Dolazim na pozorincu svog života da baš tu zaigram umesto svih onih, a dođoh da sama smenim i zamenim sve njih, ali ne i da zanemim, jer načuh tek sada da ih nazivaju još veštim glumcima. No, ovoga puta ja dolazim da “prekršim” sve tabue scenske te tako više nikad neću dozvoliti da oni umesto mene bilo šta ovde izgovore, niti da oni budu ti koji će odrediti moje dalje kretanje po ovoj sceni moga života. Pa ipak, pustiću ih neka se još kriju i sakrivaju, jer zašto da ih više puštam ikad pored sebe, zašto na ovu moju životnu scenu, da mi samo smetaju…
Ja dođoh na ovaj svet dakle da malo “pokvarim” sve vaše tabue i već uvreženu tradiciju, a možda dođoh da malo kalemarski potrkrešem makazama vaše grane i podrijem vaše korenje tog vašeg stabla koje se suši i truli, a na koje se oni i svi vi tako dosadno dugo oslanjate i skupa držite. Kako god i ja upadoh na scenu njihovu i vašu, u tzv. vašu humanu kulturu. I reših da više ne budem tako sapeta kao svi oni i vi uostalom, a u tom zakžljalom grmlju narodnog folklora, svake narodne priče, narodne legende, ali i narodnog očerupanog mita, a naravno da ne zaboravim i narodnog svetog obreda i svih pratećih ritualnih dešavanja. Dug put sam prevalila dovde sama i prešla silna maratonska polja, i gde sve nisam prešla, čak preko scene stare Grčke, pa sve do drevnog Rima. I tako sam prilično pohabanog ruha stigla i do najnovijih vaših dana, posve uništena…
I tako postadoh imaginarna scenska lutka koju je trebalo odmah izbaciti na scenu života, ali nisu morali čak ni da me išta pitaju, ja sam znala da je to onaj kobni čas u kome nužno mora doći do novog izmeštanja i tektonskog pomeranja, ili uklanjanja sa svih vaših sputavanja i pratećih ograničenja, dakle do rušenja i gaženja svih granica koje nalazim unutar sebe i koje prepoznajem odmah u svakoj vrsti umetničke igre i igranja, tj. igrarije, kako bi svet vaš lišila letargije. Bilo je to ono preko potrebno novo i nasušno nešto, kad uvek dolazi do najopširnijih novih mogućnosti, bez ikakvih sputanih ograničenosti uma i duha…
Morala sam još na početku, a pre samog stvaranja iz nečega da se hitro opredelim koja vrsta scenske lutke zapravo želim sada biti. I tako sam odlučno odbacila 3 manje dopadljive lutkarske vrste, a izabrala sam sebi samo jednu i to onu posebnu vrstu i odmah je proglasila sebi za najvažniju i najvoljeniju, srodnu. Kategorički sam odbila da budem okrugla vrsta scenske lutke, i to one trodimenzionalne scenske lutke koju svi vi drugi možete povlačiti za konce, te tako natezati između sebe, sve više zatežući uzde lutkinih kanapa i raznih drugih vrpci kojima je svaka scenska lutka ograničena i dobro sputana. Nisam uopšte htela da budem vaša lutka marioneta. Dalje, takođe sam odbila da mi dodelite vi drugi bilo kakav indentitet te da me nazovete scenskom lutkom Jovankom, koju svi vi možete staviti u svoj pogon i pokret, a pomoću raznih pomoćnih štapića. I po treći put sam hrabro odbila da budem posve ravna scenska lutka, tj. rado viđena lutka senka. Nešto sam nažalost morala prihvatiti i tako sam nužno izabrala, te svojevoljno pristala da ipak budem scenska lutka tzv. Ginjola. Dobila sam oblik rukavice i mene je bilo jedino moguće pokrenuti pomoću 5 slobodnih prstiju jedne ljudske šake. No, ja sam rešila da budem šuplja rukavica bez svoje ruke ili pre rukavica koju pokreće opet moja neka nevidljiva ruka…
