Jedan od junaka iz bogatog mitološkog pričanja Istočne Azije bio je japanski junak po imenu Jošicune, koji se još naziva imenom Ušivaka. Imao je svog pratioca po imenu Benkei, koga je začeo jedan od demona tzv. tengua, te on jako brzo izrasta u džinovsku veličinu i postaje izuzetno snažav div. Jošicune u jednom od duela uspeva da pobedi diva Benkeia i od tada on postaje njegov najverniji sluga i pratilac. Demoni tengui podučili su Jošicunea svim ratničkim veštinama, posebno onoj sposobnosti ratovanja, a on želi samo da se osveti za poraz svog naroda iz klana Minamoto. Tengui su demonska stvorenja koja žive među drvećem i u planinskim zonama, i natprirodna su stvorenja, pola ljudi, a pola ptice, imaju izrazito dug nos, a često se prikazuju obučeni u perje i lišće, skloni su šalama, a po svojoj prirodi nisu neophodno zli…
Veliki Buda Sunca ili Dainiči-Niorai vrhovni je bog sekte Šingon, a vernici ovi veruju da su Budina ezoterijska učenja odviše prefinjenja da bi ih bilo moguće samo izraziti putem pisane forme, tvrdeći da se učenje sa mnogo većim uspehom pokazuje jedino putem slikarstva. Dainiči-Niorai japanska je verzija bude Mahavairokane, tj. Bude Velikog prosvetljenja. Kult ovog Bude stigao je u Japan na početku IX veka, kada su inače došli i neki drugi bogovi iz budizma. Priče koje slede mešavina su šintoizma i budizma. Tokom vremena Dainiči-Niorai postaje vrhovni bog unutar ezoterijskih sekti, a često se slavi i kao Prvobitni Buda. Jedna od njegovih projava jeste božanski iscelitelj Jakuši-Niorai koji je jedan od prvih Buda koji su u Japanu dobili poklonike, a smatra se i najvažnijim bogom u japanskom budizmu. Dok je bio samo bodisatva položio je 12 zaveta te dao obećanje da će pronaći lek za sve neduge i bolesti. Njegovo ime prevodi se sa sledećim značenjem: Gospodar koji otklanja svaku bol, a zovu ga još imenima – Kralj lekova i Božanski iscelitelj. On se još zavetovao da će svoje telo pretvoriti u beril i biti sjaj koji svetli čitavom čovečanstvu. Na istoku nalazio se njegov dom u Zemlji čistog berila. Prikazuje se sa posudom u kojoj nosi lekove i smatra se da figurice sa njegovim likom poseduju čudotvorne moći…
Đizo-Bosacu japanska je verzija bodisatve Kšitigarbe, tj. Predodređenog Bude koji je zaštitnik dece, ali i onaj koji štiti trudnice i putnike, a u Japanu se poštuje kao veliki duhovni velikodostojnik. Postoji obred pod nazivom “Đizoova ispovest” i tada jednom godišnje dolaze vernici da mu ispovede svoje grehe. Duše umrle dece čiji se roditelji ne trude odviše za njihovo ponovno rođenje te ih neuko i besplodno oplakuju određeno je da odlaze na neki peščani sprud ili obalu reke u paklu, i te detinje duše tamo bez prestanka grade hramove, a noću dolaze zli demoni i uništavaju njihov rad. No, kad dođe njihov utešitelj Đizo-Bosacu uzeće ih pod svoje očinsko okrilje i postati njihov bog roditelj…
Vladar i kralj pakla zvanog Đigoku i sudija svih mrtvih zvao se Ema-O koji se dovodi u vezu sa kineskim bogom Janluo Vangom, čiji je kult inače došao od hinduističkog boga smrti Jame. Društvo u paklu kralju Ema-Ou pravi čak 18 generala, na hiljade vojnika, mnoštvo demona i čuvara pakla koji imaju konjske glave. Podzemni svet deli se na 8 ognjenih i 8 ledenih paklova, a duše umrlih pre nego uđu u carstvo smrti treba da pređu preko ogromne jalove poljane. Po drugoj verziji mita mrtve do podzemnog sveta sprovode razna paklena demonska bića. Na ulazu u pakao čeka ih jedna strma planina uz koju se svaki upokojeni mora penjati, pentrati, a na drugoj strani te iste planine pokojnike čeka reka sa 3 prelaza. Prvo nailaze na plitki gaz preko koga prelaze samo oni koji su učinili manje i