Za kuglof pitu potrebno je pakovanje od 500 g gotovih heljdinih kora.
Kalup za pečenje kuglofa pouljiti sa malo rastopljenog margarina i dobro kalup posuti susamom da prione sa svih strana.
Po sredini kuglofa staviti jednu heljdinu koru i blago je pritisnuti po uzvišenju (šiljku), koje je na sredini svakog kuglofa i tako probiti koru, a krajeve kore pustiti da vise i padaju preko ivice kuglofa.
Zatim tu koru isprskati mešavinom kisele vode i biljnog ulja uz pomoć silikonske četkice.
Posle položene ove prve heljdine kore staviti na isti način još jednu heljdinu koru i isto je ovako nakvasiti mešavinom kisele vode i ulja.
Zatim uzeti još 2 ili 3 heljdine kore (ja sam uzela samo dve) i iscepkati ih na male parčiće, a onda svako to parče posložiti okolo u krug, a po dnu kuglofa.
Napraviti zatim kašu i pomešati u jednoj činiji sledeće sastojke:
500 g sira (koristim tvrđi i slaniji sir, te ovu kašu neću uopšte soliti, a ko voli može da koristi mladi sir)
2 umućena jajeta
Ovu kašu potom podeliti na dva jednaka dela, a samo u jedan deo dodati 200 g isečene blitve (ili spanaća).
Preko onih poređanih heljdinih kora u kuglof nasuti kašu od sira i svuda rasporediti kašu, a zatim još dve cele kore staviti na isti način kao i na početku pravljenja kuglof pite, i isto ih onako isprskati mešavinom kisele vode i ulja.
Potom naneti nadev od blitve i sira, te opet sve to pokriti sa dve iscepkane heljdine kore.
Na kraju sve prekriti samo još jednom heljdinom korm (ostaće dve kore viška, a one se mogu staviti u zamrzivač i sačuvati za neki drugi put).
Kada se stavila ova poslednja, a završna heljdina kora onda se svi oni krajevi koji su prešli preko rubova kuglofa vrate unutar kalupa, i samo jednim umućenim jajetom sve se to lepo izmaže.
Zatim se kuglof pita ispeče oko 40-ak minuta na 200 stepeni po C.
Pečena pita odmah se prevrne na tacnu i sačeka se da sama posebi ispadne iz svog kalupa.
Zamesiti testo za bezkvasnu štrudlu od sledećih sastojaka:
250 g ražanog brašna (ili neko drugo integralno)
1 kašika smeđeg šećera
1 kesica vanil šećera
1 kašičica praška za pecivo
malo morske mlevene soli
50 g svinjske masti
kora od 1 rendanog limuna
1 žumance
kisela voda (dadavati koliko bude potrebno, oko 100-150 ml, a sve dok se ne dobije fina glatka masa, podesna za razvlačenje posle)
Zamešeno testo pustiti da odmori oko pola sata (ja sam i malo manje od toga odmarala), a onda na dasci rastanjiti tanju koru i premazati je obilato posvuda sa dosta domaćeg džema od dunje.
Urolati rolati, te ga položiti preko kolačarskog papira, a u pleh za pečenje, ali pre pečenja rastopiti manju kockicu margarina i premazati štrudlu samo spolja.
