Pošto se danas 6 avgusta 2020 navršilo, ali ne i završilo celih 75 godina od kako se nad Hirošimom raspukla atomska bomba, a nad Nagasakijem kroz 3 dana docnije – 9 avgusta 1945 godine, vreme je da se setimo kako je sve počelo… Nuklearni hemičar po imenu Oto Han rodio se 8 marta 1879 u Frankfurtu na Majni. Odlučno kreće da studira hemiju u Marburgu, a pre toga na samo godinu dana 1895 u Parizu otkrivena je radioaktivnost od starne Henri Bekerela…
Godine 1904 zapošljava se Oto Han kao diplomirani hemičar pri hemijskoj fabrici ”Kale” u Bibrihu gde prihvata radno mesto i tada mu ni na kraj pameti nije bilo da se bavi naučnim istraživanjem, a tek nikako istraživanjem radioaktivnosti… No, pošto je Oto Han pokazao izuzetne veštine, poslaše ga na 6 meseci u inostranstvo na usavršavanje, da nauči jezik i proširi svoja saznanja. Da je zauvek ostao zaposlenik u hemijskoj fabrici, ko zna – možda svet nikad ne bi upoznao katastrofu Hirošime i Nagasakija, itd…
Odlazi Oto Han, a po preporukama svoga menotora dr Ernsta Cinkea tog oktobra 1904 sa svojih 25 godina u London, gde postaje asistent ser Vilijamu Remziju i tu ostaje do 1905. Remzi je pre par godina iza sebe imao već otkriće plemenitih gasova, ali se sve više zainteresovao za radioaktivne elemente… Remzi, dakle, zahteva od Oto Hana da po ugledu na Mariju Kiri izoluje radijum (radiokativni element) iz barijumove soli, jer je Remzi očekivao jak radijumski preparat, kako bi dalje vršio svoje eksperimente… Han koristi opise Marije Kiri – koristeći način frakcione kristalizacije izdvaja radijum u svega par koraka pribegavajući postupu koji zahteva i preciznost i veštinu umeća… Svoj postupak Oto Han dovodi do krajnje perfekcije, a kao naučnik koji promišlja vrlo analitčki, uviđa da pored traženog elementa radijuma postoji još jedan radioaktivni elemenat koji će nazvati radiotor. Piše i opisuje svoje otkriće, kad objavljuje prvu naučnu publikaciju, a kasnije biće ih još oko 250… Han u decenijama koje slede otkriva i neke druge do tada nepoznate fenomene radioktivnosti, a kada značajno unapređuje svojim analizama radiohemiju i nuklearnu fiziku… Kada je trebalo napustiti London Remzi savetuje Hana da se ne vraća u istu hemijsku fabriku, već ga usmerava na univerzitet u Berlinu…
Iduće 1906 zaposliće se Oto Han u Berlinu na univerzitetu, radeći pri hemijskom institutu… Naime, profesor organske hemije Emil Fišer obećava Hanu da će mu urediti novo radno mesto, no Han želi da proširi svoj saznanja… Godine 1905 u Montrealu Han potraži fizičara Ernsta Raterforda. Ovaj fizičar posumnjao je u Hanovo otkriće radiotora. Ipak Han uspeva da dokaže radiotor alfa zracima, kao što je dokazao i prisustvo ostalih elemenata, koje naziva torijum C i radioaktinijum. Godine 1906 Oto Han nastavlja laboratorijska istraživanja i naredne 3 decenije posvećuje se poslu naučnog istraživača radeći skupa sa Majtner, dok ih 1938 nije omela pojava nacizma i fašizma. Od bivše stolarske radionice u Ulici Hesen načinili su laboratoriju na Hemijskom institutu na berlinskom univerzitetu… Počev od 1907, pa sve do 1912 radili su pri improvizovanoj laboratoriji pri institutu “Fišers”, nakon čega se preseljavaju u novu laboratoriju “Kajzer Vilhelm” gde su imali najidealnije uslove za istraživačku delatnost… Han dobija dobru platu i ženi se verenicom Edit Junghans, a uskroo gradi kuću blizu instituta u Dalemu. Njegov rad prekida Prvi svetski rat u kome uzima učešća i pripadnik je specijalne gasne jedinice… Radeći skupa sa Majtenr naišli su na trag radioaktivnom povratnom udaru, kada Han upoznaje razna svojsta urana…
Godine 1933 oboje su na vrhu svoje naučne karijere, a Majtner prestaje svaka mogućnost života i rada u Berlinu, zbog čega Oto Han u znak protesta 1934/35 daje ostavku na univerzitetu, ali nastavlja u naredne 3 godine opet skupa sa Majtner da u lošim uslovim izvodi istraživanja na Institutu u Berlin-Dalemu. Pre nego otkrije cepanje jezgra, Majtner mora da beži u Švedsku, tako da rad nastavlja dalje sam Han, a u saradnji sa svojim saradnikom Štrasmanom. Tada su zaključili da je bombardovanje neurona prouzrokovalo cepanje jezgra urana, a produkt tog cepanja bio je barijum. To svoje otkriće objavili su 1939 godine…