lakše, sitnije grehove. Drugi prelaz je most kuda će moći proći samo one pravedne duše, a treći prelaz je užasna rečna bujica, u kojoj plivaju raznorazna čudovišta i tuda idu samo najokoreliji grešnici, koje već na drugoj obali sačekuje jedna grozna starica koja će ih tu svući do totalne nagosti. Čuvari pakla dalje sve umrle sprovode do Ema-Oa lično i on će suditi jedino muškarcima, dok ženama presuđuje njegova sestra. Bog i kralj podzemlja sedi na svom tronu između dve odsečene ljudske glave, a ispred njega nalazi se jedno magično ogledalo u kome on vidi sva nedela umrloga, te na osnovu toga što vidi u čarobnom ogledalu donosi presudu, i grešnike šalje u odgovarajuće odaje pakla. Umrlima u pomoć mogu priteći i neki od bosacua, odnosno japanskih verzija bodisatvi…
Fudo-Mju najvažniji je od 5 velikih Mjuova u Japanu, koji se poistovećuju sa Vidjarađama, tj. sa 5 strašnih aspekata Velikih Buda Mudrosti u budizmu Indije. Fudo-Mju je projava Bude Dainiči-Nioraija, koji ima strašno lice, napola prekriveno dugom kosom, ima vatreni oreol, čija vrelina sagoreva sve strasti, u jednoj ruci drži mač i njime pobeđuje sve strasti posebno strasti pohlepe, besa i ljutine, neznanja, a u drugoj ruci ima konopac i tim užetom hvata sve one koji se usprotive Velikom Budi. Plameni oreol simbol je njegove vrline…
Fugen-Bosacu japanska je verzija bodisatve Samantabadre, tj. Predodređenog Bude i simbol je urođene sposobnosti uma, jer poseduje moć te ljudima može da produži čak i životni vek. Jednom dolazi prerušen kao kurtizana ispred jednog monaha želeći da mu dokaže da priroda Bude može da leži i da se sakrije čak i u najvećem grešniku. Prikazuje se kako sedi na belom slonu koji ima čak 6 kljova, ili kako jaše na 4 slona, a na nekim prikazima on ima čak 20 ruku…
Japanski bog rata Hačiman paradoksalno zvuči u isto vreme je i bog mira, a nekada je bio i bog poljoprivrede i zaštitnik dece. Bio je obogotvoreni aspekt cara Odina koji umire koncem IV veka, a proslavio se vojnim podvizima i izuzetnom hrabrošću. Postao je omiljeni bog u šintoizmu, mada se njegovo ime neće pojaviti u svetim tekstovima šintoističke religije. Docnije on se slavio sve više kao zaštitnik budizma i poštovan je kao jedan od bosacua, odnosno japanskih verzija bodisatvi ili Predodređenih Buda. Njegova sveta životinja jeste golubica…
Japanski bog Ida-Ten zaštitnik je svih monaha i onaj koji se brine o njihovom uzornom vladanju, a prikazuje se kao mladić obučen u bojni oklop, koji u ruci drži isukan mač i sličan je hinduističkom bogu rata Skande, tj. Kartikeje. Od VII stoleća budisti ga uvode u panteon svojih bogova…
Malen kao palace bio je minijatruni patuljasti japanski junak Isun-Boši. Njegovi roditelji bili su bezdetni i u očaju stadoše moliti bogove da im podare najmanjeg sina malog poput nokta, i oni im dadoše malog palčića Isun-Bošija. Sa 15 godina sin pođe i stiže u Kjoto, sa sobom noseći pirinčanu zdelu, nekoliko drvenih štapića i jednu iglu zabodenu u jastuče od bambusa. Zdela mu postade čamac, te zaplovi nizvodno rekom, a štapićima zavesla i u Kjotu su zaposli kod jednog plemića. Bio je dobar i vredan radnika, a pratio je ćerku svoga gospodara do hrama. No jednom ih presretoše i napadoše džinovi oniji, ti rogati đavoli, demoni. Jedan od džinova onija proguta Isun-Bošija, a devojka pobeže, no u utrobi džina bockao je palčić iglom u stomak džina,te ga demon na kraju na usta iskija. Drugom oniju iskopao je iglom oči, i tada su džinovi pobegli, ali su zaboravili poneti svoj malj. Devojka i Isun-Boši udariše čekićem o zemlju i zamisliše po jednu želju. Isun-Boši poraste i postade prelepi samuraj, i tako se ubrzo njih dvoje venčaše..
