Reci, Flora jesu li ovo prirodne sile ili sile prirode ili tek čudesne misterije. Oh, ta divna bića divljine, svi na skupu, duhovi i nimfem neko na kopnu, neko na moru, a neko u lovu. Sunce izlazi i zalazi, a kao da ratuju Apolon i krilata boginja zore Eoja, ili Aurora kako je inače stari Rimljani nazivaju jošte. Za sve oluje i ogromne bure postaraće se Posejdon bog mora i talasa, ili kako bi u Rimu bilo još kazano Neptun. Dolazi do smene zime u leto, a za sve to postaraće se majka zemlja Demetra ili po rimski kazano Cerera i njena probuđena kći Persefona. A kad naiđu prve oseke i prve plime, biće to nešto nalik kao kad nebeski otac Zevs potrese gromovima zemlju…
Reci, Floro ti rimska boginjo proleća, reci smirena i dobrodušna, kakva će biti nova gozba i velika parada cveća. Reci, kada će tačno izaći zora Eoja da prošeta nebesima u dvokolici svojoj blještavoj koju vuku njena dva verna konja po imenu Svetli i Blistavi. Reci, kada će biti moguće negde na nebesima još presresti zoru Eoju tu predivnu sestru boga sunca Helija. I reci hoće li zora Eoja opet biti zaljubljiva, i da li će se zagledati u jednog Titona. Znaš Floro u onog sina što mu otac beše kralj u Troji nekad i negde. Reci, kako ga je onomad zaključala boginja Eoja i kako se onda on nesrećnik na brzinu preobrazio i transformisao u jednog posve sitnog cvrčka…
Floro, reci zašto se morao ubiti i zašto samoubistvo počiniti onajk koga su svi zvali Ajaks Telamonid i zašto je izabrao da samog sebe kazni i mačem probode, i da li samo zato da bi iz njegove prolivene kapi krvi mogao da iznikne po tlu svuda rumeni karanfili. Kakva kazna za jednog Narcisa da se neprestano divi svom sopstvenom liku, svaki put kad ga ugleda negde da izbija sa površine ko ogledalo čiste kapi vode. Kakva čast da iz njegove rumene krvi iznikne sav onaj predivni po polju narcis. Nije li bio on najlepši sin rečnog boga Kefisa i one nimfe koju ste nazvali Liriope. Oh, kako su ga baš svi silno voleli, a posebno ona nesrećnica Eho, ona što je iza sebe, iza svakog svog nestajanja ostavljala za sobom samo jeku svoga odzvanjajuće glasa. Strašno ga je još proklela i jedna Nemeza, ta strašna boginja osvete, a kazna mu beše da se neprestano sam sebi divi, svom ličnom liku, koga u kapi svake vode čiste vidi. A kad je umro tako mlad iz tela njegovog iznikli su svi ti divlji narcisi beličastih krunica po polju, a u sredini svakog cveta sa mnogo žutih tačkica, našlo se podosta plodnih čašica…
Reci Floro, zašto je Apolon odbacio jednu od svojih ljubavnica, onu što se zvala Klitija, onu koja je zapala u tešku tugu, te je stala gledati u sunce izvodeći ko zna kakvu solarnu jogu, a onda se na vrelini sunca osušila čak više nego da se tugom ugasila, a kad je konačno tu izumrla od nje nastade nešto posebno lepo i ona se preobrazi i transformisa u cvet suncokreta…
Reci, Floro ko je i zašto onako strašno povredio i ranio Adonisa, i ko mu je onako rasekao bedro. Mora da ga je strašno bolelo kad je iz njegove onoliko prosute krvi počela izrastati biljka koja raste isključivo na vetrovitom mestu, a koju nazivaju različito – o sasa, i šumarica i anemona…
