Spada u višegodišnju zeljastu biljku, a ima jake maljave listove, a cvetovi se javljaju u mesecu junu i julu, počesto su ljubičasti, a mogu biti i beli. Ovo je takođe mediteranska primorska biljka, kao ruzmarin i lavanda, a koje možemo gajiti u saksiji ili žardinjeri u našim kontinentalnim uslovima. Žalfija je jedna od 32 izabrane lekovite biljke o kojima nam najviše piše Marija Treben u svojoj knjizi “Zdravlje iz Božje apoteke”. Najviše od žalfije koristimo list i taj čaj kuvamo onako kako piše kod Marije Treben kao i svaki drugi čaj, mada smo nekad čaj od žalfije kuvali samo onako kako je to govorio jedan takođe veliki pobornik prirodnog načina lečenja lekar Rudolf Brojs, koji je od svih biljaka najviše forsirao i cenio žalfiju, pa ako već pravite ovih dana neku svoju biljnu mešavinu obavezno u nju uvrstiti treba i žalfiju. Žalfijom se leče mnoge upale ždrela i usne duplje, i često se tim čajem samo ispiraju usta kod nas, i tako sve dok nismo jednom čuli za Rudolfa Brojsa žalfiju smo više koristili kao dobar ispirač za usta, a slabo se ko usuđivao da proguta taj opori i gorki čaj. A taj čaj jačao bi našu usnu sluzokožu i imao je izuzetna antiseptička dejstva. Čajem od žalfije lečile su se i mnoge srčane tegobe, kao i upale sinusa i drugi upalni procesi disajnih puteva…
No, da oslušnemo šta nam je sve Marija Treban u svojoj knjizi otkrila o žalfiji. Najpre tu vidimo da ova biljka ima više različitih imena, te se zove još i: kadulja, salvia, kaloper, kalaver, džiger trava. Poreklo ove biljke jeste sa područja južne Evrope, a može izrasti u visinu do 70 centimetara. Ova izuzetno lekovita biljka voli dosta osunčana mesta i to mesta koja nisu izložena jakim udarima vetra. Ova biljka pošto potiče sa toplog mediterana ne podnosi mnogo naše surove mrazeve, ali ako se zimi zaštiti može preživeti napolju. Ja nisam ničim pokrila biljku žalfije, ali je malo izdignuta od mrazovitog smrzlog tla i uspešno je prezimela zimu živa. Još na početku XIV veka postojao je i ovakav stih, koji je citirao tako često i Rudolf Brojs: ”Zašto čovek mora da umre kad u bašti raste žalfija?”. Sam latinski naziv ove biljke znači: lečiti i ozdraviti…
Marija Treben dalje u priči o malom Hristu pominje da je Bogorodica bežeći od Irodovog mača molila svo poljsko cveće da joj pomogne i podari neki zaklon, a jedino joj žalfija tada od svih biljaka dade sklonište i tu se Bogorodica sa malim Isusom spašava Irodve potere zahvaljujući žalfiji. Prošli su pored njih i uopšte ih nisu videli, a na kraju ove minule opasnosti Bogorodica blagoslovi biljku žalfiju i reče joj da će to biti čovekova najomiljenija biljka. I tako je žalfija dobila moć velike biljke isceliteljske, još od tada, a spašavala je ljude od svake sigurne smrti…
Ukoliko pijete čaj od žalfije svaki dan, on će vas dakle ojačati, a zaštitiće vas takođe od moždanih udara kao i bela imela, pomoći će vam kod svake oduzetosti, kod svake slabosti, kod raznih grčeva, kod bolesti kičme, kod oboljenja žlezda, kod podrhtavanja nekih udova, kod bolesti jetre, a leči još i nadutost, takođe čisti krv, a disajne puteve i organe čini prohodnim, leči želudac, jača apetit, leči poremećen rad creva, leči proliv, a kad vas ujede neki insekt treba u ruci brzo izgnječiti listić žalfije ako je pri ruci te previti kao oblog na mesto ujeda. Čajem od žalfije mogu se dakle ispirati usta, grlo ili žderlo, dakle krajnici, zubi, a pomaže i kod paradentoze i krvarenja desni i kod raznih drugih plikova usne šupljine. No, žalfija je omiljena začinska mediteranska biljka, takođe…
