PORTRET ERAZMA ROTERDAMSKOG – drama…

Lica (uloge): Albreht Direr, Tomas Mor, Erazmo Roterdamski, Hans Holbajn Mlađi, Henri VIII Tjudor, duh Blaženog Jeronima Stridonskog.

Radnja dešavanja smeštena u neograničeni vremenski prostor u beskonačnosti svih mogućih i nemogućih tačaka dodira, a najviše se tiče oživljavanja mnoštva slika iz XVI-og stoleća, tačnije sećanje na ključnu 1523 godinu Gospodnju…

Albreht Direr: Smatrao sam Erazmo Roterdamski da ste ne samo izuzetan teolog, već i napredni slobodoumni mislitelj i filozofski misliac, dakle pisac humanista, jer sam u nekoliko navrata mogao da krišom primetim kako stojite onako očarani i zadivljeni pred mnogim mojih umetničkim slikama, te sa kakvim sve zanosom tada vi uzviknuste da sam konačno i ja veliki majstor, onaj koji je u umetničkom izrazu prevazišao čak i jednog drevnog uzora slikara Grčke, koji beše sa ostrva Kos, a koji se zvao Apeles samo, i koji beše dvorski slikar Aleksandra Makedonskog, i još najveći slikar koji nam ostade čak od paganske antike. I zaista sve to zajedno bilo je i više nego dovljno da me vi proglasite najumešnijim slikarom te epohe, a ovog našeg XVI stoleća povodom koga se svi na poleznu reč sretosmo negde u beskraju sve iznova oživljavajući.

Tomas Mor: Oprostite dragi vrli prijatelji moji, a što ću da se između ovog vašeg dijaloga i ja malo više umešam, kao vaš cenjeni humanista i engleski utopista, kao onaj koji je ne samo radio na modelu jedne idealne države, već i na mnogim obrascima najidelanijeg vaspitanja svih građana, a kako je dakle najpre trebalo pevaspitavati sve u dva smera i pravca samo, u pravcu slobode i u pravcu jednakosti, te tako očekujem da i ovo vaše razgovaranje teče u tom smeru, ta setite se kako sam govorio jednom da treba umeti živeti bez ikakve privatne svojine, bez ikakvih društevnih klasa koje nas razaraju i razdvajaju, a setite se da su svi građani najpre bili samo ratari, a onda su postajali i neke vrle zanatlije, a samo ovakvi kao mi, kao svi vi moji dragi prijatelji, koji smo izuzetno sposobni  i nadareni ovde, samo mi smo mogli da se zanimamo naukom ili da uprvaljamo državom, kao naš Henri VIII Tjudor što to čini.

Erazmo Roterdamski: Slažem se Tomase More, ali dobro oslušni šta imam poručiti mom bivšem prijatelju Albrehtu Direru, na koga sam jako ljut. Naime, pošto ste vi dragi bivši prijatelju završili onaj moj portret, ja u tome zaista nisam našao ni trunčicu, čak ni onaj najmanji interesantni zajednički imenitelj posmatračkog užitka, niti bilo kakve druge dodirne tačke po sličnosti sa mojim cenjenim ljudskim obličjem, ali i umetničkim afinitetima, te gotovo da ništa ne videh vredno i lepo više u tome. I tako je time, taj naš do tada izuzetan prijateljski odnos pokvario tek jedan umetnički portert. Zatim sam se ja dragi Albrehtu Direru najviše okrenuo duplo mlađem slikaru do vas ovde prisutnom prijatelju Hansu Holbajnu Mlađem i biće najbolje da on nešto više o mom uspelom portretu konačno kaže.

Hans Holbajn Mlađi: Hvala, voljeni Erazmo Roterdamski što dobih i ja reč među vama najmlađi, hvala vama koji ste počeli sve više o meni dobar glas sada širiti, te govoriti, kako sam i ja tek sa 26 godina jedan od retkih, jedan od onih koji se odmah istakao po mnogim i mnogim, a sve samim uspešno izvedenim umetničkim portretima, a koga ste zatim i vi sam, kao i još neki sa vama počeli ocenjivati najviše te gledati na mene kao na naslednika jednog do tada neprevaziđenog portretistu Albrehta Direra, koji je čak 26 godina stariji od mene. I tako sam ja kao mlad slikar već podlegao trenutku ovog uspoređivanja, i uživao dok ste me na sva usta svi vi hvalili, sve govoreći da je Hans Holbajn Mlađi jedan od budućih najgenijalnijih slikarskih genija i majstora portreta, i tako sam po slobodnoj volji svojoj uživao dobar glas, da su moji portreti u mnogome prevazišli do tada istaknutog portretistu Albrehta Direra, koji je svo ovo vreme bio najveći inetelektualac među nama umetnicima, ali i čovek veoma sklon ogromnim ambicioznim zalogajima, a posebno naučnim afinitetima.