Po svim izgledima, a kako izgleda danas kao da više nema novorođenog osvita ako ga neki silnici i tirani dobro ne zapečate sa krvlju najmanje krivih, koja se eto tako iz ko zna kakvih ciljeva i izvora, iz imperijalističkih krvavih snova i zlih pobuda svuda prosipa i proliva. Zatim na red dolaze i usko nacionalistički interesi, jer dolaze ne više neki novi carevi ni kraljevi, zato što tiranija nikad sa sveta i ne odlazi, i malo je da svet pogodi neki prirodni trus ili zemljotres, malo je svetu i pandemična korona, da po shvatanju onih koji i ne shvataju kako sve svet danas izgleda, a izgleda da je svet kao igračka zvečka koju ipak mnogo bolje jeste protresti i prodrmati nekim novim ratom, nekim novim žarištem. O pravima ljudi i njihovim slobodama, o njihovim imovinama, o njihovim jednim i jedinim neponovljivim životima, o njihovim malim egzistencijalnim, a svakodnevnim interesima, ali i o bezbednosti svakog dečjeg sna, trebalo je mnogo pre ozbiljnije razmišljati, dakle pre nego se začu i prvi pucanj, u času kad vladalac samo da mig ili znak da se dobro protrese zvečka. Ispod pepela ili tela mrtvih beskorisno je sada čeprkati, sve tražeći demokratiju koja je još odavno iščupana iz svog početnog korena. Velike nacije bez sumnje ustaju i ležu sa jednom istom ružnom mišlju da nekoga okupiraju, porobe, slome. Kažimo Ukrajina je danas zvečka u ruci silne Rusije. Jednom davno mapa sveta deobama i seobama je izrešetana onako kako se u tom trenutku silnicima sve prohtelo, ili pričinilo, a onda su ambicije počele kao kvasac da bubre i perastaju kao penušavi ruski kvas sve one granice zdravog razuma i tako postade izvrstan brend, ali i trend upasti na tuđe pod izgovor da to nekad beše moje, te ugroziti i svima silom zapretiti, posebno onda ako se ne ispune traženja onog koji napada i ugrožava, i koji misli da ima neke večite tapije i prava na one teritorije, koje više sa njim takvima, a nasilnima ne žele…
I zaista treba zažlišti zbog nekih tehničkih otkrića i postignuća. Ako se brzo vratimo u XIX vek dolazimo još brže do najvećeg krivca čije ime jeste Alfred Krup, a dolazimo do čoveka koji je kriv za proizvodnju razornog i ubojitog naoružanja. Krup beše čelični magnat koji stiže 1851 godine u London na svetsku izložbu i tamo ubira prvu nagradu, dakle zlatnu medalju pošto je izložio čelični blok težak 2 tone i 150 kilograma, te tako pretekao dotadašnje rekordere Britance koje je nadmašio za jednu celu tonu više. Za svoj čelični liveni top Alfred Krup dobija ne samo zlatnu medalju, jer nakon tog izuzetnog preduzetničkog momenta u njegov džep počele su da pristižu mnoge i mnoge unosne porudžbine naoružanja. Krup je ubrzo nazvan kraljem topova, te nema zemlje gde u tom času nije odašiljao svoje razorne topove, a među prvim poručiocima tada prve su bile sledeće zemlje: Egipat, Francuska, Rusija, Engleska i Austrija. Jedino je vojni vrh Pruske počeo nešto više da okleva. Počev od 1859 godine sve više i više proizvode se topovi i ubojite čelične cevi. Kroz godinu dana Alfred Krup, više nema ekonomskih početnih problema, pa olako osniva sada prvu fabriku oružja na svetu. Te zato za sve ratove najviše treba kriviti proizvođače naoružanja, jer da nema tako razornih “igračaka” ne bi zasigurno bilo ni ovoliko okupacija, racija i ratova smart nacija čak i danas. Fabrikama naoružanja jedini interes i cilj jeste brza i enormna zarada i što veće štancovanje najnovijeg smart naoružanja, te više se niko živ tu ne pita – koja je zemlja na svetu danas najbolje zaštitila svoj ugroženi deo stanovništva, svoje mizerne bedne i gladne građane, niti koja je zemlja sveta smanjila nezaposlenost, kriminal i korupciju, već se sve svelo na političku pohvalu ratu, a koja zemlja danas ima najviše nuklearnih bombi ili nekog drugog smart razornog naoružanja, a po svakakvom imperativu imeprijalista sa što više najmasovnijih pogubnih posledica i poledica po sve preživele nas…
