Na današnji, a poslednji avgustovski dan, dakle 31 avgusta 1941 godine, ravno pre 79 leta, lišila je sebe života ili bolje rečeno skratila je svoje nepodnošljive bolne patnje i muke nemaštine i bede, izmučavanja i mrcvarenja, poniženja i uvrede, velika ruska pesnikinja Marina Ivanovna Cvetajeva… Rođena je u Moskvi 1892, iako je sve vreme svojim stihom tvrdila da se zapravo još nije rodila, pevajući: “Ne rodih se jošte!”, a svoj život od svega 49 godina prekratila je 31 avgusta 1941 obesivši se konopcem u zabitom mestu Jelaburga (gradu u Tatarstanu)… Već iduće 2021 svet literature trebao bi sa posebnom pažnjom da obeleži i da se seti 8 decenija od kako nas je fizički napustila Marina Cvetajeva, a trebalo bi dolično obeležiti godišnjicu smrti pesnikinje koja je sebe lišila najbednijeg od svih moguće bednih, a kratkih ljudskih života – slišćenog pod zupčanikom represije i tiranije…
Maja meseca 1926 ispevala je stihove – ona koja je imala snagu da se mislima rasprostre i preko najvećih prostranstava nesaglednosti i da uzvikne: “Badavadžije, predavači! Kopna su prosto tek plićaci mora. Rodi se (plan: množi se) –nasukan”…
U Pragu počev od zime, pa negde do pred kraj proleća 1924 godine u Ilovišći, ispisivala je i ovakve stihove Cvetajeva: “Život je mesto gde život strada: jevrejski kvart… Na prokažena ostrva! Kriv je! – U pakao! svuda! al ne u život – on samo prekrštene trpi, samo ovce – krvniku! Svoju dozvolu boravka javno nogama gazim! S krikom je tapkam!… Milost ne čekaj ničiju ti! U ovom najhrišćanskijem od svetova pesnici su –Čivuti!”…
Najveća dva pesnika po oceni same Cvetajeve bili su Blok i Jesenjin, a velikog pesnika poimala je upravo ovako, sama rekavši: “Da bi se bilo narodni pesnik, ceo narod mora kroz tebe da peva! Za to je nedovoljno biti sav, mora se biti svi”… Jednom prilikom Marina Cvetajeva napisala je i ove reči: “Pesnik je odgovor. – Ne odgovor na udar, već na treperenje vazduha – stvari koja se još nije pokrenula. Odgovor na pred-udar. Ne odgovor, već pred-odgovor… Sva naša umetnost je u tome da uspemo da postavimo svakom odgovoru, dok nije ispario, svoje pitanje”…
Odrasla i odnegovana u jednom posebno vrlom, kulturnom i učenom svetu, da bi pred kraj života iskusila nikad veću ljudsku bedu, tupost, glupost, nasilje, bezobrazluk, bezdušnost i maloumnost… Poticala iz sredine u kojoj se vrednovala reč poetska, kultura i knjiga, a gde se poezija smatrala hlebom nasušnim, a onda postala bedni suvišak ili ljudski natruli komad koji se raspada i pre nego ga dobace do smetlišta… O tom vremenu svedočila je ovako: “Iz sveta u kome su moji stihovi bili nekome potrebni kao što je hleb potreban, dospela sam u svet gde stihovi nikom nisu potrebni, niti moji stihovi, niti stihovi uopšte, ili su potrebni kao desert – ako je desert ikome potreban”… U to užasno vreme ruske nemaštine i bede, luksuz beše i tvrda buđava korica hleba…
Ako i u najkraćim crticama dotaknemo život pesnikinje Marine Cvetajeve bilo bi to ovako: žena koju su više nego bojkotovali i šikanirali, ignorisali, odbacivali, itd… Žena koja je živela u neopisivim užasima bede, siromaštva, gladi, poniženja, itd… Žena koja je posedovala takvo obrazovanje za svako doba, sposobnosti i veštine, dakle znanje, a da nije mogla nigde da se zaposli, jer je politički bila nekorektna i tiranskom sistemu neugodna, dakle nepodobna, itd… Onaj ko ne može da se zaposli sa takvim kvalifikacijama kao što ih je posedovala Cvetajeva, ne može da objavi knjige, ne može gladan i obezvređen da stvara i piše, i tako dalje… Da bi je destekovali još silnije uništiće joj porodicu – streljaće joj muža, a potom će joj ćerku poslati u logor… Za osudu nije to što je Marina Cvetajeva 31 avgusta 1941 počinila samoubistvo, jer bila je više nego gladna, očajna, bedna, nemajću čak ni rite u koje bi sebe obukla, a dodajmo i učestale svađe sa sinom i neslaganje sa sinom koji je večito krivio nju majku zato što su dospeli u jednu daleko-rusku zabit… Sin čak neće ni majku sahraniti, a niko u toj zabiti neće znati da je Cvetajeva velika ruska pesnikinja, itd… Nikoga nije bilo na njenom malom bednom sprovodu, a gde je tačno zakopana ostaje da se nagađa i dan danas – tačno mesto se ne zna i sve obavija veo tajne, pa imao dve verzije pričanja, itd…
