Sa svoja dva para očiju šta je prvo ugledala prva prolećna pčela? Ugledala je pčela radilica sa prvim toplim danima marta tek procvetale žute cvetove drenjka ili drena. I tako je svojim duplim očima, i onim prostim, kao i onim složenim očima stala gledati u tu svoju omiljenu boju žutu, koju kao i svaka druga živa pčela najbolje vidi i uoči. Dobro je zapamtila omiljene oblike svoga najomiljenijeg cveta s početkom svakog probuđenog proleća. I onda se svojim nogama zarila iz nekoliko pokušaja, u čak nekoliko cvetova ne bi li što više, što više do smiraja sunca nakupila cvetnog polena i prašine od koje će posle napraviti pune ramove saća. Rešila je da konačno uočimo njene dve korpice sa strana, a obe prepune i obilate polenom koji je uspela da nakupi za svega nekoliko sati vrednog rada. Kako i ne bi sakupljala kad je to u njenoj navici tako zapisano i unapred sve stečeno po prirodi, jer je za pčelu radilicu baš tipično da sakuplja polen, da obe korpe budu prepune njene omiljene hrane. Ko je mogao da izračuna u svega tih nekoliko minuta rada koliko su se puta po oblicima navike njenog letenja sve promenile, kakvi sve viđeni položaji njenih krila, prozirnih i gotovo na suncu nevidljivih, presijavajućih. Radila je skupa sa ostalim i drugim pčelama radilicama i sve je zujalo od toliko neuhvatljivih reflektivnih radnih stanja i njihovih pčelinjih navika, njihovog najprirodnijeg instinkta. A sve te pčele zujalice i letačice, radilice pred okom posmatrača stvoriše tako divno magnetno polje, jedno lebdeće klupko, i jednu prilično zagrejanu atmosferu u zraku pod nekoliko toplotnih snopova martovskog sunca, te kako su samo uživale pčele radeći i korpe svoje dve puneći, a uživalo je i posmatračevo oko sve to pomno beležeći i prateći, pamteći, upijajući, slušajući. Koliko su kilometara morale preći i koliko tačno udaljene sada biti od svoje košnice, od svog pčelinjeg društva, i da li su dobro sve preračunale, tako da se na vreme u svoje zagrejno gnezdo vrate, prepunih otežalih korpi polena i cvetnog praha. I koliko će sve one zajedno naprviti kilometraže samo da bi u košnicu svoju unele dovoljno potrebnu količinu cvetnog praha. Kako god, pčele radilice dobro su prepoznale gde je mesto ili kutak njihove netaknute tišine, i gde to još nema otrova hemijskih, i gde je svako drvo čisto i njima po kvalitetu blisko, i gde je još sve daleko od svih zagađenosti. Radeći nisu imale kad da dokoličare kao dosadni ljudi, niti su imale kad da vode prazne razgovore, ili da smišljaju razne isprazne stvari. Pčele sakupljačice praha cvetnoga bile su itekako zaposlene čitavog dana, neumorne, sveže, čile, jer su poznate po svjoj vrednoći i marljivosti, po svojoj navici da vredno sakupljaju polen od ranog jutra, pa sve dok ima na svetu sunca, ili dok ne padne dovoljno teškog mraka da ih natera nazad u košnicu…
Prikupljanje cvetnog praha pčelino je svo praktikovanje meditacije, sva njena radnička praksa, sva njena borilačka veština preživljavanja, kao što je uostalom i svo njeno učenje i njena ispravna staza, ali i sva njena potraga u najtoplijim danima, koje provodi van košnice negde na pašnjacima svojim. I zaista je pčela postala praktikant svog zenitizma, i tako je i umom i telom svojim iskoračila iz mračnog polja svih uskih neznanja, sledeći svoju prepoznatljivu stazu po instinktu, po dobroj navici, i tako se okačila o već prvi žuti cvet drena, najtvrđeg drveta… I učila i praktikovala dalje pčela, kako se vazda treba otresati svega suvišnog, od svega tu njoj nepotrebnog ali nepotrebnog i čitavom njenom pčelinjem društvu. Ni u jednom sitnom trenutku ta pčela nije klonula, nije ni zaspala, nije ni zastala, a nije ni stala, zato što je niko kao živa pčela budan i radan, vredan i marljiv, oran. Odavno je takva pčela postigla svoj zenit, ali i svoj zen moment, a nije li baš tada postala sva prozračna i