U vreme Romula i Rema veli se da su žitelji Rima bili sve samo mladi muškarci. Onda je Romul poslao svoje emisare u susedne gradove, tražeći da oni nekako izdejstvuju tamo takvu mogućnost što većeg mešanja i asimilacije, kao i orođavanja sa susedima svojim. Rimljani su bili tada jako prgavi i namćorasti, te nisu hteli da se ikome živom pokore, pa tako nisu ni uspeli da izazovu neko veće, a preterano oduševljenje kod suseda svojih, jer nisu imali čime doista da ih zasene, te su se zbog jedne takve uvrede Rimljani rešili na brutalan vid osvete, te osmisliše jedno lukavstvo. Naime, oni slagaše i rekoše da će ubrzo upriličiti jednu veliku feštu i svetkovinu u čast i slavu boga vode Neptuna koji se poredio sa mnogo jačim Posejdonom. I tada na tu svetkovinu Rimljani pozvaše i svoje susede koji su ih onako uvredili, a koji su se zvali Sabinjani. Došli su Sabinjani na navodno slavlje u Rim sa čitavim svojim porodicama, sa ženama i decom. I na samom ulazu u grad Rimljani ih sačekuju prividno lepo i širokogrudo, a na jedan mig ili na samo jedan zadati singnal i znak svi mladići Rima jurnuli su obesno u okupljenu svetinu pred zidnama grada, i počeli su da hvataju kao divljač sve devojke device tada, a onda ih odneše unutar zidina svoga grada Rima. Bila je to čuvena otmica Sabinjanki, potez nasilja i srama, koji su mnogi veliki slikari ovekovečili na svojim slikama, kao recimo jedan veliki slikar Nikola Pusen koji beše najveći obožavalac Rima i njegovog mita, Rima koji je u to njegovo vreme u XVII veku zaista bio prestonica kulture. Ostaće zapamćen po više izvanrednih dela, a pomenimo njegove slike “Trijumf Flore” iz 1627, “Otmica Sabinjanki” iz1637, itd. Samo je Pultrah pisao kako rimski otmičari ipak nisu tada oteli udate žene. Kako god, Rimljani su ipak pogazili svetinju zadate reči, pljunuli su na svoje prividno gostoljublje, ispali su ne samo pokvareni, lukavi i lažljiv, već i prilično licemerni. Sabinjani su otišli nazad svojim kućama jako, jako povređeni i devastirani, ali uz čvrsto obećanje da će se Rimljanima osvetiti. Odlazili su i za sobom su ostavili mnoge strašne kletve koje padoše na glavu Rimljanima otmičarima i bestidnicima. I Pultrah nam još piše da se iz svega ovoga, a vidimo da je sve ovo najveći šamar i loš primer nezapamćene prevare i nasilja, da se iz svega ovoga rodio jedan svadbarski običaj po kome mladoženja mora mladu da prenese preko svog kućnog praga…
Godine 1664 Nikola Pusen naslikao je sliku pod nazivom “Apolon i Dafne”. Naime, Amor je pogodio Apolona svojom zlatnom strelom i on se tada zaljubio u nimfu po imenu Dafne. Ali, nju je nažalost probola strela sa olovnim vrhom, dok je njega probola strela sa zlatnim vrhom toplote i u tome je suštinska razlika. I dok je on nju voleo, ona je prema njemu bila izuzetno hladna i odbacila je i njega i sve druge muškarce koji su pokušavali da joj priđu ili da joj se približe. Apolon je i dalje ganja i progoni tu hladnu Dafne, a onda se ona u beznađu svome i u stanju nikad očajnijem pretvara u drvo lovorovo u drvo sa mnogo lišća, od koga je samo mogao da se načini lovorov venac za nečiju glorifikovanu glavu. Reci Floro, šta je sve uradio Kupidon tada, taj rimski bog ljubavi, taj mali nestašni Venerin sin, koji je na sve ispaljivao najpožudnije strele, dok i sam nije podlegao toj istoj strasti, pa se i sam zaljubio u Psihu. Reci, Floro gde se za to vreme nalazimo Apolonov ljubavnik koga su zvali imenom Hijakint, ili je možda već i on tada negde ležao mrtav…