I pošto je svet u XIX veku dobio konačno prvu fabriku oružja, najveći klijenti i poručioci ubilačkog naoružanja odmah su bile zemlje poput Engleske koja je naručila tek 347 topova, verovatno ne da bi ih samo držala u muzejima. Zatim je najveći naručilac topova postala jedna mala Belgija sa čak potrebom od 539 komada topova, a potom i velika moćna matuška Rusija koja je potraživala u to vreme sa tržišta čak 1151 topova i tako oborila sve rekorde porudžbina dok se nije konačno probudila neka veća preteća sila. Pa ipak, nije se predala nekad malo preterano oklevajuća Pruska, jer je konačno i ona zatražila najviše od svih, čak 2798 topova. Ratna oprema bila je važna jedino stoga, jer je donosila velike obrte kapitala, koji je vrtoglavo počeo da skače, a promet novca se uvećeo za nekoliko puta, što je dovelo i do porasta zaposlenih ljudi, ali u svrhe ratne industrijalizacije i proizvodnje, a verovatno je tim ljudima tada, kao i zaposlenim sada jedino bilo važno da samo rade za koru hleba, pa i nije mnogo važno za sve njih što od toga što oni prave neko tamo postrada strahovito. To je jedno sebično polje krupnih rabota i onda, ali i danas. Samo u vreme Krupovo to stanje u brojkama izgledalo je ovako, a kada je za 11 godina broj od 1410 radnika porastao na 7172 radnika. Krup je još više počeo da zarađuje i tako olako povećavao svoj kapital u času kada je Bizmark vojevao i ratovao sa ciljem da ujedini Nemačku. A verovatno se i dan danas ratuje iz sličnih pobuda da se jedna nekad moćna imperija i dalje samo uvećava, bez prava da se ocepi i razdeli bilo ko, a od svog ogromnog tiranina i pijavice teške, od čudovišta. U Krupovo krupno vreme promet je meren u novačnoj jedinici zvanoj nemačka marka, i za isti taj period od 11 godina, a počev od 1859 godine, pa sve do 1870 godine promet početni sa 2, 711 milona maraka popeo se na čak neverovatnih 29, 074 miliona maraka! Dobit je za to isto vremensko razdoblje sa 660 701 hiljada maraka porasla na čak 6 miliona i 551 257 hiljada maraka…
Magnat Krup lako je mogao da bude dobročinitelj, te da u prvom redu gradi sve svoje vile i palate, dok je njegovo naoružanje negde rušilo tuđe krovove, živote i domove, ali to se ni jednog magnata, pa ni političara nikad nije ticalo, nije ga se doticalo, jer važno je da su samo njihovi krovovi i bunkeri neprobojni i čelikom dobro potkovani. Proizvođača otrova zaista ne dotiče mnogo što će neko tim otrovom sebe ili drugoga lišiti života. Magnat je verovatno dobro znao šta je sve dobro za njegove poslušne radnike, ali očito magnat nije znao šta je dobro po čitav ostatak sveta, svakako ne ratovanje, ne rušenje, ne razaranje i ne ubjanje. To što je svojim zaposlenim radnicima Krup plaćao i zdravstveno osiguranje, malo je u poređenju sa onoliko materijalne i ljudske štete koju je njegov izum, njegovo naoružanje i njegova industrijalistička ideja osnivanja prve fabrike naoružanja na svetu, kasnije sve pokrenula i zlo začela. Kada se zgrne ovoliko para, a na kontu razornih mašina, onda je lako nekome kao Alfredu Krupu da podigne i prvu prodavnicu i prvu bolnicu, te da se okupira temom veće i brižnije socijalne nege i zaštite. Posle pojave Krupovog oružja teško je bilo zaustaviti sve te diktatore i tirane širom sveta. Oni su imali svoje produžene ruke, i svoje nastavljače sve dalje i dalje, te se od rata nismo oslobodili čak ni dan danas, a ne treba se ni varati, jer nećemo to moći nikada, s obrzirom koliko se dnevno u promet pušta sve naoružanja…