Primorska biljka koju tokom čitave godine možete bezbrižno gajiti u uslovima svoje surove kontinetalno hledne zime duge negde na terasi ili drugom kakvo malo zakritom mestu. Može se zasaditi ruzmarin negde u dvorištu, ali preko nekih teških zima takva biljka imala je tendenciju da promrzne i brzo nestane. Tako za sada provereno iskustvo naše kaže, da ruzmarin mnogo bolje opstaje bolje u saksiji negde na terasi. Ipak je ruzmarin bljka koju treba malo zakloniti od udara surovih naših mrazeva. Ništa na svetu ne može da predivno zamiriše, a tako očaravajuće kao grančica sveže ubranog ruzmarina te ne čudi što je ovo važna začinska biljka, a može izrasti do 1 metar u visnu, i što je lepo ova biljka uvek je zimzelena čak i po cičoj zimi. Cvetovi ruzmarina pojavljuju se tokom čitave godine, a evo već su zapupili i uskoro će ih biti mnoštvo. Za ruzmarin se veli dalje da je lekovita biljka, ali se preporučuje da ovu biljku ipak koristite u manjim dozama. Doduše čaj od ruzmarina još nisam pila, mada ruzmarin kao važnu začinsku biljku mediteransku jako forsiram i volim. Najviše ruzmarin pomaže kod problema sa reumom, a može da se doda u mnoge kupke, u mešavine sa nekim drugim lekovitim travama i korenjem. Čaj od ruzmarina kažu pomaže za bolji rast kose o pospešuje negu kože, a tada treba pomešati uz ruzmarin koren čička i koren koprive. Samo 1 kafena kašičica veli se dalje ruzmarina dovoljna je da čaj popiju čak 4 osobe, a tim čajem mogu se lečiti neki želudačni problemi, a čaj od ruzmarina takođe dovodi do jačanja bubrega i jetre.Takođe, ruzmarin se koristi kao dodatak mnogim kozmetičkim prirodnim preparatima, a najbolje je kad se njime pospe jagnjetina ili neka morska riba…
U narodnoj medicini ćuvarkuća je odavno zastupljena kao lek i lekovita biljka, a koristi se bezbedno kako spolja, isto tako i iznutra. Kažu da čuvarkuća odlično reguliše žuljeve i mnoge druge uboje, čaki ujede, a ukoliko iscedite svež sok od čuvarkuće možete nakapati u svako ono uvo koje nekoga zaboli. Ako se setite svoga detinjstva onda ste sigurno na krovu jedne stare kuće mogli zapaziti tu čudesnu biljku kako raste iz ćeramide ili iz kakvog lima, a onda kad vas iznenada zaboli kao male nepodošljivo uvo, neki stariji bi prvo hteli da vam naberu te čudne biljke sa krova i da vam nakapaju malo soka u uvo. Naravo, bilo je i dece koji su bežali od toga kao da beže od kakva otrova, a tada deca su bežala od ovih narodnih metoda lečenja kao da je to nešto suludo i sumanuto, te su deca tada volela najviše da im se ukapaju kapi u uvo iz apoteke one sa tri-ćetiri slova, u belo plavoj kutiji, a tada bol brzo umine i prođe, verovatno od detinje sugestije, čim se kap u uhu ugreje. Mnogo prođe decenija, a pre nego čovek obrati pažnju na ono što ga sve vreme okružuje, a lekovitim što se zove. Čuvarkuću takođe zovu i drugim nekim imenima, pa se može čuti da je reč o zečjem kupusu ili žednjaku. I zaista ovu lekovitu biljku uvek smo viđali samo na nekim sablaznim šupama i straćarama punim paučine, svuda po skršenim olucima i starim krovovima. Listovi