I kad povede svoja 3 učenika Hristos na goru tavorsku i pošto stade da se usrdno moli Bogu svetlosti same, a nikad tame, te gle, baš u taj čas njegovo lice zasijalo se jeste kao Sunce svevišnje, a haljine se ubeleše od svetlosti kojom se prosvetliše preobraženi i On i sve oko njega – i list i trava i cvet i grana… I javiše se dva proroka Staroga zaveta Sveti Mojsije i Sveti Ilija… I svi prisutni biše osenjeni svetlošću prosvetljenog oblaka iz koga se začuo Bog koji govori da poslušamo Sina Njegovog – Onoga koji je isključivo po Njegovoj svetoj volji. Ta svetlost i to ozarenje bio je On sam Isus Hristos koji je nezalaznom svetlošću zasijao i sijao, baš u času svoga svetlog vaskrsenja koje je najavio i nagoveštavao, a u času svoga božanskog preobraženja i to je ona svetlost nezalazna, a nužna ljudima od postanja te sve do skončanja, a kako ne bi u mraku bezdna zabrazdili ljudi nepreobraženi…
U svetom Jevanđelju po Marku u glavi 9, stih 3, veli se: ”I haljine njegove postadoše sjajne, vrlo bijele kao snijeg, kakve ne može bjelilja ubjeliti na zemlji”… stih 7: “I pojavi se oblak te ih zakloni; i dođe glas iz oblaka govoreći: Ovo je Sin moj ljubljeni, njega poslušajte”… U Jevanđelju po Mateju glava 17, stih 2 kaže se: “I preobrazi se pred njima, i zasija se lice njegovo kao sunce, a haljine njegove postadoše bijele kao svjetlost”.. . stih 5: “Dok oni još govoraše, gle, oblak sjajan zakloni ih, i gle, glas iz oblaka koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji; njega slušajte”… U Jevanđelju po Luki doznajemo da nije 6 dana minulo već 8, a u glavi 9, u stihu 29, piše: “I dok se moljaše postade izgled lica njegovog drugačiji, i odijelo njegovo bijelo i blistajuće”… stih 34-35 veli nam: “A dok on to govoraše nastade oblak i zakloni ih; i uplašiše se kada zađoše u oblak. I ču se glas koji govoraše: Ovo je Sin moj ljubljeni, njega slušajte”…
Šta je svojim Preobraženjem zapravo težio da učini i pokaže Bog, a preko Isusa Hrista?… Najpre da da snage ohrabrenja potonjim Hristovim naslednicima, učenicima, poslenicima, radenicima i sledbenicima – da ne pokleknu kada budu gledali svoga Gospoda Isusa Hrista kako raspet i mučenjem slomljen krvari i izdiše na smrt na Krstu časnom i još da ne pokleknu kada na njih, a sve zbog Isusa Hrista stane gonjenja užasnog teret preteški da ih mrvi i slama, i da im da snage da nelicemerno propovedaju reč Božju i reč Hristovu koja treba da bude reč utehe koja vodi u večno blaženstvo, a nikako u večnu pogibao ili propast ili osudu pretešku…. Ta doza nasušne hrabrosti preobraženjske nužna je i do danas svetu, a posebno u stanju poluraspadnutosti nikad očiglednije, i potrebna je da nas ukrepi i uveri svetlost i svetost Preobraženja Hristovog, kako ni jedan pravednik i stradalnik na ovom svetu nije zalud umro, nije zalud satrven, već da je vaskrsenjem Hristovim koje mu snagu utehe veće daje – sve pobedio…
Praznik Preobraženje slavi se 19 avgusta po novom kalendaru i to tek od VI do VIII veka najpre na Istoku. Zapad tek od VII veka počinje slaviti Preobraženje kao jedan od najvećih Hristovih praznika, a čitav Zapad Preobraženje slavi tek od 1457 godine onako kako je to naložio papa Kalist III, koji je ustanovio proslavljanje praznika Preobraženja, a u znak pominjanja velike hrišćanske pobede Jovana Kapistrana i Đorđa Hunjadija nad Turcima tog 6 avgusta 1456 kod Beograda… Taj 6 avgust zadržao se u Istočnoj crkvi, ali po starom kalendaru…
Na praznik Preobaženje blagosiljaju se plodovi jabuke, grožđe, itd… i tako se najavljuje kraj jedne ekonomske godine i polagano se priprema i ide u susretanje jeseni… Tako se uvrežilo mišljenje, čak i tipik tako nalaže – da prvo grožđe treba jesti tek od Preobraženja, a ko se ogluši i okusi grožđe pre toga dana – biće kažnjen…