Erazmo Roterdamski: Da, mnogopoštvani Hanse Holbajne Mlađi, vi sve tačno rekoste ovde, jer mora biti dobro svima nama poznato kako ste vi samo isključivo u svrhe novih stremljenja i novih umetničkih protezanja radili sve te slike i portrete, posebno moj portret, te kažimo čak i u one moje promotivne ili propagandne svrhe, a zahvaljujući svemu tome različiti slojevi i sojevi ljudi širom vaseljene, pogotovo neki moji srodnici po humanističkoj misli iz inostranstva, svi ti promoteri humanističkih velikih ideja, pa čak i ona nekolicima mala meni naklonjenih evropskih vlastordžaca kao što je to i sada sa nama prisutni Henri VIII Tjudor, mogli da čuju za mene. I zaista svima njima sam slao tako zdušno sve te moje portrete. No, o svemu tome kako god vi sada sve nagađali ovde, a šta god mislili o svemu tome dalje, ja sam tako uporno svo to vreme tražio slikara portretistu koji bi na najautentičniji mogući način na slikarsko platno preslikao ili preno moj verodojstojni lik i obraz.

Tomas Mor: Naravno, vrlo rado setim se prijatelju Erazmo Roterdamski, kako ste mi vi o svojim traganjima počeli sve da pišete, posebno pomenuta ona pisma upućena mnogima, i kako ste pisali mnogim svojim prijateljima, ali i mecenama kojih je ipak bilo ne treba da se žalite sada nama. Ako se sećate i ja sam od vas kao vaš najverniji prijatelj onomad ove tekuće 1523 godine primio baš jedno takvo pismo u kome ste mi vi potanko sve opisali, kako ste tog 4 juna ove 1523 godine napisali pismo svom prijatelju i meceni Viljibaldu Pirkhajmeru, u kome ste mu po prvi put pomenuli da ste otkrili čudesnog genija slikara Hansa Holbajna Mlađeg.

Erazmo Roterdamski: Da sećam se rado, a kako i ne bih, kazao sam vam dalje kako sam u tom pismu otvori dušu svom cenjenom meceni Viljibaldu Pirkhajmeru, ne skrivajući svoje ogorčenje zbog onoga što nije urodilo uspešnim plodovima nažalost, ali ne skrivajući čak ni svoje očaranje koje je došlo sa Hansom Holbajnom Mlađim. I naravno nisam zatajio ni tajnu svoju najveću da sam čak nekoliko svojih portreta odmah poslao u Englesku Henriju VIII Tjudoru, napominjući čak i njegovom veličanstvu da su uspeli portreti autorsko delo najtalentovanijeg slikara po imenu Hans Holbajn Mlađi.

Henri VIII Tjudor: Hvala Erazmo Roterdamski, na tako divnim slikama, jer čim smo primili vašu pošiljku mi u Londonu osetismo isti zanos i usrdno ushićenje, te ne mogu da opišem kakve sve čudesne pojavnosti taj vaš potez pričini na veliko zadovoljstvo svima nama, tako da se mom veličanstvu odmah negde prohtelo da te što primimo i ugostimo na svom prekrasnom dvoru u Londonu, a na tu audijenciju čekali smo tako ushićeno, ali ne i mnogo dugo. Bilo je to sve u ovoj tekućoj 1523 godini koju oživljavamo, a vama je tada bilo 57 godina, vi ste najstariji među sada prisutnim nama, a meni beše tek 32 godine, a tvom slikaru hvaljenom Hansu Holbajnu Mlađem tek 26 godina, a tvom prijatelju Tomasu Moru tek 43 godine, a tvom bivšem prijatelju Albrehtu Direru tek 52 godine.