prosvetljenja, svetlucava, a kao takva dalje nije li i beskonačno povezana sa svojim neraskidivim stalnim najprirodnijim navikama, sa svojim bojama koje odlično prepoznaje kao najomiljenije, skupa sa mirisima koje oseti, sa oblicima koje je takođe jednom dobro zapamtila do samih rubova svih onih neraskidivih stanja i tako se nepogrešivo i neodrešivo opet prosvetlila. Navika je uči da istinski svoje navike samo sledi, već i da ih praktikuje, te da se okači već o prvi žuti cvet ili o prvu ucvetalu grančicu drenjka i tako malo više provede u svojoj zen meditaciji. Po navici mogla je da leti u svim potezima i pravcima, a ne samo onako uobičajeno vodoravno ili uspravno, mogla je da povlači sve nevidljive paralele, pogotovo ukoso, ali i sa strane. I zaista ako samo jedna pčela nakupi danas dovljno cvetnog praha i polena, tu višestruku vrstu koristi po povratku nazad u košnicu osetiće čitavo pčelinje društvo. Tako i pčela pojedinačna, ali samo radom svojim prosvetljenja doneće višetstruke koristi svima, jer je nepokolebljiva kad treba da zapne i sakuplja dosta polena i puni svoje dve korpe, jer je samo rešena da sledi svoje najprirodnije navike i instinkt svoj pčelinji. Šta sve ne bude nakupljeno najpre u svaku pojedinačnu korpu pčelinju, a onda sve zajedno ugrađeno u riznicu one sveoopšte zajedničke košnice ili društva u celosti pčelinjeg….
U svakoj pčeli videlo se danas sunce, videla se ta prozirnost i čistoća, videla se svelepota, videlo se prosvetljenje celog sveta. I tako svako ko je tragao toga dana, čak i oko posmatračko za nekom vrstom svog unutrašnjeg puta ili zena, moga je u toj samo jednoj posebno izdvojenoj pčeli da nađe sve što mu treba, i što treba. Tu pred pčelom tom, pred tim zujanjem mogao je da odbaci čovek svaku želju, svaku žudnju, svaku slutnju, svaku ljutnju, svaki bes, svaku slepoću, svaku kap zbog koje ne može da ugleda nešto tako prosvetljavajuće lepo, a što ga vazda ispunjava celog, posebno tamo gde je porazan i prazan. I tako je pred svelepotom takvog prizora oko posmatračko gulilo tvrde pokorice i odbacivalo svaku vrstu pohvatane pokožice ili skrame koja mu nije do tada dozvoljavala da mu pred očima nešto lepo i svetlo svane. Taj let i pesma pčele bilo je nekakvo posebno uzvišeno prelaženje onog određenog umnog puta i naviknuta navika zbog koje se preleće svaki trag, svaka boja ili oblik, svaka prepoznatljivost, svaka aroma, svaka živa rana, u samo jednoj maloj kapi one bezgranične kosmičke beskrajnosti i smirene tišine, netaknute čistine, tamo gde je i misao takva da više neće zalud trpeti bilo kakve zaludnosti ili preterane privrženosti onome što je davno prošlo, onome što nikad nije bio najbolji plod sa koga pčela može da nakupi pune dve korpe cvetnog polena…
Uživale su pčele na suncu, sve dok nije bio čas da se vrate nazad u svoju čistu košnicu, čekajući opet prvu toplotnu priliku, svu onu potrebnu svetlost od koje postaju još prozračnije i prosvetljenije, opet vredne, opet marne i aktivne, živahne, radosne, opet radne po navici, i po instinktu svoga zova, sve bežeći od svega što ih se naročito i ne tiče više, posebno uzmičući svemu onome neispravnom i kvarljivom, a takođe i svemu što je navikama njihovim pogrešno i što im nije ni za ič tu srodno. Punih korpa napustić čak i svaku drugu misao o nekom svom velikom prosvetljenju, odbaciće takođe i svaku mislenu hvalu da su se u prvoj paši baš toliko napasle cvetnog praha, a najblaženje biće u stanju svoje unutrašnje navike kada mudro shvate da je najlepše biti u stanju nemišljenja svoga, a to znači okačiti se opet negde u svoju zen meditaciju, sve vredno radeći, a iznutra ustvari ništa ne čineći, samo tako viseći ili leteći, onda sletajući ili opet poletajući, a sve je za pčelu po navici tu stečeno kao kakvo posebno prosvetljenje. Naješće se dobro polena sa cveća, a stajaće na tako mnogo grana, od proleća, i preko čitavog leta, a iz svega toga nastaće tako mnogo prirodnog meda. Pčela uvek nalazi svoj put, sledeći svoje navike i instinkte. Za pečlu je najvažnije da primeti svoje žuto cveće s početkom proleća, kao što je važno i da probuđena poleti sa ciljem da nakupi pune dve korpe sve dok ima sunca, a onda u zimu da se zavuče u svoje pčelinje gnezdo, dobro izolovana i zaštićena od svih dugih zima i nesnosnih hladnoća, daleko od groznog mraza, od svih štetočina i bolesti, od uljeza, od neprijatelja…