Zatim je posle dobijanja konačnog identiteta trebalo smerno slediti sve ono što sledi, a to beše lutkarsko neponovljivo poigravanje na životnoj sceni. I zapletosmo dobro konce te zaigrasmo zamršeno, a nikad kompleksiniju igrariju života, koja je vrlo zahtevna znate, te je sve to još podrazumevalo u nastavku igrarije onaj sijaset uvezanih novih prediva i prepredenih pređa, jedno pozamašno, a dobro namotano klupko u kome ima tako mnogo vragova. U sve to trebalo je uključiti dobro napisan scenski lutkarski tekst, a mahom moj monolog, iako ja Ginjola nisam ništa imala ni protiv dijaloga, kao ni protivu grupnih ambijentalnih propratnih sveelemenata, počev od muzičke podloge i tako dalje. I sve tako dalje do one najveće moguće uverljivosti svoje, dok sva ta i ova životna igrarija ne iznjedri jednu posve dalekosežnu poučnu poruku i pouku, životnu lekciju. Posle teksta bilo je važno kako će sve sve nakititi to prostranstvo igrarije, kakvim sve raznoraznim dekoracijama i prikazima, efektima, podlogama, i kakvi će se sve kostimi morati tu navući i kakve sve maske naturiti na njuške, i kakve sve likove moramo tu trpeti i zadržati i dalje, dok ne postignemo konačni oblik svog životnog izraza. I ma ko, da se tu rešio nametnuti da sve to urežira, ja Ginjola bila sam ipak surovi izrod među scenskim lutkama, bila sam dakle posebna Ginjola koja nije trpela ničije režije, te tako uzeh rukavicu svoju u svoje dve ruke, te izričito kazah svima da neće biti bilo kakvih kombinacija sa nekim drugim pomagačima, jer za ovu igrariju života moga glumci nisu bili nikad nužni. Nije bilo dakle pod obaveznim stavkama izvesti glumce na scenu moga života, jer scenska lutka Ginjola svoju lutkarsku igrariju života svoga završava do konca sama. Postala je suvišna sva ta njihova kostimografija, i zamorno nagađati da li su oni u samo jednom segmentu igrarije vidljivi, a u drugom možda i nevidljivi. Bila sam čudna scenska lutka Ginjola koja nije uopšte marila odviše, niti se zamarala problemom kako će svi ti efekti sada postići žuđena podešavanja i udešavanja na pozornici života, a sve čineći više da se sve više suzi ili sve samo dosadno produži. I dok su se oni više zamajavali izradom preterano mnogo više prostora koji posvećuju samo i samo svojim kulisama, ja Ginjola više sam se zanimala kakvu će svetlost oni pustiti na tako važan segment kao što je scensko polje naših tričarija i igrarija. Imali su nameru da mi mahom sva svetla priguše i da me tamom tu dobro zaguše, ali i da me totalno zaplaše i zagluše. I onda su polako dolazili i čudni neki elementi, posebno oni elementi koji imaju zlu tendenciju da upropaste jednu životnu bezazlenu scenu i od nje načine samo bledu senku…
I dok su oni pokušavali da naprave svoje uvode, razrade i zaključke, ja Ginjola uzeh sebe, dakle rukavicu na svoju ruku i počeh da svemu dajem nužne oblike. A to što sam puka šuplja rukavica samo bilo je malo i onda uzeh školsku kredu i počeh da iscrtavam sama po sebi svoj željeni lik i sve tako čineći dok konačno sama sebi nisam iscrtala onaj najdoličniji kostim ili scensko ruho, svoje šupljo telo. Zatim sam otpočela da sama sebe pravim. Biću takva prkosna Ginjola koju niko neće moći sa strane da pokrene i navije, te stoga sama moram postići efekat samopokretljivosti svoje. I zato sam prvo pošla od obrađivanja, poznat pojam dakle nama svima. I tako sam počela obrađivati bez ikakvih ustezanja najpre svoju glavu, a onda i svoje dve ruke sitne. Načinila sam svoje telo, i dala mu potrebno ruho, obukla ga u doličan kostim i onda sam mesto tuđe ruke u svoju rukavicu uvukla celu sebe…