Erazmo Roterdamski: Zaista bilo je sve tako, a neko bi rekao da je to malo godina, no ja sam postao odjednom sve umorniji, i počesto sam poboljevao. Ko bi slutio da ću samo ja od nas petorice poživeti nešto duže čak 7 decenija, a svi vi otići tako prerano, tako premlado, tako tragično. Prvo je otišao Albreht Direr sa 57 godina života, za njim je pošao u najtragičniju smrt i Tomas Mor koga ste vi veličanstvo grubom smrću, a nasilnom umorili i kome ste glavu odrubili, a bilo mu je tek 55 godina. Hans Holbajn Mlađi poživeo je čak najmanje svega 46 godina, a ni vi veličanstvo niste bogzna kako duboku starost dočekali, jer odoste sa ovog sveta u 56-oj godini života, da li zbog sifilisa ili nečeg trećeg nije ni važno. Jedino sam ja uspeo da dočekam dubinu starosti slično onim sa kime me Hans Holbajn Mlađi uporedio, dakle sa Blaženim Jeronimom Stridonskim koji požive 73 godine, a čiji duh ja sada prizivam neka bude posredi nas svagda i uvek.

Hans Holbajn Mlađi: Amin! Taj portret vaš Erazmo Roterdamski, uradio sam uljanim bojama slikajući na dasci čije dimenziji biše 43 puta 33 centimetra, a danas se sa ponosom ovaj portret vaš čuva u Parizu, u muzeju Luvr, a ko bi znao da će ovaj portret biti vaš originalni amanet i zaveštanje budućnosti, koji ste sami izvoleli poslati najodanijem prijatelju Tomasu Moru.

Tomas Mor: Da sećam se rado tog uzvišenog tenutka, kad mi je uz Erazmov portret pristiglo i jedno zadivljujuće napisano prateće pismo, u kome sam pažljivo oslušnuo šta Ezramo Roterdamski ima da mi zavešta sada. Iz pisma nazreo sam da je njegova najveća amanateska želja skrita u rečenici koju ću da vam doslovno citiram: “Šaljem vam svoj portret da bi ostao s vama večno, jer osećam da će nas zla sudbina razdvojiti zauvek”. I zaista moj verni Erazmo Roterdamski, kako si snagom takve intuicije mogao da prozreš sve opasnosti koje su visle i vrebale nad našim glavama kao Demoklov mač, a u to razvratno i teško doba, kao da nismo mnogo odmakli od V stoleća, a posve naliko istom onom razvratnom vremenu u kome je živeo i naš Blaženi Jeronim čiji duh nas sada krepi i teši, i kao da se sve zaglavilo negde krajem IV i početkom V stoleća.

Hans Holbajn Mlađi: Da, zaista. Dok sam oslikavao vaš portret Erazmo Roterdamski ja sam svo to vreme povlačio neke nevidjive linije i paralele, spone, niti, dovodeći ih u umetničko stanje prožimanja, kao dve izuzetne figure i ličnosti, kada sam našao koliko ste jako slični i srodni, iako vas deli 11 stoleća, i te podudarnosti vodile su mene da vas Erazmo Roterdamski najpre doživim kao samog Blaženog Jeronima, ili da Blaženog Jeronima vidim kao preteču Erazma Roterdamskog.

Erazmo Roterdamski: No, te iste 1523 godine vi ste cenjeni moj mladi prijatelju Hanse Holbajne Mlađi uradili još jedan moj portret, takođe ste ga oslikali uljanim bojama radeći na dasci čija je dimenzija iznosila 76 puta 51 centimetar, dakle nešto veći umetnički predmet, doista vredan, a koji se danas nalazi u jednoj privatnoj kolekciji.

Henri VII Tjudor: O, dosta za boga miloga, zar ja nisam više vredan portreta, ja riđobradi kralj Engleske i Irske, ja koji sam bio ne samo ženskaroš i kockar, već i izvrstan mačevalac i teniser, ja kralj engleski, koji sam se 6 puta ženio, za razvode nisam mnogo mario, jer sam sve papi u inat radio, te nije mi mogao ništa, čak ni rimski papa, čak ni kad mi ne dozvoli legalno razvod, ja koji sam dobio samo troje dece, ja koji sam ujedinio Englesku i Vels 1543 godine, ja koji sam vazda stajao u raskolu sa Rimom.