Krupu je njegova delatnost dakle priuštila veliki ugled, a koliko je onih kome je sve to zajedno uništilo i razorilo živote, domove, egzistencije, zemlje. Najveći parni čekić pušten je u pogon u Nemačkoj te 1861 godine zahvaljujući magnatu Alfredu Krupu, i zaista bio je u pravu svako onaj ko je u XIX veku taj najnoviji izum nazvao čudovištem, čija težine je iznosila pretećih 25 tona. Čudovište je dalje iziskivalo i novu fabričku materičnu halu i onaj visoki dimnjak visine 72 metra cela. I zaista samo jedna oblast kao što je to Rur, ta vrlo specifična oblast uglja i čelika jedino se tada time dičila i ponosila. Parno čudovište rursko dobilo je čak i ime, dakle svoj novi identitet i tako se rodila nema nazvana Fric, a to čudovište funkcionisalo je više od 5 decenija, zaista mnogo duže od većine onih koji su od naleta ovog čudovišta sve negde postradali…
Ratove izazivaju uvek tzv. supersile, dakle one države najmoćnije ili one države koje imaju načina da ostatak sveta najviše moguće zaplaše i ugroze, razore, zapraše, a takvi uvek imaju kao svoj jedini razorni adut samo onaj svoj atak i brzi iznenadni napad, onu svoju brutalnu i nasilnu akciju, onu napadnu moćnu silu, čije razorne moći ne treba iskušavati ikad više. Iza svakog rata stoji debeli ekonomski uticaj i interes, a onda dolazimo i do pitanja – ko je danas najbrži u ovoj trci oko naoružanja, ko je najrazorniji. Treba li ponoviti da su te sile upravo oni koji danas najviše ratnih operacija negde sprovode, a najčešće tamo gde im se to ćefne. Tako se Rusiji opet i opet ćefnulo da dobro promućka i protrese svoju ukrajinsku zvečku. Ako je 1976 godine na vojne potrebe, a u svrhe ratovanja odlazilo tek 350 milijardi dolara, onda se sve to do 1990 godine po pitanju “novog” naoružanja popelo na čak hiljadu milijardi dolara. Od kriznih žarišta nikad se nismo oslobodili, i nećemo, jer oni vazda po negde kao da moraju da postoje, jer tu se odmerava jačina moćnika i njihovih snaga, tu se demonstrira sila, pritisak nasilja i razaranja. Pošto smo ne tako davno zaključili sve što se zaključiti trebao o svetskim ratovima, došli smo do tačke nekih novih modernijih načina ratovanja i razaranja, uništenja, do onoga što se sada naziva tek savremni rat…
Rat ma kako ga danas krstili sve može imati, a ono što ima najvećma je razorno i vrlo pogubno, strašno, a jedino rat nikad ne može imati niti dobiti bilo šta što se ovde još da nazvati njegova sama suština. Ratovi imaju svoje razloge, svoje korene i mahom proizilaze iz drveta poznajnja zla. I ratovi imaju i svoje razloge i ono što ih izaziva, što ih pokreće i uzrokuje, ali i ono što iz uzorkuje. Sve imaju ratovi, a po pitanju svog negativnog uništiteljskog aspekta, ali suštinu ratu ne sme niko da dodeli, jer suština nije u ubijanju i razaranju, suština je u egzistenciji i životu. Ako bi rat bila suština ili ako rat kao rat ima i zere suštine onda suština nije onako kako nas je jednom poučavala filozofija. Suština je dakle sve ono što može da učini i postigne da se ama baš svako živo biće sveta, pa čak i svaki neživi predmet na svetu osmatra te da bude samo ono što uistinu i jeste – suština. U ratu suštine nema, jer rat razara svako živo biće i svaki mrtvi predmet, te tako i suštinu svu njihovu. I nismo pomenuli da rata nema i nikad ne biva bez politike i drugih političkih prljavih ciljeva. Ratovi su praćeni najvećim mogućim agresijama i pritiscima, ucenama, trgovinama. I više nije pitanje kako odbraniti jedino svoju malu zemljuu od ogromnog agresora. Pitanje je kako odbraniti čitav ostatak sveta i svaki nedužni ljudski život na planeti Zemlji. Opet se treba setiti šta su neki o ratu jednom prozborili, jer možda se negdetu krije odgovor za ovo što se danas po svetu ratom seje. Neporaženi general Aleksandar Suvorov kazao je sledeće: ”SREĆA je saveznik jakih i veštih u svom zanatu”. Vojni istoričar kapetan Lidel Hart kazao je: ”U ratu treba više tući u NERV