Videće pčela stvari onako kako je svojstveno i tipično samo njenoj urođenoj dobroj navici, a videće ih upravo onako kako se samo njoj pčeli to čini da jeste, a to je već i prosvetljenje kod pčele ili pčela. U najvećem polju cveća videće mnogo čestica polena, a svaki put kad nađe tu sićušnu neophodnu česticu cvetnu razumeće pčela zašto postoji, zašto je dragocena i važna, dovoljno da sledi po navici svoje urođene tragove, svoje polenom posute staze. Pčela je poput punog meseca savršena, i čista, i neokaljana, i neoskrnavljena, te nema ni u mesecu, ali ni u pčeli felera, nema greške, nema mane, i zato su oboje, i pun mesec i pčela tako savršeni primeri univerzalne svelepote. Sve što je uzvišeno i nedohvatno poput punog meseca ne može se potopiti, ne može se okaljati, i to je najuopšteniji primer prosvetljene navike, kojoj stremi sve što je mnogo manje, kao pčela, a sve što je delić tog veličanstvenog odbleska dalekog sveta u samo jednoj sićušnoj kapljici sa one čiste kristalne površine, ono je samo što jeste odraz velikog i nedohvatnog u tako sitnoj kapi mnogo manjega. Prisustvo ovakve lepote preobražava svet, a prirodu čini pitomijim mestom, svedočeći da je sve manje tu mesta za nepodnošljivo trpljenje živog bola, za ispaštanje teških muka, daleko od svake zavisti i mržnje, naravno daleko od zla, daleko od svake vrste nestajanja i iščeznuća u mučnom podnošenju svake patnje, svake rane, tog nepodnošljivog bolnog stiska kao da te strašno ukalupi neki čudan kalup pritiska i bola. Onaj ko ume da kao i pčela sakuplja vredno i marljivo samo cvetni prah i polen dobra, na kraju sladiće se sa dosta meda dobroga…
Samo je pčela tako usredsređena na svoje svakodnevne dobre navike, na svoj marljivi rad, na svoju korisnost, nakupljanja punih korpi polena, te niko kao pčela ne leti sa cveta na cvet u duhu jedne takve univerzalne radosti, takvog brižljivog zujanja, a sve odjednom preobražavajući u predeo one nezalazne univerzalne mudrosti, sa kojom se sve stapa, u čiju lepotu se sve utapa. Oslobođene od ispraznih želja niko kao pčele su zadovoljne, vredne, marljive, radne, jer po navici odlično pamte sve svoje tragove, boje i oblike, kao uostalom i svoje pčelinje mudro učenje, a to samo zato što beže od svake priče koja je bez smisla, koja gubi smisao i misao, i koja se lišava smisla. Pčela zna koliko je opasno biti progutan od strane svake nerazumnosti, čak i za onaj mali delić milisekunde u kojoj se zatrpava samo jedan veličanstveni trenutak cvetne netaknute tišine…
Dokučimo li nečiji put, ovoga puta trag i naviku pčela, možda upoznamo i sami sebe, možda zavolimo sami sebe, a onda najverovatnije i načisto zaboravimo sami sebe, a to je već dovoljno da znamo da smo dosegli ako ništa ono bar onu jednu sitnu kap svog ličnog prosvetljenja, a dalje to sve znači da smo se bar za jednu malu sitnu kapljicu kišnu više napokon rasteretili i oslobodili bolne proteze svoga pritegnutog uma ili tela, želje, svejedno…
Zaista bi bilo lepo zamisliti kako na dlanu svoje ruke danas držiš ovu jednu pčelu vrednu, i kako ona sa našeg dlana kupi najfinije čestice cvetnog praha, i kako se tu naslađuje potrebnim polenima bez straha, i kako nakon svega toga i dalje uspevamo na svom dlanu održati i zadržati tu pčelu malu, i kako je štitimo, i kako nas ona takođe od svega štiti…
Čovek je vidik bez kraja 