Albreht Direr: Zaista, zbunjeno ne znam zašto se vama Erazmo Roterdamski baš toliko nije dopala ona moja gravira iz 1526 godine, zašto vam se nije dopao taj vaš portret, koji sam u suvom bakru izrezao u veličini 25 puta 19,5 centimetara. Šta vas povredilo, a što ste ugledali na toj mojoj graviri, i zašto ste time bačeni u teško stanje nedopadljivosti i nezadoljstva samo. Koji su tačni razlozi te vaše odbojnosti prema mojoj graviri, a zar ne bi bilo lepo da mi sve potanko pojasnite. Možda vaš pristup samoanalizi nije ovde urodio plodom, jer je već unapred bio lišen svake umetničke uspešnosti.

Erazmo Roterdamski: Ne mogu sada da se bavim previše time, oprosti Albrehte Direre, već bih se vratio samo Hansu  Holbajnu Mlađem i onim njegovim povučenim paralelama. Zaista bavio sam se istim vrstama teolške i biblijske nauke, kao uostalom i moj preteča Blaženi Jeronim, a takođe sam isto kao i on za to vreme jako mnogo putovao, obilazio, i živeo na različitim mestima, u nekoliko različitih zemalja, a ako treba da vas podsetim još stigao sam preko rodne Holandije, sve do Engleske, Francuske, Italije, Nemačke i tako dalje. Bio sam prevodilac kao i Blaženi Jeronim, najviše prevodeći sa grčkog na latinski jezik. I ne samo da sam izdavao grčke pisce sa latinskim pisicma takođe, ja sam na sve to pisao i davao komentare, svoje analize. Najponosniji sam svojom “Pohvalom ludosti” delo koje je trebalo da ismeje sve te nadobudne društvene klase, posebno razvrat sveštenika i sholastičara, u svakom smislu reči razvrata, a obožavao sam da polemišem mnogo i sa Martinom Luterom.   

Duh Blaženog Jeronima Stridonskog: Duh da se oglasi sada sišavši među vas, Duh Sveti onoga koga prizvaste javlja se svima vama na utešenje iz grada hleba, iz Vitlejema. Javlja se od strane onoga koji je sa starogrčkog i hebrejskog jezika na latinski jezik preveo Bibliju namenivši je za najširu upotrebu u narodu, a koja bi nazvana prevod Vulgata. Povodom te Holbajnove paralele i ja bih nešto da sada prirodam vama. Naime, bez sumnje slični smo Erazmo Roterdamski i moja skromna malenkost, ali ne samo po nadarenosti koja nas prati i krasi, već i zbog one svoje teške ćudi ili kako bi naši protivnici kazali – zbog one naše nedisciplinovane naravi. Obojica smo bez svake sumnje inteligentni i umni, dakle filozofski mudri, a izuzetna moć opažnja i memorije nije nam uopšte strana, ali smo prilično osetljivi i ranjivi, jeste jesmo i strastveni, a najviše nam zameraju što smo najviše od svega progutali knjige filozofa Cicerona, a naravno i druge pagane – Ovidija, i Vergilija, i Homera, i Tacita, ali bogme i Platona. Zaista duhovna štiva nam dosadiše, a našu mudrost trebalo je održavati nečim širim i dubljim, jačim. Oni su smatrali da smo obojica nestabilni po pitanju ispravne vere, vrline i dobra, a obojica smo zapravo obožavali da pišemo komentare, i obojica dočekasmo starost, doduše ja nešto teži oblik starosti, jer sam postao oslepljen i ostao sam. Kao što zabraniše i osudiše njegovu “Pohvalu ludosti” isto tako pokazaše otpor i prema mojoj Vulgati, jer su poklonici Septuaginte smatrali da sam ja ovim radom uneo prilično mnogo zablude i zabune, a bilo je i onih koji ništa moje prevedeno nisu iz takvih obzira želeli više da prime i prihvate. No, ja se danas osmehnem na nebesima kad vidim da su me buduća pokoljena ipak proglasila velikim zaštitnikom svih prevodilaca, pa čak i patronom Južnih Slovena, ako bliže hoćete mojih plemenitih Ilira.