Šta možemo uskliknuti uoči Preobraženja i njegovog pretprazništva, a u ovo iznenadno kišno olujno vreme, kada nam se Bog glasom gromova ljutih s visine javlja… Šta koronom zahvaćena planeta danas može zapevati Tvorcu Vasione, Zemlje i Neba – trula i rđom nečeta planeta koja je zaboravila kome slavu i hvalu treba odavati… U ovo olujno kišno povečerje preobraženjsko navukla se tama i nestalo je svetlosti obećane… I ko nas još može spasiti iz ovih gromoglasnih čeljusti mraka, nerada, nedešavanja, nepomičnosti, itd… Možda je ovo čas kada će nas zgromiti Božja ruka!…
Pokolebaše se sva naša pouzdanja i šta sem navučene tame još može da podari grešnicima i onim što nepreobraženi ostadoše pod gorom streslom do munja, ili oni navikli da i u tami zazivaju neke vedrije i svetlije dane… Ko će sada dati svetlosti potrebite očima koje su navukle maske da ne vide više ništa bolje do konca sveta i veka… A mesto istine i svetlosti Hristove dobili smo kišne oblake, hladnoću, mrak i tamu… Neko je na naše gore navukao oblačiće totalnog apokaliptičnog mraka, tako da više nema pouzdanih putokaza…
Šta je u jednom pismu 14-om američkom predsedniku Frenklinu Pirsu još 1854 napisao indijanski poglavica, oslušnimo i mi radni ljudi, ali i vi dembeli: “Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu, kao što činimo mi s našom, da je zemlja naša majka. Što god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji”…
Nema danas dana ni časa, a u kome nećete čuti minimum jednog dembela, koji će pladovati na račun tuđi krckajući tuđu imovinu i zemlju čitav životni vek, a koji će tvrditi da ne treba raditi ni sejati baštu, jer takav debeli i od nezdrave misli i hrane naduti dembel jedva ima slabu kvalifikaciju automehaničara i lopova samo… Davno je rečeno da je rad najbitniji čovekov društveno-socijalni proces koji ga uzdiže ne samo ekonomski, već i umetnički kulturološki… Ugledajmo se na Kineze i Japance kako oni i zašto rade i do kada rade!… Da vredni Kolumbijac ne zaseje polja kafom i mukotrpno ih preda u otkupne stanice, zar bi dembel imao uz šta da vodi nisko naučne rasprave… Zar sumnjati treba koliko je rad još od iskona najvažniji ljudski aspekt postojanja, smisla i ispoljavanja, ali i čovekovog razvitka do neslućenih razmera i visina. Ima li temelja u koji nije uzidan rad?… Dekle, nema!… Onaj ko ne radi ne može doživeti iskustvo samoostvarivanja i najličnijeg zadovoljstva, a koje se postiže jedino kroz rad… I ničeg nema pod ovom probušenom kapom nebeskom ukoliko nije samopotrvđeno radom – nema ni zdravog društva, a nema ni smsileno pametnog čoveka, vrednog i radnog, pa tako nema ni kulture, ali zato ima kiča i šunda nikad više… Proterana je svaka razumna vrednost da bi ustupila tron nevrdenosti, niskosti, podlosti, itd…
Nije isto reći da neko radi kao što nije istovetno tome kazati da je neko društveno delotvoran. Pošten radnik je danas sateran u ćorsokak od toliko delatnika i dembela… Ovaj drugi pojam nešto je opširniji i obuhvata samim tim mnogo više… Davno je rečeno koliko je rad najbitnija i najvažnija stavka naših života, mada tek je danas jedna majušna trunčica u širokom opsegu masovno socijalno-društvenog, a naopakog dejstvovanja… Šta danas sve nemamo, a nije ni jednog trena ravno svrsishodnom i zdravom radu, a niti je rad, a sve je više omasovljenije prisutno kod dembela: zapravo vidimo ih ne samo kako tračare po tuđim kućama i terasam, već su oni prvi u svim društvenim igrama na sreću počev od binga preko sportske opklade, bilo da su navijači ili politički simpatizeri, prvi su okupljeni oko glasačkih kutija i korpi, prvi su kad treba komšiji slomiti leđa ili podmetnuti požar, prvi su kada treba ometati nečiji čas i svi oni su izuzetno prvi kao društveno-socijlani delatnici koji kvare i nište, dakle ruše, ali nisu kao radnici koji stvaraju i grade… To što oni delaju i čine nije rad koji oplemenjuje i uždiže…
