Čime izmeriti beskrajni talog preteške otužnosti samo… Možda tek pomišlju prvom ovom, koja teško padne ili prvom prazninom koja negde iz unutrašnjosti duše bljesne pravo… A bljesne u tom mrtvilu ničeg osim najtužnije pesme… Možda prvog soneta… I plač je u konačnosti svojoj doveden do ivice svoje nemoći i iznemoglosti samo… I čak ako se čovek i nasmeje negde, ostaće gorak talog neutešnosti jedne večne… Tuga ne mora uvek biti nalik pesmi ptice zloslutnice… Ali itekako tuga jeste hladna, mutna – mutna od nataložene rečne magle kao da su brige same… I tu je potopljen poslednji pokušaj i bledi titraj… Tu je sve sahranjeno… Tu je sve zakopano da nikad više iz zemlje na površinu ne izađe, ne osvane… Tu je sve mračno i tamno, dakle strašno… Tu je sve zgaslo… A mesto svih širina sada ostaje na koncu samo prašina… Ostaje pomrčina… Ostaje pustoš mukla… Ostaje i nešto podmuklo… Ostaje sve samo ne ono nekad pobožno… Ostaju aveti… Ostaju sablazni… Ostaje potištenost nikad setnija, i nikad srećnija… Ostaje isti bol i ostaje ista rana, ona preteška… Ostaje užas… Ostaje samo još smrt…
Odavno je sve zastalo, a ono što se bledo čuje samo je poslednji otkucaj večitog zaleđenog zastoja u mrtvoj tišini, u pustim nama… Sve muklo i podmuklo tuče i udara ćutnjom… Udara u duhu monolitnosti svoje… I ništa nije uspelo tu da procveta, niti da ucveta, jer je sprženo u samom začetku svog prvog zametka… I nestalo je i one senke blede i ugasio se njen bledunjavi zadnji titraj prvog pokušaja… Opustošila misao svaka u nama pustoš svoju pustu… I presušilo sve, a kako bi nabujala još veća tuga… I pritisnuo teški kamen i žalost svaka… I pokopana svaka radost… I sve što je pomislilo da još negde može da uvire, sada u pustoši svojoj ponosno izumire… Ostalo je pusto polje mrtvila… I ostao je umor hronični i trajno neizlečivi, beskonačni… A jedino hladnoća nije morala da opstane ovde, jer nas ona večito sačekuje još iza svake prve prikrivene reči kao da je okuka koja kuka… I kad sve pomre još odavno ostane ona ista kap, one iste žalosti i one iste tuge da pomuti bistre vode ako ih nekad na zdencu bude… Jednolično prazno i porazno, razno… Mrtvo… Pusto… Dolazi jezivo vreme kada će i poslednji krik ubijene duše da zauvek zaćuti… I da pođe u mrtvilo predela, u pustoš svog nikad većeg ožalošćenja… Tuga nije snop pruća da bi čovek pruće svoje tuge pokidao… Tuga je bezbojna, ali i bezbrojna… Tuga je svestrano mrtvilo večnog mrtvila… To je čovekovo rušenje… A često može biti i najpobožnije razbijanje nekad žive duše… A počesto to jeste i prigušeni prvi jecaj, a ume biti i suza ona koja još iz očiju čoveka nije potekla…
Jeziv trenutak samospoznaje, u kome je konačno mrtvo i naše crno vreme… Unutar duše spaljena pusta polja i zgarište… Opustošnje… Uništenje ognjišta… Nesagledivih loših posledica… Iz te gareži i crnila neće iznići ni trn, ni bol, ni jauk, ni vrisak, ni pisak… Čak ni tupe nemosti u tom ugašenom pepelu više biti neće… A možda se otme nekad krik njene puste senke tuge, tu gde je sve za sve vekove vekova zgaslo… I možda se čuje sporadično neki čudan otkucaj postradalog bića…
Tu više neće biti drznika da zariju nokte u tvoje žive rane mesa, a ako ih i bude ti ćeš se braniti duhom i prašinom i živim peskom koji ćeš im bacati u zatvorene oči prepune skrame… Biti lažno srećan nikad lakše i nikad prozirnije, nikad providnije… A tužno su izgoreli pejzaži ukraj puta, mnogi pusti predeli… Iznad svih dometa letela je pesma prepuna noćnih mora i dimnog štipanja… I tu smo odslužili poslednje opelo jednoj dogoreloj iluziji… A njen pepeo razvejali posve ravnodušno nemo i bezosećajno po pustom krajoliku što sleđeno teče kao prokletstvo svoje neutešnosti veće i večne… Tu se više ni muk mrtvi čuti neće… A zamrlost zadnja biće strašnija od mrtvog muka najjezivije predzadnje tišine… Bezrečnost bezglasja i muka mučnine… Te jezive tišine… I muk i huk sutonski… Možda satanski… I beskonačnost neosvanulosti svugde… A ono što se osvit dalje zove – osvit više nikad biti neće…
Sve prestane i nestane, sve osim tuge… Sve se potroši i prospe i sve iznova dokupi i naspe, a sve osim tuge koja iz čaše nikad ne uspe da istekne… I sve se stvori i iznova rodi – sve osim tuge, sa kojom čovek mora da ovoliko sraste i izraste… I dok sve drugo na prečac umre i više nikad živo ne osvane, jedino tuga sa svakim novim umiranjem sve više i više taloži snage svoje sete i pojačava doživljaj beskonačnog sumračnog smrkavanja ovde… A pesme su joj bezglasne, snevesele, sparušene do zadnjeg zamora, kapima mrtih voda napojene u vreme jezivih požara i suša…
Kad sagori svetlost ulja, ostaće u duši mnogo smoga i lošeg mulja… I ostaće pustoš nevesela i zavela… Ostaće zrnevlje sasušeno i prazno, ostaće zagorela rđa… I slama će ispustiti svoj duh pusti i biće jezivo čak jezivije od sumornih dopiranja u još sumorniji nedogled svih pogleda… Vreme je oholo i podlo… I sve je tu splet neosetnosti samo… I sve je rastapanje i rastakanje u prazno… Sve je stradanje samo… Sve je nejednakost dakako… I sve je beskonačno samozavaranje, jednostavno tako…
Čovek je vidik bez kraja 