Hans Holbajn Mlađi: Odlučujući se za jedno takvo poređenje ili povlačenje paralela na svojoj slikarskoj dasci znao sam pre prvog povučenog poteza kistom da ste obojica zapravo najveći autoriteti svoga doba, čak i svoje teološke misli, tog polja iz koga ste obojica nikli, ali i da ste koliko omiljeni u nekim krugovima, isto toliko za one druge jako neprihvatljivi i odbojni, da ste čak i provokativni, ali da ste i oni koji ste svojim kapitalnim delima Vulgatom i “Pohvalom ludosti” postali deo najtačnijeg teksta. Dugo sam razmišljao o vašim sličnostima i našao da ste obojica prgavi, da se umete dostojanstveno dobro naljutiti, da ćete prvi najburnije odreagovati, ali ne mačem i nožem, ili sekirom kao Henri VIII Tjudor, već perom i učtivim slovom. I dok su Blaženog Jeronima više teretili za početnički razvrat i posrnuće, za ono mnoštvo ružnih izgovorenih reči u besu, za sve načine raskalašnosti što Rim može da pruži, Erazmo Roterdamski se više posmatrao kao onaj koji svom protivniku teška srca oprašta, koji mu nikad zločin ne zaboravlja, i koji će najrađe da polemiše. Obojica ste bez sumnje dakle prvoklasne svađalice, pokajanici, razvratnici, pa opet nepokajanici, i najveći ljubitelji knjige i pisane reči, ljubitelji znanja, mudrosti. Vaši komentari nisu samo puke škrabotine, to su sve same dubinske analize. Obojica ste našli ogromnog smisla u bogaćenju svoga duha ne samo znanjem i mudrostima knjiškim, već i učenjem nekoliko drugih jezika. Obojica ste pisali knjige, prevodili i bili ste dobri govornici, a čitali ste antičke paganske pisce što su vam uostalom najviše za zlo uzimali zna se.

Tomas Mor: Posle ovako divnih priča i oživljavanja uspomena, hteo bih da se zahvalim dragom prijatelju Hansu Holbajnu Mlađem jer je tako uspešno uradio 1527 godine i jedan moj portret. I dodao bih da je ne samo pisac bio Erazmo Roterdamski, i ne samo prevodilac, već je bio u stanju da mnogo polemiše na bilo koju biblijsku svetu temu, pa ako već hoćete Blaženi Jeronim beše najveći čovek svoje epohe, ali i naš Erazmo beše najučeniji čovek XVI stoleća. Čak sam hteo da napomenem i naglasim da su obojica imali isti zajednički rimski mentalitet i kodeks, i to onaj koji se najviše obrazuje čitanjem filozofa Cicerona. No, zašto da prećutim i ovo, da je recimo Erazmo Roterdamski smelo preoblikovao Blaženog Jeronima  sabrana dela, ne skrivajući da je najbolja spozanja Boga upravo spoznaja Čoveka. Oba ta dva njihova burno reagujuća temperamenta prema tako zatečenoj teologiji, a šta su drugo mogla do da nam pokažu samo neku vrstu svog naročitog i specifičnog, a osobnog ravnodušja.

Erazmo Roterdamski: Dragi prijatelju moj engleski Tomase More, i sva ostala okupljena braćo, hvala. Tomase More, pozdravi mi kad kući pođeš drugog engleskog prijatelja Džona Koleta. I već kad sam povučen za jezik ovde moram odmah  priznati koliko sam bio i ja zatečen, čak i iznenađen našavši da su mnogi prepisivači docnije prilično oskrnavlili prvobitni Blaženog Jeronima tekst, koliko su sve tu izgrešili i koliko su ga zamutili. Ne znam da li sam bio prvi koji govoreći reče da bi Bibliju trebalo prevesti na sve postojeće jezike sveta, a što je naravno posle nakon mene isticao neko drugi možda, da mu ne pomenem ime ovde previše. I dodaću samo – naše vreme i vreme Blaženog Jeronima po količini javašluka i razvrata bilo je isto vreme.

Duh Blaženog Jeronima Stridonskog: Završiću ovo posredovanje svojim duhom među svima vama: obojica bili smo i ostali dva velika autoriteta, dva najslavnija imena epoha koje smo obeležili ili pre koje su nas žigosale tako kako su same htele, a jedan od žigova koji su nam tu udelili glasio je da smo obojica ono što stari Latini nazivaju “lumen mundi”.

Albreht Direr: Naš razgovor nije slučajno odabran oko teme portreta, te ako mi dozvolite ja nikako ne smem da prećutim da sam radeći na jednom bakropisu, tačnije na svom cenjenom triptihu, toliko pažnje posvetio jednom bakropisu koji sam nazvao Sveti Jeronim, a gde sam dakle istakao baš tu blaženu ličnost kao najbolji primer i najveći obrazac one posebne umne snage i inteligencije, ali i one umne unutrašnje kontenplativne meditacije, znajući da je u toj psihi sabrana ogrmna količina najjače i veoma snažne intuicije.

KRAJ DRAME