Prođimo kroz Sveto Jevanđelje Hristovih muka i stradanja te dokučimo ako smo srcem snažni – koliko grandiozan to beše primer i uzor svake dugotrpeljivosti… Kako strašnu čašu Otac Sinu nameni i kako je Ovaj ispi… A ispi je On koga razapeše i Onaj kome slomiše srce, kad upita ih: “Narode moj, šta sam ti učinio ili čim sam ti dosadio? – Slepima sam vašim vid dao, gubave očistio. Bolnoga s odra sam podigao. Narode moj, šta sam vam učinio, a šta mi vraćate? – za manu žuč, za vodu ocat, mesto ljubavi prikovaste me na krst!”…
Kako to da je najpravedniji Sudija dopao u ruke i šake nikad bezbožnijih i umom pomračenijih sudaca koji sude jedino u ime nepravde… Kakvu Istinu ćutke izreče Isus, a pre nego što ga razapeše… Nije li kazao učenicima svojim da mora ispiti čašu stradalnu, jer da Hristos svoje muke nije poneo i podneo do kocna – obećani Duh Utešitelj nikad do sveta ne bi dopreo, niti bi prvo apostoli, a onda i svi ostali u tom lancu kružne prijemčivosti osetili i iskusili prisustvo i dejstvo Duha Utešitelja. Dakle, Hristos je morao otići da bi Duh Utešitelj bio poslat nama. Duh dolazi samo zato da razobliči maskirano lice sveta koji odiše grehom, nepravdom, greškom, itd… Duh Istine dolazi da najavi i ono što će biti unapred, ali dolazi i da se Sin Božji Isus Hristos u sve vekove vekova proslavi…
I pripremi Učitelj učenike svoje svete aposole da će u veliku žalost biti bačeni, u strašne muke, ali ako sve istrpe zaradovaće se srcem i tu utehu obeća im On čije su srce slomili… I pripremi ih za svet koji će biti sav od muka i nevolja…
Pismo morade da se zbude, čak i tako stravično… I kad pođe Hristos sa učenicima, a sa one strane potoka Kedrona u vrt koji je počesto pohodio – znao je dobro šta ga unapred čeka, i kakva mu se izdaja namešta i sprema. U vrtu je stajao Onaj koji kaza: “Ja sam!”… Svezaše ga i odvedoše pred Kajafinog tasta prvosveštenika Anu. Kajafa je onaj koji sve nahuška da je bolje da jedan čovek nastrada, nego da čitav narod propadne. Udariše obraz Onome koji je sve vreme javno govorio i svezanog dalje proslediše Kajafi u sudnicu, u to jutro pashalno, koje ničim nije smelo biti oskrvnavljeno, a kad je trebalo pojesti prazničnu pashu, te u sudnicu još ne kročiše… Juda zaboravi na sva dobra koja mu je Hristos učinio, smetnu s uma svu dobronamernost i postade nezahvalan i poljupcem lažnim rešen da zamaskira svoju gnusobu vrednu 30 srebrenika…
Potrebna su im lažna svedočenja, a kako bi Hrista ubili. Ređali su se lažni svedoci koji su mahom govorili ono što Hristos nikad nije kazao. Rekoše da je hulitelj imena Božjeg i osudiše ga na smrtnu kaznu, a onda stadoše da ga pljuju po licu i da ga zlostavljaju, a beše i onih koji su voleli da ga biju po obrazu. Oglasiše ga za nikad užasnijeg zločinca, a On stajaše ispred rulje ćutjiv, nem, nepomičan, trpeljiv, slomljen, itd…
O krivici nedužnoga sudiće se napolju, ispred sudnice… Njegov rod i njegovi prvosveštenici bili su glavni mučitelji Onoga koji je u svet došao samo zato da bi posvedočio Istinu i dao je onima koji su spremni da poslušaju glas Njegov… Pred Pilatom stajaše On – Koji jeste Put, Istina i Život!… I htede Pilat da im pusti Onoga na kome ne nađe nikakve krivice, ali rulja neće Hrista,već iskaju Varavu razbojnika. Pilat naredi i Hristos se išiba, i tako poderaše i oguliše mu bičem kožu živu. Onda mu spletoše trnov venac za glavu, odenuše mu purpurne haljine i stadoše da seizruguju samoproklamovanome caru judejskom. I opet ga tukoše po obrazu. Pilat tobož traži izgled, a kako bi Hrista pustio, pa ipak ustrašen i ćesaru veran – Pilat povede Hrista na mesto koje se zove Litostroton ili Gavata jevrejski i tog petka uoči pashe, a u podne dade Isusa da se razapne…