čuvarkuće rastu u jako simetrično lepom obliku rozete, a ima cvetove tamnije boje. Može čuvarkuća izrasti i do 50 centimetara, a može se uzgajati u jednoj žardinjeri ili čak u manjoj saksiji, zavisno od toga koliko imate prostora. Čuvarkuća procveta jedino u vreme letnjeg toplog perioda. Najčešće se koristi sveže isceđen sok ove biljke, a listovi čuvarkuće mogu se previjati kao obloge na mesto gde se neko poseče, ili ima kakav lišaj, ili ga ujede neki insekt u vreme letnje sezone. Svež sok od čuvarkuće može se koristiti za ispiranje usta, i odlično može da se tako izleči nekava upala sluzokože usne duplje. Ovo je lekovita biljka, koja nije pomenuta u knjizi kod Marije Treben, ali svakako jese biljka o kojoj treba razmišljati, jer se često susreće svuda i tu nam je pred nosom…
Da su biljke naša dragocena riznica koju zabadava dobijamo od strane Božje apoteke pisala je mnogo travarka iz Austrije Marija Treben, pa kao već pravite svoje biljne čajeve ili istražujete biljke koje vas svakodneveno okružuju i podstiču, onda je to najbolja i vrlo pouzdana knjiga, najbolji vodič na putu samoizlečenja. Da se držite svih receptura odatle ne košta mnogo, jer je reč o knjizi koja je prodana u preko 8 miliona primeraka, pa ako ne možete da kupite tu skupu knjigu, možete da napravite za duplo manje para kopiju takve knjige u fotokopirnici, a knjiga se zove se “Zdravlje ih Božje apoteke”. To su najbolji saveti i živa iskustva koja je bilo moguće pribeležiti u oblasti izlečenja pomuću lekovitih biljaka. Najbolje iskustvo je kad na sebi primeniti većinu od onoga o čemu sve mislite i istražujete, i na kraju dobijete zapanjujuće dobre efekte. Šta je kazala Marija Treben u svom “Predgovoru”, maja 1980 godine. Najpre to da svakoj bolesti odgovara neka biljka, a na listi popisanih biljaka nalazi se u knjizi tačno 32 biljke, iako biljka ima mnogo više, treba verovati ovom popisu i držati se ovoga što se ovde sve može doznati. Istražujući još jednu manju knjižicu o lekovitom bilju, nalazim na posve drugačije načine kako se sve kuvaju čajevi, a jedana je put i standard kako kuvamo svaki čaj, osim čaj od korena bele imele ili korena maslačka. Ukoliko ne možete sakupljati sami biljke što i nije lako, onda danas možete iskoristiti ponudu biošpaiza ili prodavnica zdrave hrane te kupiti već osušene biljne vrste raznih čajeva i onda po potrebama svoga zdravlja praviti svoje biljne mešavine, od svake biljke po istu količinu grama osušene biljke. Naravno da su najbolji čajevi od svežih sirovih biljaka, ali često to nismo u mogućnosti naći, osim domaćim varijanti kad sami uzgajamo nanu ili ruzmarin ili žalfiju ili drenjak. Čaj se može dnevno piti do 2, pa čak i 3 litra dnevno, mnogo blje nego piti vodu sa slavine punu krečnjaka, pa otuda sve nevolje sa peskom. Ko ne voli čaj treba da se natera da minimum popije 1 litar čaja dnevno, a ako skratite konzumiranje kafe na dozu dve dnevno, imaćete čak više sluha za čaj. Čaj treba da uvek bude preventiva, jer mnogo je bolje nego da vas muka kakva natera da pijete čaj. Od nekoliko biljaka koje čiste našu krv nalazi se i maslačak i kopriva, ali sremuš i bokvica, pa čak i veronika. Da je i zvanična medicina počela primenu lečenja biljnim čajevima znalo se u Evropi još od 1980 godine kada je održan u Salcburgu, u Bad