nego u metu”. No mudri Aristotel ne reče li da je VRLINA čovekovo najviše moguće dobro te jedino putem vrline čovek dolazi do svog potpunog projavljivanja svakog mogućeg dobra, a rat se ne bi moga niti ikad više smeo, a ikad nazvati vrlinom, a još manje nekakvim dobrom. I ne reče li mudri Aristotel da su potpuno moralni ljudi unutar jedne države samo oni koji se jako mnogo brinu i još više zalažu za jedino opšte moralno dobro svih. Rat nije ni opravdan, nije ni moralan ičim. Da li je jedna država dobra ili nije, Aristotel veli dalje, da to u najvećem stepenu zavisi od njenog oblika vladavine, dakle državu jednu uvek prepoznajemo po obiku i obličju njenih vladara i vladaoca, njenih tlačitelja i tirana, diktatora, okupatora. I na kraju, mudri Aristotel kaže svakom državniku i čoveku: ”Nemoj se hvaliti da imaš slavnu otadžbinu, nego ŽIVI tako da je budeš dostojan”. Dakle živeti nije isto što i neprestano pretiti i ratovati…
Pošto usavršavanje naoružanja ne prestaje i neće prestati jošte, treba onda dobro znati da sve što se proizvede u te i takve ratničke ciljeve i svrhe, na koncu negde mora da bude ispaljeno i upotrebljeno, ispitano, primenjeno, a rata dakle nema ako nema i zloupotrebe takvih vrsta sredstava. Možda nismo još svesni nakon Hirošime i Nagasakija, šta smo sve natrpali u svoje hangare u svoja tajna skloništa i podzemna skrovišta. Možda postanemo mnogo više svesniji i otrežnjeniji kad dođe do ekoloških novih katastrofa. Prizvodnja pametnog oružja ili oružja tzv. budućnosti može da obeća samo prećutno jedno: u budućnosti dakle imaćete nikad više ratova i napada. Nove epohe su dolazile kako bi ugasile i ukinule nešto po njima zaosatlo i staromodno, nešto davno prošlo, a jedino se niko nije tu našalio da ugasi tu razornu delatnost proizvodnje smrtonosnog oružja i opasnog naoružanja. Jadno je svako ljudsko pravo i dostojanstvo, svaka sloboda opredeljenja i svaka demokratija koja je ipak prisiljena da se brani oružjem tako razorne sile i moći. Ono što se danas demonstrira i primenjuje nasilnički na tek jednom od više omanjih žarišta i ratišta širom sveta, uskoro bi moglo da bude jedno teško, a sveopšte stanje teškog jada, a viđeno apsolutno moguće svuda, a o masovnim komplikacijama takvog rasplamsavanja zla i ratnog užasa, ne bi bilo zahvalno još ni zamisliti, kao da nam je sveopšte bede već malo…
Ono što nije moguće nejasnim nazvati još ovde, možda najsličnije jeste svetoj reči razgovetnoj i jednakoj, te srodnoj vrednosti čiste samilosti koja sve u svemu da uputiti misao, a tako da po nekoj istinitoj niti svojoj najjasnije na svoje dobrobitno stanje oživi, a reč sveta bude ona nasušna njena nepromenljiva istina, te da bude vrhunac istine te koja se ničim ne da smutiti ili zamutiti. Reč istinita jedino se za istinitim činjenicama povede, i još voli da posmatra kako lažne pretpostavke, ali tek pošto pređoše preko maloumne granice tobož prave mere, sve više i više stežu neumorna lažljiva srca koja laž podmeću, kao uostalom i sve one koji spletkare, a koji se najviše za neistinama slepim povode, misleći zavedeni do guše da se stoga lepo provode, a rešeni da slepo požive, naslepo sve odžive, a na svoju sopstvenu veliku nesreću. Iz postavljene jednačine ipak je moguće izračunati koliko je istina ono što se danas govori, ali i koliko je laž sve ono što zabludelog na izmišljotinu novu bodri i navodi. Istina nije rasipnički nastrojena nikad, te ne voli da se nadmeće oko toga kome će podrška veća biti dodeljena na danu velikome, na Kijametu, jer uostalom, zar istina da šejtanski korak sledi ili na skup šejtanski, a neznabožački odlazi, tamo gde ništa nasilno ne prolazi, tamo gde se najružnije moguće sudi, tamo gde se bezočno najgore moguće izmišlja, i gde svako zlo nakon svega postiže najsramnije poniženje samo…