Japanski junak Jamato-Takeru bio je sin japanskog cara Keikoa, koji na rođenju dobi ime O-Isu-No-Ikoto. Car jednom naredi svom dugom sinu da dovede dve lepe mlade žene, a mladić se oženi carevim nevestama, a ocu umesto njih vraća druge izabranice. To je naljutilo cara i drskog sina želi da kazni i šalje Jamato-Takera da pozove brata na večeru u carsku palatu. No carev sin nikako da se odazove, a prošlo je već 5 dana. I tada Jamato-Takeru reče caru ocu da je ubio brata, da mu je smrskao kosti i pokidao sve udove. Car se oduševio sinovljevom snagom te šalje sina da potuče sve njegove neprijatelje u državi, a prvo je trebao da pođe na zapad i da tamo ubije dva brata koji su živeli u jednoj palati orkuženi sa silnom vojskom. Lukavi Jamato-Takeru preruši se u devojku i uđe u zamak na zabavu, prekide raskošnu gozbu i munjevito ubi mačem jednog od braće, a drugog koji se dade u bekstvo dočepa te ubi i njega. Na samrti ovaj drugi brat kazaće da se njegvo ubica zove Jamato-Takeru, tj. Hrabri potomak Jamatoa. Vraćajući se Jamato-Takeru kući pokorio je mnoge planinske, rečne i morske bogove, a car želi da sina pošalje u drugi novi pohod. No, Jamato-Takeru stade da se žali svojoj tetki Jamato Pime te reče kako bi se ipak malo odmorio i traži joj nešto da ga zaštiti. Tetka mu tada dade mač i vreću koju sme otvoriti samo u času neke velike nevolje. Otac car posla sina da poubija još neke državne neprijatelje, a junaka tada pokušaše da ulove u zamku. Jedan čovek stade moliti junaka da dođe do jezera i tamo ubije boga koji živi u dubini jezerskoj. Čim Jamato-Takeru kroči na poljanu taj čovek zapali požar i junak se našao u ognjenom obruču, ali nije izgubio hrabrost, veće seče travu svojim čarobnim mačem, a onda otvori onu vrećicu i tu nađe kremen, te zapali njim još jednu vatru koja pobedi vatru njegovih neprijatelja i ubi onog čoveka prevaranta i svu njegovu svitu. Sa dalekog puta vraćao se junak Jamato-Takeru sa svojom suprugom Oto Tatiban Pime ili Mijazu-Hime, pa prelazi preko mora, a bog voda na njih šalje preteće morske valove. Žena ponudi da se žrtvuje za spasenje svoga muža te iskoči iz čamca pravo u duboko more. Jamato-Takeru dođe sam na kopno i kod jednog planinskog klanca stade da odmori i da nešto ruča, i tu opazi jednog jelena kome baci ostatke svoje hrane ne shvatajući da je jelen bog klanca. Jelen pade mrtav, a docnije Jamato-Takeru sreće drugog boga u vidu belog vepra i opet krši svetu zabranu, pa preti božanskoj životinji smrću. U tom času nebo se smračilo, udario je strašan grad, a Jamato-Takeru izgubi i zadnju kap životne snage i pade mrtav. Duša mu se pretvori u veliku belu pticu i odlete…
Majmunoliki demoni zvani Kapa liče na majmune, a smrde kao ribe, žive u rekama i jezerima, i mame ljude i druga živa stvorenja u dubinu da ih tamo pojedu. Omiljena hrana im je krv i krastavci. Oni su zlobna stvorenja, mada ponekad mogu biti milostivi, a lako ih je kupiti i podmititi krastavcima. Na krastavcu samo treba napisati imena i datume članova obitelji, i krastavac baciti u vodu, a demoni Kapa toj osobi i svim njegovim srodnicma neće učiniti nikavo zlo. No, ovi demoni imaju i svoje telesne mane, svoje slabe tačke i strane. Oni uvek uzvrate naklon i tada rasipaju vodu iz tanjirastog udubljenja koje imaju na vrhu svoje glave, i tako gube životnu tečnost u kojoj