Rad u širem kontekstu i smislu mogli bi sociološki pojmiti tek kao vrstu osvećene i svrsi korisne delatne prakse, kroz koju čovek sebe iskazuje i potvrđuje kao ne samo puko istorijsko već i kao kulturološko civilizovano biće. Rad se uskogrudo može posmatrati tek kao način da dosegne čovek i neka materijalna dobra ili da postigne neke od profesionalnih zasluga i da se kao radni delatnik samopotrvdi kroz svoju profesiju ili zanimanje, ali samo ukoliko je radno sposoban i aktivan, i ukoliko nije promašio…
Rad treba da obezbedi egzistenciju i hleb nasušni isto kao što treba da bude garant nečijeg opstanka i preživljavanja posebno u vreme surovih smicalica i otimačina i izbacivanja suviška iz radnog kola i sa kandidatskih lista, koje umesto da se šire sve se više sužavaju i prekrajaju… Danas smo žrtve navodno obrazovanog režima – sklonom ne samo da krivotvori diplome i štancuje privatne univerzitete sumnjive reputacije, već i da ih štancuje za određene svote i kvote… Danas ste vrednovani samo onoliko koliko ste politički ili crkveno podobni i koliko imate lepu frizuru i koliko tona šminke stavljate ta obraze… Danas ste pali niže ispod najniže indijske kaste…
Vratimo se Hegelu i poslužimo se lukavošću uma, te u rad unesimo što više svesti i savesti, uma i Duha, i tek kad nam sav rad bude umni, pa čak i dok vadimo krompir um se itekako koristi, postižemo ono carstvo slobode kroz rad ili kroz carstvo nužnosti kako je delatnost područja rada nazvao sam Hegele i ne zaboravimo van rada ili carstva nužnosti – nema slobode… Sobode ima samo kroz rad ili kroz carstvo nužnosti!… Marks je takođe tvrdio da jedino kroz rad čovek potvrđuje svoju ljudsku prirodu, dakle ljudsku, a ne životinjsku, i da jedino tako putem rada može izvršiti uticaj na svoj istorijski trenutak, ali samo ukoliko uspe da svoj rad humanizuje, mada neće skrivati da je čovek isto tako radom podređen slepilu moćnih sila koje na njega izvršavaju svoja dejstva i delovanja, mahom podla i prljava… Društveno-socijalni odnosi veoma su komplikovani i gusto su isprepletani kao paukova mreža, a čovek koji se tu zaplete kao vredna pčela ili uhvati nema sumnje da se uskoro počinje otuđivati do smrti, najpre od onoga što se još negde zove društveno-koristan rad, a zatim i od svih produkata svoga sopstvenog rada, dok se apsolutno i konačno ne otuđi i od samoga sebe i dok se ne odrekne svoje slobode koja je vazda samo data kao potencijalna zadatost i mogućnost slobodnog izražavanja, i konačno dok se ne odrekne i svoje ljudske prirode i svih nejnih univerzalnosti, datosti, itd…
Danas krupni i sitni, a mahom prljavi interesi, a interes određuje svaki mogući i nemogući korak i smer… Još stari Platon uvideo je važnost rada trvdeći da je najbolje društvo upravo i samo ono društvo unutar kojega svako zna šta mu je činiti i raditi i unutar koga svako vrši upravo onu vrstu rada za koji se može pouzdano i dokazano trvditi da je najsposobniji i najbolji, itd… Šta bi Platon trvdio da živi danas, bolje da nikad ne doznamo!… Danas svakako ne vladaju najmudriji, a recimo da možda nama vladaju najgluplji oni koji su vam navukli gustu masku na oči!… I recimo da više ovo nisu vremena, mada možda nikad nisu ni bila, a kada su države vodili i branili najhrabriji ljudi… Dražava je danas u rukama podlaca i kukavica, i mi smo njihovi doživotni taoci!… Materijlna dobra i danas se proizvode, no da li najvredniji danas rade i učestvuju u masovnoj proizvodnji kao nekada?… Ne!… Lažno produkitivna nacija dembela ne može da se podiči bog zna kakvim porastom stope ekomonskog rasta i zaposlenosti, ali može da se podiči porastom mita, korupcije i kriminala koji se legalizuje prećutno i podvlači u najviše legalne tokove moći!… Ovo je vreme kapitalističke svojine i vreme radnih skrozanih klasa nižih i od najnižih indijskih kasta!… Nekada solidarnost na skoro svakom delu, a danas je prerušena u potrebu da komšiji lipše krava ili konkurenciju lišim i najelementarnijeg prava na onaj bedni komad i koru nasušnog hleba!…