Gaštajnu 25 međunarodni lekarski kongres od strane lekarkih komora Nemačke i Austrije. Još tada su vodeći lekari istakli važnost usmeravanja sve većeg lečenja putem lekovitog bilja, upozoravajući ljude da su nam antibiotic i analgetici počeli vieš škoditi nego koristiti, jer su mnogo zloupotrebljeni i davani često za bilo šta, čak i kad ne treba, a setite se da ste kao dete bili žrtva prekomernog prepisivanja antibiotika, itd. Mnogi prirodnjaci i lekari poput Sebastijana Knajpa sveštenika pre tog kongresa, bili su pobornici lečenjem putem biljaka i na strogo prirodan način, a sve to bilo je još u XIX veku. Iz riznice Božje apoteke dobijamo dakle besplatno lek, a onda je neko u ime “razuma” hemije i nauke, industrije, odbacio sve to, mada ako smo doista razumni onda ćemo lekove koje nam priroda skoro besplatno dade iz svoje riznice prigrliti i sve više prihvatiti…
Maslačak je višegodišnja zeljasta biljka, koja cveta tokom čitave godine dana, a ima mnogo narodnih imena te maslačak nazivaju još: radić, gorko zelje, žućanik ili žućanica, vetrokaz, milosavka, mlečac, popino guvno, italijanska salata. Uz koprivu kod nas se najređe maslačak i žara proglašavaju dosadnim korovom, a zaboravilo se da je reč o dvema najlekovitijim biljkama, dve biljke od kojih s proleća pravimo organsko đubrivo kišeljenjem na suncu. Kada procveta maslačak, po našim livadama i dvorištima pojave se najlepši žuti cvetovi, koji zatim sazre i postanu puni belih dlačica u koje čim se dune malo jače one posvuda polete kao balončići od sapunice i mnogo liče na snežne bele pahuljice. Maslačak se smatra divljim povrćem, i najviše je bogat vitaminom C, mada ima i kalijuma, a najefikasnije učinke postiže maslačak kod lečenja jetre i žuči. Ako niste bar jednom probali salatu od sveže ubranih gorkih listova maslačka na početku proleća onda je to prilika sada. Maslačak takođe pomaže kod lečenja anemije i kostobolje, dijabetesa, a pošto izaziva pojačano izmokravanje smatra se jako dobrim diuretikom. Od korena, ali i listova maslčka može se piti čaj, mada kod maslačka svi su delovi biljke lekoviti. Ukoliko patite od umora ili neke druge potištenosti vreme je da se odlučite što pre za biljku maslačak, zahvaljukći kojoj će se brzo popraviti i slika vašeg želudca, koji će pomoću ove biljke biti dobro očišćen. Stabljike maslačka primenjuju se i kod raznih osipa, lišajeva i svraba po koži. Biljka maslačak takođe pospešuje bolji rad vašeg metabolizma, a leči reumu i giht, žuticu i otok žlezda…
Teba piti na dan bar jednu šolju čaja od korena maslačka, s tim što se čaj od korena maslačka kuva malo drugačije, a isto kao i bela imela (dva izuzetka među ove 32 biljke), drugačije nego što smo inače navikli. Potrebno je uveče 1 kašičicu čaja od korena maslačka preliti sa 250 ml hladne vode i tako pustiti da sve prenoći, a izjutra odmah podgrejati malo taj čaj, procediti ga I odmah popiti na gladan stomak pre doručka, idealno da počnete zdravo svaki svoj dan. Čajem od korena maslačka čisti se dakle krv, ubrzava se varenje, efekti su i diuretički, a dolazi i do osvežavanja odmah nakon buđenja. Od ovog čaja i krv postaje ređa tako da oni koji pate od problema zgusnute krvi treba da piju dosta ovog čaja. Ovaj čaj je jedan od skupljih čajeva te za 100 g rama čaja potrebno je izdvojiti najmanje 