je sva njihova snaga i moć. Oni poseduju veliko znanje, a nekada pomažu ljudima. Jedan demon Kapa sreo je konjanika i zatražio od njega da odmere snagu u vučenju i natezanju konopca. Konjanik je ošinuo svoga ata, a živonosna voda poče da se rasipa iz onog tanjirića na vrhu demonove glave. Demon je molio konjanika da zaustavi svog ata, i obeća da će ga podučiti kako da ljudima namešta kosti. Konjanik pristade i uskoro postade poznat po svojim celebnim veštinama. Ovi demoni imaju i šake i stoplala sa kožicom za plivanje, a koža im je žutozelene boje, a na leđima nose oklop isto kao i sve kornjače…
Boginja Majka demona zove se Kišimo-Đin ili Karitei-Mo, i ona jede decu i uništava drevni indijski grad u ono vreme kada je u njemu boravio sam Gautama Buda. Žitelji grada mole Budu da ih spase od ove demonske boginje, i on sakri boginjinog sin pod svoju pirinčanu zdelicu. Majka je očajna zbog gubitka sina te traži od Bude pomoć, a on je tada upoznaje sa učenjem budizma i pojašnjava da je njen bol za gubitkom sina sada jednak istom onom bolu koji je ona nanosila i zadavala svim drugim ljudima. Tu se demonka boginja peobrazila te postala budisitička zaštitnica dece. Prikazuje se kako sedi na stolici i drži dete u naručju…
Budistička boginja rata i pobede u Japanu zvala se Mariši Ten, a nekad se projavljivala i kao muško božanstvo. Japanski ratnici u Srednjem veku verovali su da ih ova boginja štiti i da zahvaljujući samo njoj postaju nevidljivi. Prikazuje se kako sedi ili stoji na divljem vepru ili na krdu veprova, ima 8 ruku, a u svakoj drži po jednu različitu vrstu oružja…
Japanska verzija Budućeg Bude Maitreje jeste Miroku-Bosacu, i on je žitelj Tušita raja i čeka da se iznova rodi u ljudskom vidu, u obliku u kome dostiže budnost i probuđenje…
Japanski narodni junak Momotaro rodio se iz ploda breskve i postade onaj koji uništava sve demone. Njegovi roditelji bili su sredovečni i bezdetni, a onda su našli breskvu u potoku, presekli je na pola, i unutra našli malog dečaka. Dete je odmah pojelo breskvu, a roditelji mu nadenuše ime Dete iz breskve ili Momotaro. Postao je hrabar i plemenit i sa 15 godina pošao na jedno ostrvo u blizini da se tu obračuna sa demonima onijima, sa onim rogatim đavolima, koji su terorisali sve žitelje. U džepu je na put poneo 3 valjuške koje mu je majka pripremila. Idući putem sreo je psa, fazana i majmuna i svakome dade po jednu valjušku, a oni mu obećaše pomoć u boju. Sva četvorica kreću čamcem na ostrvo i tu zatiču mnoštvo devojaka koje su zatočili đavoli. Momotaro napada zamak đavola i sve ih ubija. U čamac je natovario oteto blago svojinu žitelja, ukrcao devojke i dođe kući kao najveći junak koji oteto blago i devojke vrati…
Nio je zajedničko ime za dva kraljeva zaštitnika ili dva kralja samilosti u budizmu Japana. Oni se prikazuju kao dva diva koji čuvaju hramovne i manastirske dveri, a obučeni su u oklope ili saronge. Oni su ti koji teraju zle duhove i sve lopove, a smatraju se i zaštitnicima dece…
Oni ili Oniji su džinovski rogati demoni koji su pristigli iz Kine sa dolaskom budizma u Japan. Sveštenici budizma jednom godišnje izvode obred isterivanja ovih zlih demona. Demoni su različitih boja, imaju po 3 prsta na rukama i nogama, a često i 3 oka u glavi. Jako su okrutni i pohotljivi, a dolaze pravo sa neba da bi otimali duše onih ljudi koji leže na samrti. Oniji iz pakla imaju glavu vola ili glavu konja. Oni love sve grešnike i vatrenim kočijama ih odvoze do Ema-Oa kralja podzemnog sveta. Oni donose razne bolesti, dok su po drugoj verziji mita oni samo bivši smrtnici koji su zbog ljubomore i patnje pretvoreni u demone…