I dok svoje optužbe i laži protiv Hrista iznose prvosveštenici i starešine, Hristos ćuti kao već preklano nemo pashalno Jagnje… Toliko svedodžbi primi ćutke nemo, a protiv samoga sebe, a nema potrebe čak ni da se brani, sem potrebe da ćuti… Namesnik se takvom Hristovom ponašanju ipak čudio… Namesnik beše taj koji je po dobrom običaju, a o pashi ipak mogao pustiti jednog zatočenika, a trebalo je izvagati između Hrista i Varave. Opra namesnik ruke krvave i pusti im Varavu… Trskom su Hrista namesnikovi vojnici udarali po glavi. Rugali su mu se, a onda se smilovaše mučnom ponižavanju nedužna Bogočoveka i povedoše da se razapne Hristos Čovek… Tu sretoše čoveka po imenu Simon, a koji beše iz Kirineje, i koji beše otac Aleksandrov i Rufov, i nagnaše tog čoveka da ponese Krst Hristov…
Stigli su na brdo zvano Golgota (Kosturnica) i ponudiše ga da ispije vino pomešano sa smirnom, ali Hristos to ne htede da kuša i pije. Bacali su kockice, kao da igraju jamba ili ne ljuti se čoveče, a kako bi odlučili koji deo Hristovih haljina dopada njima u udeo. Okačiše mu i natpis okrivljujući te napisaše da je car judejski. Razapeše ga sa dva teška razbojnika. Oni koji su uživali u tom prizoru – hulili su na Hrista i odmahivali su glavama. Rugaju mu se i prvosveštenci i književnici i svi oni koji u Njega nisu verovali…
Na Golgoti dadoše mu da pije sirće koje su pomešali sa dosta žuči, ali ni to Hristos neće da pije, samo okusi… I po zemlji spusti se tada tama, a negde oko 3 sata povikao je Hristos razapeti: “Ili, Ili, lama savahtani!… Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?!”… I pomisliše da Hristos proroka Iliju doziva, te se jedan nađe među njima “pametan” da ga octom napoji izmučena i žedna… Tu je Hristos ispustio svoj Duh i kaza: “Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj; i rekavši to izdahnu”… I u tom času zavesa u hramu poderala se na dva dela, zemlja se zatresla cela, kamenje stade da se raspada i poluta, grobovi se pootvaraše, i mnogi mrtvi ustdoše, Sunce se pomračilo, itd… Tako biva kad svet razapinje pravedna Čoveka!… Narod se tukao u prsa, ali dockan…
Ispod Hristovog Krsta stajale su samo njegova Majka Presveta Bogorodica i sestra njegove majke Marija Kleopova i Marija Magdalina i ljubljeni učenik Sveti Jovan. Pošto je Hristos umro Njemu jedinom nisu prebili goleni (kosti), a jesu ih prebili razbojnicima. Longin je kopljem Hristu probo rebro i iz rane potekla je krv i voda… Josif iz Arimateje savetnik od ugleda zatraži od Pilata Hristovo telo, koje zatim uvi u platno i onda sahrani u grob kameni i zapečati grobnicu kamenom. Sve to posmatrale su Marija Magdalina i Marija Josijina. Doneo je 100 litara mešavine smirne i aloje… Pilat odobri stražu da 3 dana čuvaju Hristov grob, a kako ne bi neko ukrao telo i načinio još strašnije prevare… Hristovo raspeće posmatrale su izdaleka iste one žene koje su za Njim hodile, a bile su to: Marija Magdalina, Marija majka Jakovljeva i Josijina i majka sinova Zavedejevih…
“Kroz plač progovori Prečista: lišena sam nade moje, radosti i veselja! Lišena sam Sina mog i Gospoda – teško meni srca bolna i ranjena!… Svetlost moja slatka i sva nada moja i život moj ugasi se danas: Bog moj umre na krstu! – srce moje svisnuće od bola, Sine moj!… Materinsko srce moje kida se od bola kada tebe, čedo,vidim raspeta… Na krstu te raniše i obnažiše i slavu božansku smrću zaseniše… ljubljeni Sine moj što me ostavi u preteškom bolu i žalosti?… Srce moje žalosno i bolesno uzdiše za tobom, porugano, izmučeno čedo moje! O, obnaženo i ranjavo telo moje! O, usamljeni Isuse!… O, Sine i Slove Božji, čuj vapaj moj i glas moj: ne ostavljaj majku žalosnu mene sirotu!”…
Bol koji je ne samo slomio Majku, već i Josifa koji suzama gorčine ridaše i naricaše za Hristom ovako: “O, kako ću te sahraniti, Bože moj? Kako ću te u grob položiti? – A kakvom li plaštanicom prečisto telo tvoje obaviti?!”…
Hristos Majku teši, te veli: ”Čuj glas moj tajni u srcu svom: neću te ostaviti žalosnu, Bogorodice! Za spas roda Adamova ja postradah danas, – ali ću ko Bog vaskrsnuti i tebe uzveličati”…
Čovek je vidik bez kraja 