U značenju raznolikosti ove
Nije li mnoštvo osećajnosti
Tek manji broj šumskih fragmenata
Koje poput nepomične bukove strižibube
Antenama svojim saopštavam
Kroz iskustvo jedne ugrožene vrste…
Zagledana u 4 detalja tog
Izrazito crnog tačkastog belega
Na njenim leđima
Što bez objašnjenja prihvata svoju
Uklopivost u šumski ambijent
Otkrivene celine…
Bez pomeranja dopušta da joj istražim
Sva prirodna skrivena stanja i zbivanja
I kao da je ova bukova strižibuba
Nemi posrednik ćutnje
Između Boga i mene –
Ćutnje kojom najprisnije pokreću se
Viša energetska kola na sva ona
Smislena pitanja, a u radoznalom
Umnom oku posmatrača…
Između mene i bukove strižibube
Nema ni napregnutosti, ni zlobe,
A nema ni podvojenosti koja nas
Prirodno ruši i slabi, te onda rešim
Da ne prenaglim i da lirski dobro
Osmislim koliko smo to
Bukova strižibuba i ja
U ovom predelu izuzetne retkosti
Unutar prirodne netaknute atmosfere
Još zapravo duboko povezane
Kao insekt tvrdokrilac i čovek, a
U onom iskonskom prapočetnom smislu
Kao jednako i jedno
Proistekli iz reči istog Tvorca
Kao dva trvdokrilca
Sa danas nespojivom šansom
Da kroz zagađeni svet
Raširimo svoja krila za prvi let…
Čovek je vidik bez kraja 