Patuljasti bog Suku-Na-Bikona više puta pritekne u pomoć japanskom junaku Okuninušiju, jer je blagonakloni bog i sklon celebnim i zemljoradničkim veštinama. Kada je Okuninuši sa suprugom počeo da živi u novoj palate do njihovog doma došao je patuljasti bog. Okuninuši uzima boga na svoj dlan, a boga ga ujeda za obraz, a Okuninuši postaje jako ljut i požali se drugim bogovima. Jedan od bogova veli da je patuljak najverovatnije njegov sin, da je samo nestašno dete koje pade sa neba na zemlju i sada je izgubljen, te zamoli Okuninušija da se postara o dečaku. Posle nekog vremena patuljak nestade netragom…
Japanska kurtizana Đigokudaju, tj. Gospa iz pakla doživela je prosvetljenje u času kada je u ogledalu umesto svog odraza i lika ugledala kostura koji zuri u nju, i od tada ona postaje sledbenica zen učitelja Ikju Sođuna koji je živeo u XV stoleću, a zvali su ga nadimkom Sveti umobolnik, jer je često odlazio u bordele i krčme, igrao po ulici sa lobanjom koju je nosio na kolcu…
Šaka-Niorai japanski je naziv za Budu Šakjamunija Gautamu, a u Japanu ima dosta pristalica, posebno u budisitičkoj školi “Čista zemlja”, gde se vrhovnim bogom smatra Buda Amida, odnosno Buda Amitabu…
Šiči Fukuđin zajedničko je ime za 7 japanskih bogova sreće i dobrog znamenja, a oni se zovu: Daikoku, Ebisu, Benten, Bišamon, Fukurokuđu, Đurođin i Hotei. Njih u XVII stoleću u jednu skupinu grupiše monah Tenkai kako bi kroz njih pokazao sve simbole dobre sreće, ali i simbole velikodušnosti, čestitosti, dostojanstva, omiljenosti u narodu, dugovečnost, dobrostivost. Oni plove na brodu koji je krcat blagom…
Šoten zove se još i Daišo-Kangiten i on je japanska verzija indijskog boga Ganeše sa glavom slona, čiji kult su usvojile neke budističke sekte. Ovaj bog dolazi u Japan u IX stoleću, a njegova uloga je ovde dakle suguba, jer on je u isto vreme onaj koji stvara prepreke, ali i onaj koji prepreke prevazilazi. Njega posebno poštuju poklonici ezoterijskih sekti i veruju da im samo Šoten svojom velikom snagom jako pomaže na putu prosvetljenja…
Japanski junak Tavara-Toda pobeđuje džinovsku stonogu koja je harala u zemlji Kralja zmajeva, a u znak blagodarnosti za tu pobedu nad stonogom Kralj zmajeva junaku dade nekoliko čudesnih darova, a jedan takav dar je i puna vreća pirinča koja nikad ne može da se isprazni…
Najlepša japanska priča po mom ukusu jeste sledeća, a ona priča o ćerki jednog samuraja. Junakinja priče zvala se Tokojo i bila je ćerka samuraja Oribe Šima, koji pade u carsku nemilost i bi prognan iz carstva i dođe na ostrvo svih izgnanika, na izolovani arhipelag Oki, gde poče jako tugovati za svojom ćerkom. I ćerka je tugovala za ocem, te reši da pođe da ga potraži, pa prodade svu svoju imovinu i pođe ka pomorskom gradu Akasaki odakle se vidi ostrvo Oki. Ali ni jedan ribar neće da je preveze na ostrvo izgnanika, jer je strogo zabranjeno izgnanima da se dolazi u posetu. Ona jedne noći sama seda u ribarski čamac i stiže na ostrvo i tu odmah pade u san, a izjutra poče da traži svoga oca. Sreće