Ukoliko još uvek, a ponajmanje do svega činiš što zahvaljivanje Bogu jeste, a ti onda debelo oćuti svoj nemar, a onda premeri količinu dela dobrih u Najpravednijem od svih i postaraj se da u prsima tvojim zbog onoga šta tamo nađeš ne bude zazora čak ni malo, da ne bude srama, da ne bude ikakvih tegoba, čak ni bolova, i spoznaj svoje oćute samo. Osetićeš jačinu tuđeg bola kao svoga, i sve ono neprijatno što su izazvali oni koji su te rušili, koji su ih ubijali nemaštinama, nepravdama, zlobama, nezasitim zahtevima, ucenama, dakle svi oni što su te kršili i rušili, podrivali, sve krivo govoreći, sve ružno navodeći. Sve najrđavije moguće protiv istine čineći. No, u tebi je zrno istine ipak nešto počelo da zahteva, nešto da traži, o nečemu da se mnogo pita, a sve spremnije da se jako približi svetlosti istinitog videla, tamo gde se krivo ništa ne sme kazati, tamo gde se kršiti takođe neće više smeti, tamo gde rđavm za rđavštinu ništa ne može biti dodeljeno osim zaslužne i pravedne kazne, koju zli sami sebi zaslužiše i navukoše ko kapuljače na teme. Bilo je to teško iskustvo patnje za sve ono što je otvoreni šejtanluk natovario, bajajući ili pre nabrajajući najružnija moguća nedela, zlodela, tako dolevajući u čašu što više greha i nasilja, pa čak i svake vrste razvrata…
Oholi nastavi tako da zgrće na kamaru što više i više, ne hajući previše da mu svo to nagomilavanje neće biti od koristi ikad više, a iz okorelih i oholih prsiju bilo je nemoguće svu tu zlobu odstraniti, a pošto život sve odreda stade obmanjivati i varati, i ljude smo počeli raspoznavati u gomili po načinu obeležja koja su debelo u svemu, a posvuda pokušavali da provuku, u kakve sve neuzane igle da se zavuku, i tako se olako činjenjem nedela provuku nagojeni i debeli, naduti, a sve misleći da u raj stiže svaki loš i svaki ološ. U nekoliko vremenskih zona se raspodeliše, svuda ko mravi razmileše, a nad svima njima samo je jedno svemirsko gospodarstvo večno na straži bdilo i sve smotrilo, sve osluškivalo, sve prisluškivalo. Počeli su previše bučno da se takvi lažnjaci mole, a od višeglasovitosti te kao da nisu znali da niko takve bukače tu ne voli. I pošto odbaciše svako dobro delo, od njih i svemilost Božja odstupi te ode. Nastala je pustoš i prostrane mrtvaje, posve beživotni predeli, koje je istinom iznova trebalo oživeti, krepiti, a ta istina dođe sa prvim prolećnim kišama i povoljnim vetrovima. Istinom je dolazilo mnogo veće pamećenje, pamćenje, jer istina je došla da zaplaši sve smutljivce, i sve one koji iz najveće lažne pobude šire jedino neznanje. Zbog takvih tresla se i šuma i gora i voda i vatra i vazduh i sloboda, a treslo se sve 7 dana i sve se skamenilo nepomičnim strahom tada, i sve ustade protiv istine, protiv svete reči koja stiže da opomene. Zli su u široko polje isterali jednu kamilu i nateraše je da po mrtvaji toj pase, a onda je stadoše zlostavljati, i na kraju je preklaše, a nakon svega toga Bog na zemlju kaznu strašnu pusti samo zbog jedne oćutne kamile, jer zli načiniše tada od zemlje mesto najvećeg mogućeg bezakonja, haosa i nereda…
Najbezumniji ljudi postali su novog čovečanstva kovači i tako su iskijavali pre nego su iznova kovali sve te svoje laži, a iskijavali su najkrivlje moguće puteve, pregršt zabranjenih upotrebnih sredstava posebno tamo gde im mesta nije, a moglo je da sve ide tako bestraga, sve dok nije došla pravedna kazna u vidu bolesti, u vidu svih tih nemaština, u vidu žalosti i u vidu propasti. Najokrutnija srca zapečaćena tada biše za bilo šta što je dobro ili što jeste istina, a onda su preovladale vradžbine i magije i tako su se mnoge oči čarne tu začarale na nevaljalstvo i kojekave razvrate. Bio je to čas u koji je insan teško raspoznavao šta će mu biti halal, a šta haram