuca. Došao je tu, jer beše žedan prvog jutranjeg razgovora. Zatim je primetio da nema odziva i da ta vrata neće niko otvoriti danas. Onda žuti mrav shvati da unutar kućice puž najverovatnije još spava te reši da malo povisi glas, te da ga prene i konačno probudi. Žuti mrav misli da u kućici spava veliki lenjivac puž. No i ovoga puta sve čudno se odigrava. Vrata mravu žutom niko živ da otvori. Postalo mu je krajnje sve čudno, sumnjivo, pa primače svoju ušnu školjkicu blizu zida kuće ne bi li slušanjem i pomnim osluškivanjem otkrio šta se unutar puževe kućice sve događa. Bilo je i dalje sve čudno, jer je iznutra vladala neka mrtva i čudna tišina i kao da bi se reklo da se tamo iznutra ama baš ništa živo ne pomera. Zabrinuti žuti mrav prišao je prozorčiću i bojažljivo se zagleda da vidi ima li ikoga unutar kućice. Našao se zatečen onim što vide, jer je kućica iznutra bila pusta, prazna i kao da je napuštena. Koliko su ga noge nosile požuri natrag žuti mrav u svoju mravlju koloniju i tamo svima ispriča šta se nebobično desilo. Svi žuti mravi koliko ih god beše, a pošto primiše ovu neobičnu vest stadoše svuda gde god stigoše prenositi od usta do usta poruku da je puževa kućica dakle pusta i przana. Na tu strašnu vest dođoše svi stanovnici šume u puževu avliju, i tako se na radoznalom okupu sjatilo sijaset šumskih buba i bubica, zatim raznolikih ptica, a doletele su i ose, kao i stršljenovi, čak i krhki leptirići šarenići. Svaki od njih stade pred prozor puževe kućice i svaki od njih vide isto: kućica iznutra beše sablazno prazna, pusta. Neki od prisutnih razmileše se po travi i prevrtaše svaki busen trave ne bi li našli puža. Pošto nisu uspeli da ga pronađu, razišli su se brzo, isto kao što su se okupili i svako pođe dalje za svojim poslom, svojoj kući ili nekim svojim tragom, vodeći jedino računa o sebi i poslovima samo svojim. Pa, ipak nisu otišli svi, jer su dve anonimne bubice ostale kraj puževe napuštene kućice. Ovde dve bubice bile su svetske lutalice, stranci, i one ne ostadoše tu iz sažaljenja prema nestalom pužu, već pomisliše kako bi bilo lepo da se baš one tu usele, te da zabadava steknu sebi kućicu i da se konačno negde skrase. Došle su na mudriju ideju da recimo ubrzo ukradu ovu tuđu kućicu, i da je odnesu sve do oboda šumskog potoka, a onda će tamo kućicu da prerade i da od nje sebi načine plovni čamac, a onda da ih voda odnese dalje i dalje, jer su već postale umorne od silnog pešačenja po celom svetu. Ovoga puta rešile su dve bubice lutalice da svet p prvi put obiđu ploveći i sve brodeći. Počeše domišljati dve bubice te prva reče drugoj da je kućica puževa lagana poput perca i da će biti olako da se od kućice načini čamac. Druga se složi, te reče da je kućica još i prostrana i da će imati mesta za njih obe, i hitro poskočiše te preneše puževu kućinu do oboda potoka. Još hitrije napraviše čamac i pustiš se niz tekuću vodu i odoše u daljinu, težeći ko zna kakvim slivovima i morima…
Napokon iz jako neobične duge šetnje vratio se puž u svoju avliju, svojoj kući, ali čim u dvorište svoje nožicama stupi otkri da kuće više nema na svom mestu i shvati da mu je neko ukrao kuću. Odmah je briznuo u plač, a onda je počeo da traga za svojom kućiom, a usput je sve one koje je poznavao upitkivao za svoju kućicu. Nažalost niko od upitanih nije znao šta da mu kaže više, niti je iko imao pojma gde je puževa kućica to nestala. Neke komšije ponudile su mu privremeno sklonište, kao njegov najbolji prijatelj puž koji je stanovao ukraj kamena, ali u puževoj kućici koja je ionako tesna uvek ima mesta samo za jednog puža…
Kakvu je surovu lekciju naučio preko noći osiroteli puž sada beskućnik, sve izgubivši, a samo zbog jedne brzoplete želje da u šetnju bar jednom izađe rasterećen i tereta svakog lišen. Od ovog časa svrstao se u kategoriju beskućnika, i počeo je kao i svaki drugi beskućnik da luta besciljno šumom, da spas nalazi pod nekom liskom ili zavučen u vlati trave, ili da moli cvetne krunice da ga bar malo zaklone i zaštite. Svi puževi sa kućicama rugali su se pužu beskućniku i nadenuše mu novi nadimak i prozvaše ga od tog strašnog časa pužem Golaćem. Svi potomci ovog puža Golaća, svako novo koleno i svaka nova generacija imali su ovaj pogrdni nadimak. Od svog čukun-čukun dede puža prvog Golaća nisu imali šta da naslede, jer je i on sam bio i zauvek beskućnik ostao…
Čovek je vidik bez kraja 