Razmišljati o relativnosti ratovanja nije isto što i razmišljati o novoj mogućnosti bilo kakvog rezonovanja, dakle razmišljati o poražavajućim brojčanim statistikama isto je kao razmišljati o novim dozama rezanja ubilačkog paketa sirovih mera, kao o sabiranju i oduzimanju sa neograničeni mogućnostima greške, kao o iznovnom trzanju nakon razorne detonacije, i o ukočenosti kičme, a nakon svih onih ispaljenih smrtonosnih projektila, o svim oblicima i oblacima najgušćeg dima ikad, a pod kojima se jedva slobodno diše, još teže ograničeno prodiše. Šta pošto se ratovanje okonča? Da li izračunavanje ovog poražavajućeg bilansa više govori o izjednačavanju podjednako prisutne bahatosti i srditosti sa obe zavađene strane, jer očito da se brojčanici nikad vrtoglavije nisu propinjali u smanjene visine, pa čak se tvrdilo da se porazno propinju i kad strahovito negde oboreni pomisle da nikad ne padaju. Odnos snaga ni u jednom ratovanju nije isto što i odnos raznoraznih pojavnosti, poput onih zadimljenih zgrada, poput onih spaljenih i srušenih kuća, poput razorenih domova i života. Ratovanje ne bi ni bilo ratovanje dakle da se u njemu najpre ne ističu samo one najsirovije snage, a za snagama dalje slede još siroviji na brzinu obrađeni pojmovi ili pojavnosti koje treba da manifestuju svu apsolutnost sirovosti kao surovosti, ali ne i posebnost ratovanja, te takvi ratnički izrazi promašeni i pomešani sa izvitoperenim stvaranjem tobož boljih društava, a sve pokušajući da postanu samo ne ona razumna mera bilo kakve zdravo razumske vrednosti, posebno ne vrednosti ili još manje opravdanosti cilja ratovanja, a najviše su rezultat ogromne slabosti i bahatosti, kukavičluka, pa čak i svake druge sirove banalnosti, uostalom i brutalnosti. Ispod sve te urušene površine koliko još treba razgrtati razbijeno kamenje, koliko tačno svu prašinu i pepeo ohladiti, a onda se dosetiti da svaka nacija ima i svoj glupi ponos, i sve učiniti da nestane čistog vazduha i posejati najviše moguće svake vrste nemira posebno ako sve to dolazi pod maskom bilo kakvih zastrašujućih vesti koje treba da dadnu histeričnu vrednost ili lažnu prednost u odnosu informacija ili pre da demonstriraju lukavstvom laži bilo kako, a kakva to sila tu trenutno poseduje, a šta i šta je dalje kadra da počini dotična formacija. Kome ili tačno čemu tu dodeljujemo više prednosti nije isto kome tu dodeljujemo više vrednosti, a kad nestane čistog vazdušnog prostora onda je najmanje važno čija to apsolutna uverljivost ili uvredljivost više ima mnogo jaču stranu. Mere opreznosti povećane, ali do te mere naprezanja da biće ponajmanje intenzivirane jako, ali samo ukoliko sve dobije svoju bolno relativnu stranu ili svoje relativno parče nebeske obojenosti, a posebno kad se to i to sve desi, a na jednom mnogo manjem beznačajnom rečeničnom izrazu ili iskazu. Relativno je nešto što se najbolje upotrebljava kad je po sredi najšira moguća relativna pandemija ratovanja i svaka beznačajna analiza gotovo bez mnogo uverljivih strana i snaga. U relativnoj oceni samo jednog relativnog trenutka sve je manje povoda da se tu bilo šta relativno još pridoda. Iz dana u dan relativni oblik ratovanja dobiće na snazi ono svoje zaočekivano, a jako relativno vreme, gde ga tačno u relativnim sadejstvima sve i ništa dovodi do bilo kakvih relativnih promena ili pre do relativnih ograničenja, ili priprema, a znaće se iz samo jedne posve relativne polazne tačke i njene male ose, a zavisiće sve i od brzine osine relativne rotacije i snage njene relativne male formacije. Pokazatelji relativno sluđenog, ali nedovoljno osuđenog i otuđenog načina ratovanja biće sva ta izazvana nova vatra, ali i nova hladnoća koja se ubrzo širi, te se može svuda naći, a pošto se pepeo samo malo relativnije pod žrtvama ohladi, zatim biće tu i šikljanja i kuljanja neke nove krvi, i mnogo novog civilnog sivila i civilnog cviljenja, i civilnog zapomaganja, i civilnih teških naslaga, i civilnih krasta, i civilnih kasta, i civilnog razbacanog kamenja. Relativno će biti sledeći predznaci, kao da su civilni jauci, a oni su sa mnogo civilnog nemira, kao nemogućnost izlaska iz nasilnog obruča, kao nestašica vode i vazduha, a bes će kiptati isto kao i svaka relativnost nacionalnog