DOMAĆI GUSTI SOK

U šerpu ubaciti:

1650 g oljuštenih i sitno iseckanih jabuka

400 g sitno iseckane šargarepe

4 litra hladne vode

100 g smeđeg šećera

2 kesice limuntusa

Sve kuvati na jakoj vatri ravno 20 minuta, a zatim isključiti i dobro izblendirati ručnim blenderom da ne ostane mrvica i grumuljica.

Sok prohladiti, sasuti u flaše i čuvati u frižideru.

Živeli!

SLIKARSKI GENIJE – ANRI RUSO CARINIK…

„Portret deteta“ oko 1905 Anri Ruso Carinik

Slikarsku karijeru započinje samouvereno i samouko tek u 41-oj godini života, radeći najpre kao običan činovnik, a zatim došavši iz provincije nastanjuje se u Pariz, samo kako bi oslikavao svoje slike gde god nađe prostora i gde god to stigne – a stizao je svuda… Jako siromašan, ali nadasve veoma srpljiv i izdržljiv, ni jednog časa nije posumnjao da ikao samouk ne poseduje genijalnost, a skromnost koja ga krasi načiniće ga jednim od velikih slikara avangarde,  a njegovo ime je Anri Ruso sa nadimkom Carinik, koji dobija nešto kasnije…

Rodio se 1844 u Lavalu u porodici koja je jedva krpila kraj s krajem, pa ipak Anri kreće čak i na licej. Biće osrednji đak, pa ipak ističe se u računu i pevanju. Pošto napusti školu zapošljava se u advokatskoj kancelariji. Sa 19 godina ukrao je beznačajno malu sumu novca, po nagovoru kolega, što će prekinuti njegovu advokatsku karijeru i odvesti ga ravno pred sud. Tada je umesto u zatvor, nateran da prihvati 7 godina aktivne vojne službe, ali neće uzeti učešća u ratu… Pošto mu umre otac1868 napušta puk i počinje da živi u boemskom Parizu. Zaljubljuje se se u ćerku svoje stanodavke i ženi njenu ćerku Klemanso 1869, kojoj će napisati i čuveni valcer Klemanso… Svu decu koju mu rodi pomreće od tuberkuloze, a od iste bolesti umreće i ona…

Od 1871 zaposlio se na trošarini radeći kao carinik. Baron po imenu Leon Žerom pomaže mu da iznajmi atelje. Prve svoje slike  i radove Anri Ruso izlaže tek na Salonu odbijenih 1885 godine. Iduće 1886 za Rusoove slike počeo je da se zanima Pol Sinjak i upućuje mu poziv na novu izložbu, te tako 1866 Ruso izlaže čak 4 platna i dobija vrlo visoke ocene od strane  slikara Pivija de Šavana i Gogena… Publika i neuka kritika, kao i mnogi zlobnici –  Rusoove slike nikad nisu razumeli, njegove darove nisu cenili, njegovu ličnost nisu uvažavali, te su ga jako ismevali, omalovažavali i izvrtali svakoj vrsti nedorasle poruge, nazivajući mu takve vrhunske slikarske majstorije primitivnim, neukim i detinjastim… Pakosnici su smatrali da Anri Ruso nema dara za umetnost i slikarstvo…

Ruso je za života izgubio dve žene i šestoro dece, a jedino čime se oporavljao od toliko gubitaka i šokova – bio je njegov slikarski rad. Iako ga sve vreme ismevaju, on neće da odustane i neće da poklekne… Toliko su se grubo šalili sa njim da su ga lažno obaveštavali da je navodno dobitnik nekakvih nagrada, itd… Sve kritike o samom sebi i svom radu lepio je u jednu svesku i seckao iz novina. Iz novina doznaje da je dobitnik medalje,  a kad je pošao da je primi, uverio se da se samo sa njim sprdaju, poigravaju, itd… Medalja je otišla nekom drugom ko je imao isto ime i koje je bio slikar kao i Anri Ruso Carinik…