koji će ga sapresti ubrzo. Za svetlima istine se opredeliti dalje bilo je dakle strašno, a bilo je teško, jer se nad istinom nadvio tako surovo taman i hladan oblak od neistine i laži sav nadut, od spletaka i vradžbina, a jedini vapaj onome ko ima još nameru da sve izdrži dobra radi, bilo je vapaj i spas da ga Bog sačuva od svih odvratnosti onih najodvratnijih šejtana. I dođe brzo zaslužena kazna na sve one nepravedne glave, a najbahatiji majmuni se tu fino prestraviše, svi oni nadobudni tlačitelji naši, a kao da sva ta oholost odjednom sve predodredi za smaknuće celog sveta. Bog je sve iskušavao i ispitivao i sve propuštao kroz dva kazana, kroz kazan dobrote i kroz kazan zlobe. U svemu je bilo moguće naći zaostatke i sitne mrvice iz prolaznih pređašnjih svetova, a protiv najopširnijih dokazivanja istine, a šta su mogli ispirači dobra protiv ispirača zla, šta je pomoglo svo to dozivanje zabludelom svakom da se konačno dozove sebi i povrati samo sebi samom. Bio je to težak slučaj jednog lažljivog psa koji je onako isplaženog jezika punog krivih naslaga, i mračnih taloga, dahtao i brektao i lagao i siktao i skitao. I taj pas lažljivi beše gori od bilo kakve marve, jer beše posebno nemaran i nehajan, slep i gluv, te reši da istinu izvrne skroz na zlo, i opako, naopako, što mu i nije neki časni aferim ovde…
Između istine i laži ne može biti znaka jednaždbe niti ponizne jednakosti, niti strahopoštovanja koje jedino istina projavljuje svugde, te neka takvog lukavstva niti takve spletke ne bude na nas ikad više, a koju Najistinoljubiviji Bog jedini može oslabiti. Pod šatorom šejtanskim zasedali su svi oni za istinu slepi, za istinu gluvi, za istinu nemi, za istinu neprijemčivi, i tako su pod svojim šatorom, a u svom šejtanskom taboru odašiljali svako zlo i smutnju. Zatim se preko svega preprečio Onaj najpozvaniji da spreči čovekovu propast i skliznuće, ili posrnuće u šejtanluk grozni. Jedini koji jeste od iskona pozvan da pomogne, da zaštiti, da zakloni, ali i da svako zlo stravično kazni. Samo Onaj u kome je najveći istočnik one najneizmernije dobrote, u kome su najveće nagrade utešenja i osnaženja, u kome je sva snaga izdržljivosti, i još najlepše mesto gde počivaju mnogi i mnogi dokazi neoborivi, i sve oaze, tamo gde je sve zaštićeno od nepodnošjive patnje koju laž unaokolo širi. Hrpa ili gomila svog tog lažljivog nevaljalstva postala je ogromna i vradžbini jako sklona. I tako su svi istinoljubci brzo spozali kratkrotrajnu klonulost svoga preisrcpljenog duha, a trebalo je samo strpljivo čekati da se nispošlje Božji spas te da dođe najveći Zaštitnik i najveći Misliznalac Naš, Onaj koji je Najpravedniji i u kome su sva netruležna blaga, i koji je sam najveće blagostanje. I došao je Onaj koji uvek stoji samo uz one koji su pokazali da su najizdržljiviji, a došao je da izdžljivima ubrzo pokaže kako će sve one lažjive i zle osramotiti, kako će ih poraziti čak mnogo pre nego što mi uspeo i da trepnemo tek jednom…
Nesnosni tlačitelji sada će da uvide kako to jeste moguće da postoji Onaj i Onakav kome nikad niko neće uteći ma gde se svi sakrili ili zavukli. Uzdrhtaće sve sile šejtanske i stisnuće se u svoje tabore ono malo klupko namotanih kolovođa, a sklonih bezakonju i varanju, i platiće će za svo svoje zlo javno, čak i ono muklo i tajno zlo, svaki onaj zli bezakonik, svaki onaj koji skrši najsvetiju zakletvu, svaki onaj koji prljav ugovor namesti, podmetnu. A kad se nađu pred Bogom biće im malo i nedovoljno kad se skupe kao šest banki ili da se potisnu nazad u onu svoju prodanu i izgubljenu dušu. Spoznaće i umor, i žeđ, i glad i nevolju svaku, a istinoljubcima Bog će darivati nakon sve te izdržljivosti samo iskrenost, a biće to podrška najveće moguće istine časne i svete…
Čovek je vidik bez kraja 