Najviše sam poradila na oblikovanju svoje glave i morala sam čak da uzmem najveću ulogu onoga koji sve oblikuje i koga vi nazivate vajar. Otkinula sam komad gline, i u njemu sam izvajala svoj sopstveni lik i obličje, a taj komad gline podelila sam na dve polovine, tako što sam od prve polovine načinila sama sebi lice, a od druge polovine gline stvorila sam svoj potiljak. Šta mislite šta sam sve u njega natrpala. Imala sam ispred sebe dva kalupa samo i sada je ta dva kalupa prazna nečim ipak trebalo dobro ispuniti, ojačati, pa sam napravila jako mnogo papirnatih traka do stare novinske hartije i odbačenog papira i tako sam po kalupu glinenom zalepila čak 6 slojeva. Počela sam od mnogo vlažnih papira i tako pomoću njih oformila tek prvi od ukupno 6 slojeva, a preostalih 5 slojeva postigla sam postupkom zvanim štirkanje. Dobro sam se uštirkala. Morala sam počekati da se sve to dobro osuši i još bolje očvrsne i stegne se, i tek tada mogla sam sebe da oslobodim iz vašeg kalupa. Konačno sam izašla iz tih kalupa i svih stega i obe svoje oblikovane polutke sam sastavila u jedno nesliveno i nerazdeljivo, a pomoću novih doza super lepka. Mom licu bile su sada potrebne žive boje i tako sam pomoću uljanih živih boja počela da iscrtavam sebi oči da bih bolje videla, zatim što veći nos da bih sve najbolje omirisala, onda usta da bih vam govorila i usudih se da dodam još po koji mali detalj na svoj lik i svoje lutkarsko obličje…
Postojao je i drugi brži način da dobijem glavu, ali ja sam htela baš ovaj prvi mučniji način. Moju glavu na drugi način mogli ste dobiti od neke druge vrste materijala koji nazivate glinamol. U tom slučaju vi nemate potrebu da sačinite bilo kakav kalup, već samo pravite onu glavu koju oblikujete dalje, samo je obojite na brzinu i dobro u peći ispečete. Ovo je vrlo jednostavna procedura, ali ja Ginjola uvek sam birala najteži i najzahtevniji postupak svog konačnog dobijanja. Za jednostavnosti nisam imala kad da se izjašnjavam ili opredeljujem na sceni svoga života…
I znam da jedva čekate da čujete do čega sam sama sebi sve načinila te dve sićušne ruke. Uzela sam lako drvce za obradu, koje pre toga donesoh sa keltske planine. Polomila sam jednu borovu granu, a onda sam te grane obložila životinjskim uštavljenim kožicama, a da moje te dve sitne ruke ne bi samo onako beživotno visile okembešene, ja sam pristuila postupku zakucavanja, ali i pričvršćivanja tih mojih sitnih ruku za dva lepa kraja mog predivnog šupljeg ruha, tj. onih mojih širokih rukava. Divite se ipak mom kostimu znam, a radila sam ga po jednom svom ličnom nacrtu i šablonu, a kada sam izabrala da sve dobije svoj konačni oblik i formu najličnije i najsličnije geometrijskom telu kupe, koji je morao iznutra biti šupalj kako bi sve ličilo na rukavicu samo, onu koja se pre navlači na nečiju ruku…
Bila bih mrtva nepokretna da nisam poradila na još nekim bitnim detaljima, a bilo je jako važno unapred smisliti gde ću zadenuti onih svojih 5 slobodnih prstiju šake, i kakve sve varijante svoje pokretljivosti sa njih 5 prstiju mogu sve postizati ovde. U momu udubljenju na vratu bilo je mesta da smestim svoj lični prst kažiprst, dok mesto palcu i velikom prstu trebalo je dodeliti u rukavu mog širokog kostima, a tu su oni trebali da se zavuku, te da pomoću njih budu vrlo pokretne i živahne moje dve sitne ručice. To je bila samo prva varijanta sve moje pokretljivosti. No ja sam još mogla osmisliti najmanje 3 drugačije varijante. Dakle po ovoj drugoj varijanti uvučeni kažiprst u udolini vratnoj pokretao bi moju glavu levo-desno ili gore-dole, a palac i preostala 3 prsta bili su pokretački pogon moje dve sitne ruke. Po trećem načinu ja sam mogla pomoću malog prsta i palca da pokrenem svoje dve ruke, dok preostala 3 prsta mogla sam da stavim u pogon pokretanja svoje lutkarske glave. Četvrti način obećavao je mnogo fiksiraniju glavu koja se postiže pomoću samo jednog čarobnog štapića, i samo u tom slučaju moj palac i moj kažiprst mogli su da prime ulogu pokretača one moje dve sitne ruke, dok bi pomoću ona 3 preostala slobodna prsta mogla samo da pridržava taj pomenuti udenuti štapić, negde iznutra…
Čovek je vidik bez kraja 