Cvetajeva beše još i ona večito nemirna ruska duša, koju je plač ljubavi i gneva smrvio, a svetlost jarka pod stegama tiranskog pomračenja – pištala je u njoj poput nemog zgaženog crva… I zato je odbila sva prava i svojim stihovima kazala, a u periodu od 15 marta do 11 maja 1933: “Odbijam da – živim. Na trgu sa kurjacima. Odbijam da – zavijam. S ajkulama ravnica i međa odbijam da plivam – nadole – strujom leđa… Na tvoj svet, bezumljem zaglušen, odgovor je jedan – otkaz”…
Tiranska pustoš i bezdušnost tlačitelja i represora, pretvorili su jedan bogati i plodonosno stvaralački život u ruševinu i žabokrečinu, u ustajalost, smrad, rat, glad, užas… U takvom beznađu Cvetajeva peva: “Kako je slatko kad se tuga u pljusku prolomi!”… ili: ”Dug nalaže – da pevam bez plača”… ili: “… ako ti je glas, pesniče, dat, ostalo ti je uzeto”… Šta je sve Cvetajevoj bilo oduzeto do januara 1935, koliko je sputana, koliko je postala uboga, koliko su joj parče duše razjapili i šta iz njega povadili, koliko tamo u toj njenoj psećoj sudbini i smrti pronašli pustoši i zabiti, i jesu li umeli izbrojati sve panjeve o koje se spotakla ova hitronoga Marina Cvetajeva?…
Rekla je u svojim stihovima još i ovako: “Glas se ne rađa u muci!”… Pevala je ovako ona koja je u sebi nosila neuništvu i besmrtnu snagu misli, ona koja je na usnama još mogla da sakupi i zadrži poslednje krhotine iznikle iz muklosti i podmuklosti koje su je izmučavale, koje su je podučavale trpeljivosti, koje su joj pokosile i dobro sasušile grlo, da više ne može iz njega ni stih da procedi, ali i to hrapavo i sasušeno grlo davalo je još zvuk, još muka, kao što je podnosilo stameno i kameno sve muke, kao juna 1928, a kada se i mučilo, i stradalo i trpelo, itd…
Da li su je dovoljno razbili, da li su je sa uspehom raslojili, da li su je razapeli, da li su je razlemili, da li su je rastavili, da li su je raselili i da li su najzad smutili Marinu Cvetajevu?… Marina Cvetajeva nosila je dušu svu u ranama, i pevala: “Duša u ranama očaja, rana – sama”… ili: “Ljubav je – veza a ne traganje”… A šta je uspela Marina Cvetajeva “u životu tesnom i bednom”?… Da li je dobro izlupala glavu o gluve bedeme zida plača o koji je neprestano tukla?… Šta je sve pred gluvim zidom našla ona koja se mimo svakog vremena ipak rodila?… I kuda je stigla, kad je pošla iz jednog vatrenog jutra hrleći u ono sutra koje prži?… Stigavši tamo, a pošavši iz svog sutra u ono jutro ognjeno, napisala je stihove ove: “Od zlobe dobrih i od zlobe zlih – u rebra moja zariven stih”…
Šta je nagnalo Marinu Cvetajevu u tako ishitrenu i preranu smrt?… Svakako pesnikinju u smrt oteraše oni koji jedino umeju da sahrane žive, a oni su tlačitelji, mučitelji, tirani, itd… Cvetajeva peva onima koji nagone žive u smrt: “Neko je sazdan od kamena, neko od gline – a srebro svetluca iz mog imena! Moja je – izdaja, moje je ime – Marina, ja sam – nepostojana morska pena… u skoku – ja se razbijam u gorke kapi”…
I ko je naposletu pesnik?… Marina Cvetajeva, veli 1921: “Nije pesnik ko peva dok barut miriše”… ili: “Nije čovek ko u naše dane živi i diše”… Naše je naposletku samo da možemo osetiti kako se tačno disalo, pisalo i živelo u vreme Marine Cvetajeve…
Čovek je vidik bez kraja 