230 dinara, ali s obzirom koliko koštaju danas hemijski lekovi ovo i nije mnogo. Nekada su žene ovim čajem uvimale svoje lice, a u ono vreme kad nije bilo botoksa i salona na negu lepote i tela. Maslačak je biljka koja zimi nije u stanju hiberancije, te živi i raste, čak i kad je mraz nedge napolju, a odmah posle snega eto i prvih cvetova maslačka pre zvaničnog početka proleća. Od maslačka može se praviti gušći sirup jako sličan medu, a u knjizi takođe ima i recept o tome, s tim što vam treba nerafinisan šećer. U prodavnici zdrave hrane može se naći još i čaj od lista maslačka i on je nešto dostupniji, a kuva se kao uobičajeno svi drugi čajevi – 1 kašicica čaja prelije se sa 250 ml vruće vode, sve odstoji samo 5 minuta i pije se tokom dana – odlično da se list maslačka umeša u neku od biljnih mešavina. Svežim sokom od maslačka može da se izleče pege na licu, da se uklone bradavice, a Marija Treben napominje da u kombinaciji sa koprivom maslačak idealno uklanja akne sa lica i još preporučuje da svako dnevno požvaće najmanje 5 do 10 sirovih stabljika maslačka. Treba probati, zašto da ne, bar jednu stabljiku. A ko nema ovih problema na licu taj sok može da iskoristi kao prirodan piling ili biljni nanos losionski koji dobro osvežava kožu vašeg lica…
Živelo nam svo lekovito bilje nezagađeno i dalje, jer danas svemu pa i bilju, preti velika opasnost da ih nesavesni berači iskorene…
Idući sve natrag tamo do samih granica onih nekih jako dalekih drevnih vremena i civilizacija, nalazimo da su ljudi svakog takvog doba za svoj jedini i najprirodniji lek odvajkada najpre pomno, a dobro upoaanli sve ono što izniče iz njedara same Majke prirode, a što su mnoge i mnoge najlekovitije trave i biljke, o čijim celebnim delovanjima će se pripovedati još na početku, a onda i zapisivati nešto kasnije. Pre nego se začela neka nova nauka, žalosno kažimo ova današnja, koja najvećma počiva na hemijskim teškim i izrazito štetnim po čoveka derivatima i preparatima, mudri produhovljeni stari narodi poznavali su lekovita svojstva svih biljaka sa kojima su živeli u svom najneposrednijem okuženju. Najviše tih lekovitih biljaka činile su biljke koje su se zvale samoniklice, dakle reč je o divljim biljkama, a toliko je svega togabilo na dohvat čovekove ruke, da je samo mudar čovek mogao takve bijke da iskoristi na najbolji mogući način, na pravi način, ali tako da ne naudi ni biljci, a ni drugima kojima će ponuditi te biljke u svrhe izlečenja, i na kraju čak ni sebi samom neće nauditi…
Ljudi su posmatranjem izučavali sve, pa čak i bijke, sve te trave koje su unaokolo rasle i koje su okruživale odvajkada čoveka, a onda su ljudi umeli da raspoznaju biljke, da uočavaju vešto po čemu se one razlikuju jedna od druge, gde su im lekoviti i upotrebljivi delovi biljke, a gde oni otrovni ili neupotrebljivi delovi ako ih biljka moždaima, mada postojale su i mnoge zbunjujuće situacije tako da su nevešti sakupljači biljaka mogli u mnogome da pogreše, a što bi dalje dovodilo do neke katastrofalno opasne greške teške, sa čak kobnim ishodima, što se dešavalo mnogima prilikom branja pečuraka. Trebalo je dakle po iskustvu razumeti da je biljka za kojom berač lekovitih trava negde po šumi traga doista ispravna i prava, kao što je trebalo dobro poznavati njenu svu lekovitost i punu efikasnu učinkovitost. Ti prvi sakupljači lekovitih biljaka bili su preteče svim današnjim farmaceutima, ali i onima koji se danas sa posebnom pažnjom zanimaju proučavanjem dve grane kao što su to agronomija i botanika…