Pisao je mnoga muzička dela, svirao je violinu, davao privatne časove, ali sve to nije popravilo njegovo jako loše materijalno stanje… Godine 1893 penzionisao se, dobivši mizernu penziju, što je nedovoljno da živi i kupuje materijal kojim stvara umetnost najvišeg dometa i kvaliteta… I dalje slika i radi narudžbine, drži privatne časove violine… Iduće 1894 izlagao je na Salonu nezavisnih gde se pojavio sa slikom pod nazivom “Rat”, kojom privlači pažnju i tada mu pisaca Alfred Žarij dodeljuje nadimak Carinik …

Prelazi da živi na Monparnasu sa sinom, a njegova druga žena Žozefina le Tensoer pristaje ad se uda za njega tek pošto mu umre sin od 18 godina, sa kojom će stupiti u crkveni brak 1898 godine… Besplatno podučava slikarstu  i vrlo je aktivan svake nedelje pri Filotehničkom društvu… Anri Ruso Carinik bio je mason…

Godine 1903 ostao je udovac, te nastavlja svoj rad i izlaže na Salonu nezavisnih marta meseca iste 1903 godine,  a na jesen prisutan je i na Jesenjem salonu koji je održan oktobra meseca te iste 1903 godine…

Počesto Anri Ruso gladuje, te ga zovu prijatelji i dobri susedi da ne umre od gladi… Tek 1906 godine prvo priznanje zakucalo je na Rusoova vrata. Te godine upoznaje slikara Robera Delonea i pesnika Gijoma Apolinerija, koji su fascinirani njegovim slikarskim talentom… Od 1908 i Pablo Pikaso slučajno kupuje Rusovou sliku “Portret žene” i priređuje u svom ateljeu veliki banket u čast Anri Rusoa, svog velikog uzora i kolege…

Anri Ruso važio je za izuzetno poštenog čoveka, a bio je posve skroman, iako je po mišljenju najvećih bio natprosečno nadaren za slikarstvo… Godine 1907 dospeo je u zatvor zbog nekakve prevare,  iako je žrtva prevare bio lično on sam, a onda je pisao molbu koju su mu uvažili i tada je molio ovako: “… molim barem za uslovnu slobodu, kako bih mogao nastaviti da radim. Najlepše vas molim da ne uništite moju karijeru, zbog koje sam toliko radio”…  

Zaljubio se u udovicu Leoniju staru 59 godin, no ona je odbila da pođe za Rusoa… Patio je od rana na nogama, a onda je dobio gangrenu… Umire sa 66 godina septembra meseca 1910 godine, a sahranjen je u zajendičkoj grobnici,  a ispratilo ga je jako malo prijatelja, oko sedam. Apoliner piše rukom epitaf nadgrobni i u njemu kaže ovako: “Opraštamo se od tebe, dobri naš prijatelju Ruso! Čuj nas – Delonea sa ženom, Kevala  i mene. Doneli smo ti četkice, boje i platno na dar, da u sveto slobodno vreme slikaš zvezda čar”…

Ruso je još za života očekivao da bude priznat, no to mu nije pošlo za rukom, a kao i obično priznaje velikih stiže tek nakon njihove smrti i nakon mnogo godina kasnije… Jednom su se gorko našalili i zlonamerno pakosno s Rusoom, a kada su mu javili da je dobio orden Legije časti za navodno izuzetni doprinso u umetnosi, što naravno nije bilo tačno… Njegov život obeležio je podsmeh, ruganje, i nedobronamerna kritičnost… Tako je prošao u svom ovozemaljskom veku jedan i jedinstven Anri Ruso po nadimku Carinik – onaj koji se danas smatra začetnikom i pretečom nadrealizma, posenno od onog časa kada se pojavila 1910 njegova slika pod nazivom “San”… I sam je umeo dva puta da izjavi, pa opet da ostane jako skroman, da je “najbolji slikar svoga vremena”, što nije preterano smatra Apoliner…

Prvo priznanje dobio je od Pol Sinjaka i Žorž Sera još 1886 koji su ga držali za genijalnog majstora slikarstva i koji visoko ocenjuju njegov rad, kolorit, itd… Priznanje mu daje i Kamij Pisaro, Rober Delone osnivač apstraktnog slikarstva, itd… U Francuskoj poštovan je i od strane Ernana Ležea, ceni ga Pikaso, Kandinski, Dali, de Kiriko, Magrit, Pol Delvo, itd… Jednom je Ruso tiho kazao Pikasu: “Mi – smo dva najveća slikara epohe”…