Dafne beše rečna nimfa i kći rečnog boga Peneja, i jako slična boginji Artemidi. Dafne je ne samo devica, već i žena lovac, koja luta sve samim divljinama slobodna i presrećna. Jednom je ipak bog Eros rešio da odapne svoje strele ka njoj, ali to je takođe bio i udar na mnoga Apolonova zadirkivanje. Prva strela sa zlatnim vrhom bila je namenjena da pogodi dakle njega Apolona, i tako je on pod dejstvom takve toplotne magije mogao da se zaljubi u Dafne. No, druga strela čiji je vrh bio hladan i olovno težak, pogodio je Dafne, a ona od tada stade bežati od Apolona. No, Apolon je bez ikakve milosti i dalje proganjao hladnu Dafne, a onda je iz očaja ona zakukala i pretvorila se u lovorovo drvo, te ostade da ispušta svoje aromatično lišće tu na obali reke svoga oca boga rečnog Peneja…
Bahus ili Dionis sin velikog Zevsa ili Jupitera kod Rimljana, koga rodi jedna od Zevsovih ljubavnica po imenu Semela. Reci, Floro šta je sve pokušala da iskoristi tada zavidna Junona ili Hera ta Zevsova ljutita žena, prevarena kraljica nebesa. I Mars beše sin Junonin, a najpre bog proleća, a onda na posletku i bog rata, a sinovi njegovi ne behu li Romul i Rem. Semelu je počela nagovarati Hera da se slobodno Zevsu pokaže u svoj svojoj ženskoj raskoši, ali Zevs tada pred nju dođe te izađe u vidu samo jednog bljeska groma, te nju tako obuze vatra sada, a ona tu izumire, ali pre toga ona tu rodi prevremno sin Dionisa, koga će Zevs spasiti iz plamena tako užarenog ognja što proždire. Zevs koji tu dođe kao vatreno krvava i dobro rumena munja. Kasnije Dionis je svoju majku doveo na Olimp te ona postade boginja po imenu Tiona. Sada je Dionis mirne duše mogao da se sav obavije grančicama i lišćem svoje najsvetije lekovite biljke bršljana…
Jedan drugi slikar kojije živeo u XVI veku, a čije ime beše Đuzepe Arčimboldo, proveo je kao dvorski slikar na dvoru Habzburgovaca u Beču čak punih 26 godina, a kad je zauvek napustio Beč i zauvek se vratio u Milano poslao je caru Rudolfu II sliku pod nazivom “Flora” koju je naslikao 1590 godine, a uz sliku je priložio i jedno prateće pismo, u kome su zapravo bile zapisane strofe dvojice madrigalista njegovih prijatelja iz 1592 godine, a oni su se zvali Đan Filipo Đerardini i Gregorije Komanini, a inače obojica veliki prijatelji pomenutog slikara. Ti madrigalski stihovi pevaju ovako: “Ko sam ja: Flora ili cveće? Ako sam cveće, kako onda mogu imati lice i osmeh Flore? A ako sam Flora, kako mogu biti Flora ako sam ja – samo cveće? Ah, nisam cvet, a nisam ni Flora. Ili, možda sam i Flora i cveće, hiljadu cvetova i jedna Flora, živi cvetovi, živa Flora, jer od cveća se sastoji Flora, a cveće od Flore. Znaš li kako? Mudri slikar pretvorio je cveće u Floru i Floru u cveće”…
U XVI veku još jedan veliki slikar po imenu Paolo Veroneze nasliko je 1580 godine sliku pod nazivom “Venera i usnuli Adonis”. Priča je uvek ista. Veneru je samo ogrebala strela Amorova i u njoj se kaže dalje mitološka priča odmah probudila sva ona strast neobuzdana i vatrena prema Adonisu, koji je rođen iz jedne grešne veze kralja Kinire iz Pafa i njegove ćerke Mire. Po drugoj verziji mitološkog pričanja Adonisa je prilikom lova žestoko ranila jedna divlja svinja, a onda je Venera čula krike njegovog zapomaganja, a bio je to smrtni ropac umirućeg Adonisa. A kada je došla i kad ga je tako ranjenog našla shvatila je da je sve prekasno i da nije više u stanju da ga ičim spase…
Čovek je vidik bez kraja 