Posle 57 godina preneti su posmrtni ostaci pesnika Jovana Dučiča, tog 22 oktobra 2000 godine, na vrh brega, na ovo brdo zvano Crkvina, te položeni u crkvu Hercegovačka Gračanica, tj. hram Blagoveštenja Presvete Bogorodice… Ovde treba doći predveče kažu, a zatim pokušati Dučićevim pogledom s vrha ovog brega doživeti bar jedan delić od mnoštva sutona pod Leotarom… Kažu neke pretpostavke da se još u X stoleću Trebinje nalazilo baš na ovom brdu zvanom Crkvina, a da se nekad ono nazivalo i Gradina…
Jedan natpis ovde kaže ovako: ”S mora na čijoj crnoj ploči sva mirna sunca sedaju do na breg smrti, s koga oči na oba sveta gledaju – ponor na ponor, gde god sinu s nebeske svetle čistine… dok putić najzad jednom minu između sna ISTINE. Vaj, niša više da ne prene taj puhor sna i zamora, penji se tiho zimzelene, uz ploču bledog mramora”..
Ovaj hram izgrađen je po ličnoj želji pesnika Jovana Dučića, koja je ostavljena u njegovoj poslednjoj zapisanoj reči ili testamentu. Po svojoj ličnoj želji pesnik Jovan Dučić želeo je da bude sahranjen na jednom od mnogo brda koji opasuju grad Trebinje i da to bude u hramu koji dakle mora jako da liči ili pre nalikuje Kosovskoj Gračanici koju sazida kralj Milutin srpski 1321 letea Gospodnjeg…
Pesnik Jovan Dučić upokojio se 7 aprila, na Blagovesti, 1943 godine u dalekoj Americi, i čekao je dugo sve do one po srpski narod jako stradalne i naopake 1999, a kada je na ovom mestu uzidan prvi kamen temeljac na kome poniče bogomolja. I sve bi gotovo za nesmal godinu dana, a 2000 godine zemni ostaci tu mu nađoše konačno pokoja…
Hercegovačka Gračanica nije sasvim identična uzoru, tj. Kosovskoj Gračanici, jer je umanjena za jedan čitav nivo, a isto tako razlike ima po pitanju unutrašnjeg uređenja. Hercegovačka Gračanica urađena je u vizantijskom stilu, a živopis je oslikan tehnikom zvanom “secco” ili suvim načinom živopisanja, a sve po uzoru na radove ikonopisca iz Grčke Stamatisa Sklirisa…
Unutrašnjost Hercegovačke Gračanice sadrži 16 stupova ili stubova, a 15 ih je sa četvrtastim presekom, dok je samo jedan zaobljen i to mu daje izuzetnu važnost i simbolizam ovde. U samom dnu tog stuba, nalazi se kamen temeljac koji je uzet i prenet iz Kosovske Gračanice, da bude onaj kamen koji se donosi sa starog ognjišta duhovne postojbine u ognjište novo, a kako mu se plamen Duha ne bi ugasio…
Pod Hercegovačke Gračanice zapravo je mozaična replika koja se da videti u manastiru Svetih Arhanđela u Prizrenu, koji podiže car Dušan Silni. Na samom ulazu prikazana je ala ili aždaja kao simbol i personifikacija nečastivog đavola, tako da svaki onaj koji preko ovog praga u hram stupi mora najpre nogom dobro da pogazi svaku silu nečistu te tako se iste ovde odrekne i oslobodi, tj. razreši…
Ikonostas je takođe kopija, uzeta sa Svete Gore Atosa, iz srpskog manastira Hilandara, a izrađen je u radionici manastira Tvrdoš…
Pošto čovek aždaju nečistu nogom dobro ovde po drugi put pogazi i to na izlasku, onda pronađe neki od mnoštva uglova ili kutova iz koga se Dučićev pogled pruža, te tu protumači bar jednu od mnoštva Dučićevih pesama, da oseti dušu… Neka to bude pesma koju je pesnik nazvao “Najtužnija pesma”, u kojoj će nam otkriti šta sve jeste znao i koliko puta je tačno moralo sve u njemu da umre, a pre nego što je doista umro onog 7 aprila 1943…
Kako sam piše i peva poznao je mnoge neizmernosti svoje, a jedna od tih nesaglednih neizmernosti bila mu je zapravo samoća koja boli, a tada umire svaki damar i otkucaj sata u njemu, tada sve utihne i umre, usahne, uvene, svene, a u srcu osvane neizmernost te jezive tišine, tog ništavila mrtvila i praznine puste, i još se jedva čuje poslednje tik-tak srca, pa kao da nema otkucaja više tu ni malo, a nema ni htenja, ni vrenja, ni želja, ništa osim przanine poraza i poraza praznine, i tmine…
Znao je kako izgleda biti stranac u očima drugih, a onda najviše zaboli kad to vidi kod onih koje je voleo. Znao je kako srčano bilo najpre zamre, a od preterano ogromnog straha stane. I znao je da su mu sve niti tu pokidane i pomršene. Znao je da će ostati ubrzo bez daška i daha. Znao je da je to stanje nepomično, što nikuda ne teče, nikuda ne izvire, nikuda se ne izliva, jer je samotno i zatrpano…
Video je mnoge oči koje su ga sa ravnodušjem smotrile, a ti pogledi su ga ipak zaprepastili, da od straha nije imao šta pre osim da prestane, zastane, nestane. I bio je to i onaj kobni čas kad mu je sva prošlost izbrisana, kad mu je svaki trag smrvljen i satrven te zatrpan. Kad je poništen i negde negiran. To je čas kad je zaustavljen. To je čas kad je izbrisan i kad je obrisan, a možda i zauvek precrtan. To je čas u koji se i on samotan zaledio, a kada je proplakao tim istim zaleđenim suzama onako teško muški…
Za sobom više nije vukao svoje poteze, kao ni svoje radoznale korake, već je pre vukao ostake onih senki koje je našao po vodi Trebišnjice ili Neretve. A bio je seme koje su izbacili iz prve uzorane brazde, i bio je teški korak težaka koji se vukao opustošenim cestama kršne jalovine. U svom uglu nađe bilo nečijeg srca, a možda to beše njegovo srce, no njemu se pre učini da je to sada neko tuđe srce ili srce nekog stranca, koje začu negde duboku u ponoru svoje prostrane duše… Nekadašnje ozarenje i svetlost životvornu sada je zakatančio i negde u kutu ušančio te pustio da sve tu umre, uvene i usahne pogrebeno…
I posle ove 4 strofe, Dučić u petoj poslednjoj veli: ”Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi znao za sve tmine pod suncem! I zna li iko sva bespuća u sutonu dobi?… I kako smo često oči zatvarali…”.
Znamo li koliko smo podvajali…
Čovek je vidik bez kraja 