U MESTU PRAZNINE…

Šta se rađa u mestu praznine? Možda tek misao, ili vatra, ili ptica ili krilata ruža. Vaseljenom promiču tri mesijanske projave ili pojave, mada njihove iznutrice još niko nije uspo da sagleda onako svojski iznutra. Plamen je svetlost sveta što kao vatra izniče krvavo u kapi rumene zore osvita. Šta ćeš naći sve iza dve prekrštene ruke, iza dva preklopljena oka, iza dva daleka morska otoka? Možda se iznova negde pojavi i rodi čudnost obličja ili oblika tu na samoj granici dva sklopljena boka ili oka. Vazda je istina najstidljivija, jer sve protiče i dalje, iako još ništa od svega toga nije dovoljno doraslo svom svršetku bez završetka. Šta nalaziš između dve ljuto zaraćene obale? Opažaš paradoks da jedino između te dve zaraćene vatre voda ipak najsmirenije moguće prolazi i teče, kao uostalom i svi drugi porazi. I dok prolazi reka osetiš kako baš tu svaka prejakost ujede i ubije. Takođe, opaziš kako je ispred svih vas ili nas negde nestao onaj zadnji obešeni zidni sat. Da li smo svemu dodelili najispravnije značenje, samo jedino ako je imalo sve snage da ćuti i oćuti? Ipak, naslutiš da uvek ima još mnogo, mnogo toga što izreći nikad  nikom nećeš. Praznično bdenje vršiće samo najsmutljivije ćudi i to nikad ne treba da te čudi…

Šta će da ti zafali više, pitaš se? Jedino ume da zafali te tako mnogo razasute praznine i netaknute svetišine, jer sva ta opšta mesta prilično zaslepe. Da li još u zabludama svim tim postajemo jedino slični? Vidiš kako dubina sva kipi, a kipi jedino od praznine i tada pokušaš da spoznaš ako priznaš sve svoje lične krupne slabosti, kako onda ćeš već sutra biti iznova rođen nikad jači, i nikad silniji, a bićeš opet i opet prekaljen iznova. Šta će nastati kad dođe do lančanog sudaranja svega čulnoga ili pre truloga, i da li će to biti samo susretanje svih kvaziumovanja? Bio si leptir mašna na njihovim debelim vratovima, a sad ti moraš njihov smrad da otrežnjuješ svojom lepotom reči. Bio si pravi pesnik samojed, onaj koji je samoizjedao iznutra svoje sopstveno srce. Znao si dobro da dubina nikad ne može da potone, kao što ni dubina nikad ne uspe da poleti. Od suvog zlata znao si najskuplja je reč vatra. Gledao si kakao izvan svih opasnosti zla počivaju uvek samo oni najslabiji…

Viknućeš: Iskro, klonuti ne smeš više nikad!!! Zato otključaj put svoje reči, a naš cilj uvek je samo koračanje prema sebi samima. Vidiš li kako se najveće slovo upravo rađa iz pustinje. Ako želiš ti sve dalje sažimaj u ovoj vatri, u ovom neugašenom pepelu, jer najveće je samo ono čega više nije. Šta sada čini praznina? Ona sakuplja kišnicu svih svojih odjeka i jeka, dok su ponuđeni odgovori prazni, a vesti zle. Pesnik će umeti umreti pevajući samo, a najjači će prvi odustati, i zato branitelji ne brinite mnogo oko onoga čega više nema. Znao si da će visina izgubiti svaki smisao, jer ljubavi nema, jer sve razori crni vetar uraganski i huliganski. Sav tvoj imetak bile se samo reči. Raste li sve to kroz nekakav kosmički zakon ili prazninom levitiramo samo? Zar su zaboravljeni mrtvi? Nisu, mrtvi. U prostoru pomućenog šta novo slutiš? Da li je lek jedino oporost i gorčina? Da li je najsamotniji samo onaj koji najviše izgovori slova? Da li to izumiru oblici dinosaurusa u nama? Jedina uteha ostaje pesma, a u pesmi jedino vri istina, i to istina koje je skrita, a ti sediš u kripti svoje tek rođene misli, i pišeš o nepoznatom smislu, živeći sve do u detalje sitne. Ličiš na daleki suncokret čiju su glavu naslino oborili ka zemlji. Znao si kako je lako okliznuti se jedino o svoju rođenu senku. Jeka je preplavila duše i doline, a svi preživeli iz ove vatre rodiše se iznova za jedan sutrašnji dan novi. U zidu bio si zazidan živ, i otuda iz tog mraka najlepše si pevao pesme, i bio je to tvoj trijumf što su neki nesrećom nazvali…

Samo mrtvi na bol ovu otupe, i samo pčele oplakuje mrtve, i samo iza Meseca može da se iznova rodi netaknuta tišina, ali jako škrta i krta, kao praznina, jer tu mrtvilo neće odjeknuti nikad, zato što te više tu nema. U svetu jedino rat i užas caruju, jer ovo je vreme zla i pakla, vreme rata i izdajničkog pakta, vreme otrovanih kiša. Nakon smrti nesreća ipak ostaje, ako nije više tvoja, onda je nečija takođe nesreća. U najtišem cvetu trebalo je rasplamsati novi plamen, te dopustiti vatri u naporima suštine da iskrvari. Zahvatiš li vode tu, videćeš da je od jezera još dublja samo ta kap već zahvaćene vode. Slobodno razbudi sve usnulo i sanjivo sada, sve ranjivo, jer troše nam snagu samo grube sile zle, a tama takođe porađa kristalno čiste misli. Lepše je leteti nepomično. Evo eha tvoga glasa u beskraju vremena. Znaš li da si zapravo samokradljivac svojih vlastitih reči, ti koji beše rođen da bi odgonetao tajne mnoge, i mnoge, čak i one uboge…

Poređao si kao privide u nekoliko kolona tarot karte, a onda je suknula vatra u prostoru vremena praznine. Video si hodajući kostur kako se osmehuje svom psu tragaču, i kako posrće najzad mrtav od ujeda mržnje, i kako najteži svoj san peva u dnu crnog svega. Jedino ćuti voda praznine. Čime sad razbiti pitaš se taj sadašnji trenutak? Nije li i savest naša konačno zidna poput ovih sati, kada savest obilazi otkucaje svoje. Bio si, ali ne znaš tačno kada. Tvoje reči više neće da te prepoznaju, kao da te odbacuju. Zašto te reč tvoja nepoznaje više? Istine su uvek samo najličnije prirode, a ti nalaziš snagu ipak u svakom svom krupnom nedostatku. Da li su ovo samo događaji pre stvaranja pesme, ili je ovo sve ono što se nije dogodilo? Slobodno produži dalje, jer sve je bez ikakvih opterećenja ovde, jer nema sadržaja. Ti jedino stvaraš pomoću svoga strogom uma, a dubine dna ispituješ vazda sam. Zato si povučen vodenim silnim strujama put dna. Ti jedino mnogo brineš zbog smisla poezije, i pitaš se, ako nije uzalud sada: Sneva li pesnik poeziju, ili poezija pesnika sneva?”…

(Posvećeno Branku Miljkoviću)…