Danas vršimo podelu rada na najneobjektivniji mogući način, mutno i ispod žita… Rad je toliko poništen danas da više čovek nije ni bespotrebno odbačeni potrošeni delić super moćne mašine koja stvara hiper produkciju bezukusa i samo dno dna… Danas je ugušena svaka solidna kreativnost, ubijeno je zrnce iz koga niče duhovnost svakog rada, jer danas je sve puka rutina, danas je sve slepo i nasumično ponavljanje do bilion beznačajnih suludih puta onog jednog te istog do konačnog ubijanja u svaki suštinski i razumni pojam… Danas je sve automatizam, danas su ljudi bezosećajni automati, super pokretne mašine koje treba da progutaju sve što im servis servira, danas je vreme nikad veće grubosti i tuposti, skrivene pod higijenskom maskom, danas je vreme nikad užasnijeg osporavanja i srozavanja, jer tamo gde se preterano peru nešto očigledno nije kako valja!… Danas je više nego ikada profit vrhovni bog i božastvo pod čije brze oštrozube trake podleću svi ciljevi, svi interesi, svi uslovi, sve želje, itd…
Radom se danas manipuliše i radom se politički porobljava i vlada, kao što se radom tlači, izrabljuje i teroriše… Rad se nejednako raspoređuje, tako da je prirodno da neko radi na dva tri posla, dok neko neće nikad steći pravo ni na jedan jedini beznačajan poslić… Nikad više nejednakosti, nikad više netolerantnosti, nikad više nenormalnosti, nikad više nepravilnosti, nikad više debilnosti!… Tamo gde se ne zna ko šta i zašto radi – osuđeno je na propast i nema te sile koja bi sprečila da se jedan takav sistem raspadne kad tad… Ko ne radi ne može se održati ni uz pomoć trika, a ko za minimalno primanje radi opstaje ispod svake prazne potroščake korpe, a čovek živi samo dok može i ume da radi, a tako i da kroz rad stvara… Čovek pošten radnik nikad i nikome ne otima!… Oduzme li iko čoveku pravo na rad ima za cilj da takvog čoveka svede na nivo beslovesne i suvisle životinje, koja tek po instinktu svom treba da ume da reaguje, bar kad ožedni i ogladni…
Radni ljudi su odvajkada smatrani divovima u svakom smislu i pogledu, i njihove spretne ruke stvarale su i više od parne lokomotive… Čovek koji radi srećan je čovek, a rad oplemenjuje svako njegovo čulo i zar ima još onih koji su sposobni da čoveka zauvek liše take radne radosti i sreće?… Ima!… Rad je svetinja najveća na svetu, najveći pokretač, ali samo ukoliko je rad koristan, jer imamo na tone beskorisnih nazovi radova, a koristan je svaki pošten i častan rad, pa čak i vađenje krompira… Rad iziskuje dicpilinu, kao što podrazumeva da čovek iole zna šta je to kultura i šta je to civilizacija. Rad je nešto ponosno i časno!… Rad je dostojanstvo!… Barabe i dembeli pljuju na rad i ismevaju one koji rade, dok za civilizovanog i kultivisanog čoveka rad jeste i ostaje najprirodnija svakodnevna potreba i navika, i ono nešto uzvišeno i plemenito što ga samopotrvđuje u onome što hoće, što voli, što može, što zna i što ume da radi… Junak je oduvek bio čovek radnik i čovek radenik, pregalac, trudbenik i delatnik!… Nikad junaci nisu bili paraziti, uljezi, lenjivci, debeli slonovi i dembeli… Rad plodnim čini svaku pustoš, a tek pustoš koju izaziva najveći neprijatelj rada današnje neukusno skrojeno potrošako društvo svedeno da zuri u izloge i kataloge super marketa i šoping centara, a posebno u ono što niti mu treba, niti mu odviše znači… Zato su ljudi u gradu bolesni, tromi, nervozni, zagađeni, otuđeni, poništeni, isprogramirani, naštimovani da požive posve brzo i posve kratko nikad ne okusivši šta znači proizvesti jednu svoju gajbicu 100 % oragnski zdravih neprskanih zalogaja i to iz ništavila, počev od apsolutne nule, iz ilovače, itd… Samo kroz rad upoznaje čovek svu sposobnost i snagu svoga ogromnog ljudskog duha i to upravo onog koji mu je grad svojim pesticidima jednom ugušio i zaprečio mu rast i porast…
Čovek je vidik bez kraja 