jednog ribara i priupita ga za oca, a on joj reče da nije zahvalno o tome se raspitivati i upozori je da više ne traga za tim, jer to donosi nevolje. Ona je lutala ostrvom i druge više ništa nije pitala, samo je ćutala i mudro osluškivala šta drugi govore. Jedne noći pošla je u Budin hram da se pomoli i tu zaspa. Probudi je nečiji jecaj. Videla je mladu devojku i jednog sveštenika koji povede sirotu devojku na strmu liticu da je otuda gurne u smrt, u more kao žrtvu. Tokojo stade preklinjati sveštenika da poštedi devojku, ali on reče da mora izvršiti obred i prineti devojku kao žrtvu bogu Okuninušiju, kome se svake godine mora prineti po jedna devojka, jer ako to izostane bog se jako naljuti i u buri oduzme mnogo ribarskih života. Tokojo ponudi svoj život umesto devojčinog i reče da je ionako nesrećna zbog očevog progonstva i da joj život malao šta znači. Tokojo se zatim pomoli Budi, u zube stavi bodež, i zaroni na samo dno okeana rešena da nađe i ubije zlog boga. Na dnu okeana našla je pećinu i tu opazi statuu onog cara koji je prognao njenog oca, i poče u nastupu besa da lomi statuu, a onda se predomisli i statuu priveza sebi za pojas i pođe nazad. Na izlazu iz pećine dočeka je prepreka. Bila je to zmija, te Tokojo uze bodež i zabode ga u oči zmijolike nemani, oslepi je, a onda zmiju dokrajči i ubi. Isplivala je na površinu, a svešetnik i devojka odvode je u grad i svima pričaju o njenom junačkom podvigu. Car je ozdravio od neke nepoznate bolesti koja ga predugo satirala, jer je neko bacio na njega zle čini, a u znak zahvalnosti devojci koja je uništila te zle čini ovim herojskim podvigom car je oslobodio njenog oca i povratio mu slobodu. Otac samuraj i njegova kći Tokojo vraćaju se u svoj rodni grad, vrlo presrećni…
Mladi ribar Urašima ode na pučinu i tamo ulovi ostarelu kornjaču, ali nije imao srca da je ubije i vrati je nazad u dubinu. U tom času iz morskog talasa izroni lepa devojka i uđe u njegov čamac, i reče da je ona ćerka morskog boga Kralja zmajeva i pozva ga dole u njihov dvor na samo dno okeana, koji beše sav od korala, školjki i bisera. Pet zlatorepih zmajeva posluživalo je sada mladog ribara, a on tu požive 4 godine u najsrećnijem braku sa princezom zmajeva. Ali jednog dana on oseti nostalgiju za rodnom kućom i reši da se vrati. Na rastanku supruga mu dade jednu malu škrinju uz napomenu da je nikad ne sme otvoriti i to će mu pomoći da joj se vraća kad god to poželi. Mladi ribar dođe u svoj rodni grad jašući na leđima kornjače i opazi kako se sve tu strahoviti promenilo, pa upita jednog starca da li zna gde se nalazi koliba ribara Urašime. Starac kaza da je pre 400 godina Urašima otišao na pučinu i tamo se nažalost udavio. Ovo što ču zaprepasti mladog ribara i on u stanju šoka zaboravi šta mu je rečeno o onoj maloj šrkinji, pa je ipak otvori. Iz škrinje u taj čas izađe oblačić belog dima i odlete ka moru. U taj isti čas Urašima poče brzo da propada, brzo stari, sva kosa mu posedi, ruke postadoše kornate, suve, ispucale, usahle, drhtave, i on se na koncu pretvori u hrpicu prašine koju vetar raznese po okolini…
Mlađa sestra boginje sunca Amaterasu zvala se Vaka-Hiru-Me i ona je sa sestrom zajedno sedela u onoj dvorani božanskih tkalja kada je bog oluje Susano-Vo kroz krov dvorane dole ubacio odranog malog ponija…
Čovek je vidik bez kraja 