Svi smo odvajkada okruženi lekovitim biljkama i travama, ako smo na sreću rasli u dvorštima punim drveća zelenila, ako smo imali zdrave kontakte sa svojim korenima i selom, a srećemo biljke posvuda, za svakom tarabom. I bez sumnje naši životi, a samim tim i naše sveukupno zdravlje jeste determinisano takvim prirodnim blagom čiju višestruku lekovitu moć leka iz prirode treba upoznati, poznavati, a onda primeniti u vidu neškodljivih prirodnih sredstava, u vidu čajeva, kupki, melema, itd. Ljudi su od pamtiveka, od davnina imali dobru naviku da lekovite trave primenjuju u svrhu svoga izlečenja, te stoga se može dalje, a idući sve unatrag veoma naširoko i nadugačko razmišljati o svim tim učinkovitim prirodnim svojstvima lekovitog bilja, trava, čajeva, začina…
Ljudi su pronašli odgovarajući prirodan način mnogih svojih evolucija i napredovanja kroz vekove i vekove, ali to samo po sebi nikad nije bilo dovoljo, jer da bi neko dugo opsato i mnogo poživeo, svašta u životu preživeo, bilo je nužno da poseduje tajnu neke moćne lekovite biljke, da poznaje tajne prirodnih mehanizama i zbivanja, da najvećma nauči od svojih najboljih suseda životinja i bijlaka, koja to biljka bi mu pomagala da zadrži snagu, da osveži krv, da pobedi tegobu. Iz ove zdrave navike i iz ove misie nastao je dobar običaj da se zalazi u prirodu i da se jedino tamo sebi traži leka, ali prirodnog i neškodljivog leka. To vreme nije iziskivalo nikakve školovane lekare, jer su nam oni mahom samo doneli teške otrove i praškove, sve te hemijske preparte i druge škodljive lekarije, od kojih smo postajali sve umorniji, sumorniji, naduveniji, natečeniji, urušeniji, ša čak sve više i više alergičnih nus pojavnosti…
Koliko su drevni ljudi vrednovali i cenili lekovite trave, a ljudi sa svih kontinenata i svih religija svedoče najsvetije knjige, svedoče sveti tekstovi, zatim mnogi drevni epovi, a onda i mnoga narodna pričanja i predanja, svi mitovi i legende, pa čak i sve pesme epske. U svemu tome biljke lekovite i svete imale su sve same celebne i najčudesnije isceliteljske moći, te su se biljke izravnjavale po čudesnosti sa onim što se nazivalo čudom Božjim ili fenomenom prirode…
Lekovite biljke nisu korišćene samo za pripremanje čajeva, one su se koristile i u mnogim verskim i obrednim ceremonijama, setimo se samo bosiljka. Većina lekovitog bilja polagano na našim trpezama završava kao neopohodni važan sastojak ili začin, kao što je to recimo najzastupljeniija biljka zvana peršun lišćar ili zelen. Da bi uzgojili kesicu-dve 100 % bioogranskog peršuna, potreban je jedan manji komadić zemlje, čak manje od 1 kvadratnog metra, a sejati peršun u našim uslovima može se čak dva puta godišnje, na početku svakog proleća i na kraju setvene sezone po drugi put negde o jeseni, od oktobra, pa sve do novembra meseca. Peršun može prezimiti odlično u plastenicima i kod nas po cičoj zimi. I već pre probuđenja noovg proleća u vašem plasteniku kroz 4 do 5 meseci nakon setve može pristići prvi sveži list peršuna, već u ranom martu mesecu za prvo rezanje i korišćenje…