Počev od 1912 godine radi videli smo Oto Han u Berlinu, ali sada na institutu “Kajzer Vilhelm” koji se bavi hemijskim istraživanjima, gde sarađuje sa nuklearnom fizičarkom po imenu Lize Majtner, kao i sa svojim saradnikom Fricom Štrasmanom. Godine 1938 dolazi do otkrića atomskog cepanja jezgra, a kroz 6 godina, dakle 1944 dobija Nobelovu nagradu u oblasti hemije. Han i Štrasman dolaze do zajedničkih rezultata i izvode zajedničke eksperimente i dokazuju do tada nemoguće – cepanje atomskog jezgra ipak je moguće… Ova dva čoveka postavljaju temelje atomskoj eri energije, sa posledicama kojih dugo svet neće biti svestan… Pri cepanju jezgra dolazi do oslobođene energije koju treba iskoristiti, ali nažalost svet je pokazao više zloupotrebu atomske energije nego njenu korisnost– setimo se samo Hirošime i teških američkih bombardera po nazivu “Enola Gay”-a ili B-29, koji je po svom “velikom” vojno strateškom zadatku izbacio razornu atomsku bombu, setimo se Nagasakija i atomske bombe nazvane “Debeli čovek” koja je 9 avgusta 1945 iznad jednog grada izazvala i više od eksplozije, a setimo se i operacije nazvane “Crveno krilo” i godine 1956 kada je ispaljena atomska bomba… Setimo se još mnogo izbačenih bombi…
Od 1948, pa sve do 1960 radiće Oto Han kao čelnik i direktor udruženja “Maks Plank”… Oto Han umire 28 jula 1968 u Getingenu… Han je vodio jako kritičke polemike potpuno svestan teških razornih i uništiteljskih posledica, a koje može izazvati svaka atomska bomba, ne važno da li korišćena u super vojne ciljeve ili civilne “korisne” svrhe… Posle svake ispaljene atomske bombe, ostaju najstravičnije slike i ekološko zagađenje i pustoš radijacije, tako ako i tvrde da nuklearnu energiju i naoružanje korisite u isključivo milosrdne i humanitarne svrhe – doslovno lažu!… Kaad su Hanu uništili institut u Berlin-Dalemu on nastavlja svoj naučni rad u Talfingenu… Setimo se 1939 godine, a kada je Oto Han odbio da uzme učešća i da postane saradnik tzv. grupe “Uran” koju je predvodio Verner Hajzenberg, a čiji je cilj bio da otkriju mogućnosti iskoristivosti atomske enegrije. Han je čak govorio da će počiniti samoubistvo ukoliko nacistima doista pođe za rukom da sagrade atomsku bombu. Nažalost, pošlo je za rukom Amerikancima, a oni su se prema narodu Japana pokazali možda genocidno strašnije nego nacisti, itd…. Po okončanju rata uhapšeni su Oto Han i Hajzenberg kao dva vodeća stručnjaka i završavaju u internaciji blizu Kembridža u Farmholu. Tu su se našli još i Maks fon Laue, Karl Fridrih fon Vajczeker i Valter Gerlah. Bila je to tzv. grupa “Farmhol” i kada su nemački naučnici te 1945 čuli šta se sve desilo iznad Hirošime i Nagasakija – odbijali su da poveruju vestima koje čuje. A Oto Han tada pada u stanje najdublje depresije od potresa i šoka koji je ta vest u njemu izazvala, posebno kada je doznao za cifru žrtava… Amerikanci nisu zažalili ni novca, ni truda, te od 1943 godine, a grabeći da pre Nemaca naprave atomsku bombu i tako u Los Almosu u Sijera Nevadi na čelu sa fizičarem Robertom Openhajmerom radilo je i do 100 hiljada ljudi na projektu atomskog veka, sve dok nisu napravili prvu bombu sa mogućnošću cepanja urana i prvu plutonijumsku bombu koje su avgusta 1945 usmrtile preko 400 hiljada ljudi Hirošime i Nagasakija…
Čovek koji je u svojim istraživanjima došao do praskavih rezultata, a koji i više nego zapanjuju bio je Oto Han. Han i Štrasman slučajno su došli do zapanjujućeg otkrića i rezultata. Liza Majtner bežeći od nemačkog nacizma stigla je u Stokholm i zajednički istražuje sa Oto Hanom radioaktivne elemente, sve njihove faze i etape raspadanja , kao i zračenja, čak još 3 decenije pre svega kad je počelo u Berlinu…
Kada su Oto Hana pustili na slobodu radio je kao predsednik naučnog udruženja “Maks Plank” u Getingenu i od kraja radnog veka i života ostao veliki zagovarač humanije upotrebe nuklearne energije… Ustanovljena je i nagrada “Oto Han”, a godine 1955 dobitnica te nagrade bila je Liza Majtner…
Čovek je vidik bez kraja 