glupog ponosa, a vode će zagađene biti i sve će plaviti, i nebo više neće biti nikad tiho, neće biti nedužne tišine, čak ni one relativne tišine. Sramno je ako se suočimo šta sve o ratovanju sada misle samo živi, jer mnogo je pametnije da pitamo i čujemo šta o svemu ovome misle mrtvi i oni kojih više nigde nema. Šta o svemu, a posebno šta o relativnosti života misle mrtvi. Da li su samo oni uspeli otključati enigmu ili pre paradigmu po kojoj živi i nisu odviše vredni svega onoga što nakon relativnog ratovanja uvek i gotovo vazda sledi. I ko je onda onaj koji o relativnom ishodu išta tako značajno ima ili može da zna. I da li su to oni koji odista uspevaju dozanti – ko su i zašto su tu gde jesu. Pokazatelji svih ratovanja biće samo poražavajući bilans nakon svega. I ko će izračunati sva ta razbacana mrtva tela i telesa, sve te kosture, sve te razorene i osakaćene, uništene, prognane, svu tu gadnost i gadost, svu tu hladnoću ravndoušnog sveta i svu tu bezosećajnost, sve te razlokane i razrovane drumove, ali i plitke umove XXI veka, sve te stavove i smradove, svu tu smrtnost i ubijanja, svu tu krvožednost tuđega, i svo to satiranje, i svo to sviranje najtmurnijih mogućih akorda, i svu tu bezmernost priticanja i padanja jedino srama i gadosti, ali bez mnogo doticanja, sve dok ima proticanja impulsa. Evropska plitka lokva krvava iz koje se preliva sivilo, cedi se mulj i razrovanost tolikih i tolikih ljudskih života, a život ničiji nije samo pusti ili puki san, koji treba razoriti i razroviti, uništiti. Evropa je mutna i plitka bara samo, te njene smrdljive krvi oseti samo, a sve još otežano kevće u tolikom živom mulju koji sve u micanju i nicanju proždire, tamani, posebno kad bilo šta relativno tu još zafali ili detonacijom novom zapali. Nema zraka i nema čistog vazduha, a nema ni organskog mleka da sve žedne napoji, i nema prve kapi čiste jutarnje rose i nema svetlosti i nema svetla, i nema sunca slobode, a možda i ne treba da ima, jer je ionako sve ovde unapred relativno. Dušmanski se sve rve, sve udara i tuče, nova detonacija puče, i relativno se kreće u svaki novi boj, u mrak relativnosti svoje, u zonu gde je sve već odavno eksplodiralo dođavola i dozlaboga, u toj baruštini gde ima krvi sve do nivoa ljudskih kukova. I više nije žalost kad raznesu nečiji dobro ukopan rov, jer prava je žalost što u takvom relativnom ratovanju raznesu tolike i tolike ljude, tolike i tolike nečije kuće, a ustvari samo raznose i prenose jezive tuđe slike. U kakve sve tabele će relativnosti ove smestiti, kuda zadenuti sve te raznesene nedužne glave, i sve mrtve i preživele. Koliko će ostati posle svih relativnosti ratovanja u preživelim neke nove snage, a posle onoliko raznete potrošene zalud snage, koliko dobre volje, koliko potajnih budućih planova za još krvi i još zaostale osvete. Pokornosti više neće biti u količini ili relativnosti pod vidom zgurenih i pogurenih tupih glava, pognutih pokornih vratova, niti u načinu na koji ste tako besno obljubili svaki svoj sram i šljam, promašaj, svaku svoju krivicu i oskudicu najtežu. Čovečanstvo ipak nije u prilici da još pronikne u relativne vrednosti svoje samospoznaje niti ima relativnog pojma o tome koliko još ima u glavi goriva da bi se pre isteka ličnih energetskih zaliha i više od relativnog načina svako zanimao samo svojom teškom svakodnevnom sudbinom. Da li je čovek u tom moru relativnosti ipak samo čovek ili žrtva u najcrnjoj godini klanja i ždranja, svih razaranja. Saznanje ma koliko ga neko sada zvao relativnim više nikad neće biti isto ono što i nekoć sveto saznavanje sebe samoga, ali i drugoga, jer malo je sve to što nam uvek donosi jedino i samo dobro proračunatu propast. A šta traže pesnici više neće biti važno, čak ni kad bi u svoju relativnu dozu jutarnju ili podnevnu tu uračunali nešto malo peska u šakama zaborava ili par stihova kao par zrnaca čistog zraka ili zdelu u kojoj se jedva nahvatalo one 3 kapi prve jutarnje rose neoskrnavljenje i jarko čiste. A sve ono što se nakon ove relativnosti naknadno projavi i pojavi, ali i javi negde jedino može gospodarima svakog relativnog ratovanja još da posluži, i to jedino na sram da služi, a nikad više na bilo kakvu čast ovde…
Čovek je vidik bez kraja 