Peršun lišćar ili zelen kako se često u nas ova lekovita biljka još naziva spada u kategoriju biljaka koje su nazvane zeljastim biljkama. Postoji i peršun korenjaš, a njegovo korenje bele je boje, i može se koristiti za kuvanje raznih jela, a često se naziva beli peršun. Peršun uvek raspoznajemo po specifičnosti prepoznatljiovg mirisa, a tako uostalom dobro razlikujemo i sve druge začinske biljke i trave, kao što su bosiljak, majčina dušica, mirođija, žalfija, itd. Razlikujemo ih naravno i po njihovim različitim oblicima lišća, itd. Jedna od najučestalijih povrtarskih biljaka u našim baštama, plastenicima ili saksijama, starim odbačenim kadama, starim gumama, pa i žardinjerama, zašto da ne – jeste peršun lišćar…
O peršunu se dosta zna i smatra se vro efikasnim diuretičkim sredstvom koji podstiče oslobađanje suviška tečnosti z našeg ogranizma, te mu je velika primena u te svrhe, jer u konačnosti svojoj peršun će dovesti da se onaj ko popije šolju takvog čaja malo i preznoji, da svoju tenziju obori ako je povišena, itd. Sokom od peršuna mogu se eliminisati i neke fleke sa tela. Najviše u vidu čaja peršun se koristi tamo gde imao problema sa bubrezima ili nekim kardiovaskularnim tegobama. Ali kad se već pije čaj od peršuna onda dobro treba znati i sledeće da u nekim povećim dozama ovaj čaj može dobiti i nakrotička dejstva, te može dovesti do oštećenja jetre. Tretmani ovom vrstom čaja treba da budu u nekim kraćim vremenskim intervalima i treba praviti pauze između uzimanja ovih čajeva, dakle treba napraviti nekoliko dana prekida između dve celebne kure ovim čajem, a dobri poznavaoci kuvanja ove vrtse čaja dalje tvrde da će samo i jedino tako ovaj čaj od peršuna u vašem organizmu podstaći samo one najdelotvronije učinke. Dakle, čaj od peršuna je dobar diuretik, za najlepša jela neizostavan začin, ali i dekoracija, pomaže i prilikom izbacivanja peska iz mokraćnih ili bubrežnih kanala. Najlekovitiji učinak daju nam plodovi peršuna, jer su oni prebogati biljnim i etarskim uljima, ali i flavonidima…
Ukoliko ne volite čaj od peršuna (ja recimo za sada ne volim taj čaj, i još se nisam usudila da ga pijem, ali znam mnoge da ga piju, da ga preporučuju, ali ne znaju da taj čaj može biti i opasan ako se pretera), onda bez sumnje možete dopustiti sebi da peršun bude vaša omiljena začinska biljka u skoro svim jelima. Ovo je dvogodišnja biljka zbog koje ne morate odlaziti duboko ili visoko u šume, jer je možete uzgajati u svojoj avliji, u nekom svom omanjem kutku, bez ikakve hemijske prehrane, bez prskanja hemikalijama, bez pesticida, i bez veštačkih gnojiva u podlozi rasta. Mesto gde uzgajate peršun oplemenite sa dodavanjem svog domaćeg napravljenog bioorganskog komposta…
Kada nešto želite ubrati kao lekovitu biljku onda treba da berete sve to na prostoru čistom i nezagađenom tamo gde ima jako dosta dnevne sunčeve svetlosti, tamo gde je sve provetreno na dosta čistog i svežeg vazduha. Pravi je izazov da počnemo od danas mnogo više razmišljati te pisati o svim mogućim lekovitim biljkama koju su tu odmah pored nas, za sada unutar svoje alvije – maslačak, bokvica, gavez, dren, lavanda, žalfija, ruzmarin, nana, bosiljak, čuvarkuća, itd. I biće pravo iznenađenje šta sve čovek u malo svog prostora može da otkrije, pročita, zasadi i nađe…
Čovek je vidik bez kraja 