Kako to da najveći prorok Izrailja ne napiše ništa, odnosno da nam od njega nije ostalao ama baš ništa od svog zapisanog materijala, a što bi opet bilo uvršteno u korpus kanona Starog zaveta… Počnimo od Prve knjige o carevima koja se zove i Treća knjiga o carevima, glava 17 i 18 – iz koje vidimo kako Ilija Tesvićanin opominjuću reč Gospodnju saopštava onome koji nekad beše jednobožac, dakle caru Ahavu, koga žena Jezavelja u pagansto preobrati… I potom dobija upozorenje prorok Gospodonji da beži na potok Horat, a što je prema Jordanu i tamo da pije iz potoka vode u vreme očajne suše, a gavrani će ga prehraniti hlebom i mesom… I biće tako godinu dana dok i taj potok ne presuši…
Potom Gospod naredi svom proroku da ide u Sareptu Sidonsku i tamo će mu žena udovica zamesiti kolačić potrebiti, koja će ga hraniti, a pošto joj sin premine – prorok će ga vaskrsnuti… Posle 3 godine nastupi velika glad. Prorok Gospodnji ubrzo staje sam samcat, a protiv 450 Valovih poklonika i žrečeva na gori Karmilskoj…
Prorok Ilija beše iz plemena Aronova, iz grada Tesve (Tesvita) i otuda ga nazivaše Tesvićaninom… Bio je revnosni služitelj jednog Gospoda Boga Savaota, a pošto je ispovedao veru u jedinog pravog Boga zape u mnogo nevolja i nedaća sa carem Ahavom i njegovom bezbožnom ženom podmukom Jezaveljom koja mu je zadavala nevolje najviše. Ovaj brači par bio je naklonjen idolima lažnog boga Vala, od kojih ih je prorok Gospodnji odvraćao, ali nije tvrdokornost njihovih idolatrijskih srca mogao olako da razmekša i povrati ih na pravi put onaj Gospodnji… Ipak, muž beše mnogo popustljiviji od trvdokorne žene Jezavelje koja još beše poreklom iz Sirije i koja donese mnogobožačke kultove te natera muža da podigne hram posvećen bogu Valu. Prorok je stavljen na izazov, a protiv 450 valovih svešetnika i žrečeva, i sa njima je vodio velike rasprave…
Za to vreme prorok Gospodnji čini mnoga čudesa da svi ne mogaše ostati ravnodušni… Po molitvi prorok Ilije zatvori se nebo i nastade nesnosna suša, a u trajanju od 3 godine i 6 meseci (?)… Zatim je prizvao oganj sa neba (vatra i oganj su prisustvo živog Boga) i spustio ga na zemlju i tada Bog primi jedino njegov žrtveni prinos – bika, dok Valovi žrečevi to čudo nisu mogli učiniti. Pred svoju smrt proroka Jeliseja proglašava za svog naslednika i nastavljača, a onda se živ vaznese na nebo vatrenim kočijama presekavši vode jordanske…
Prorok Ilija na Tavoru pojavi se u času kada se Gospod Isus Hristos preobražavao… I kaže predanje da će se sveti prorok Ilija opet pojaviti i na zemlju vratiti da najavi kraj sveta i da će upravo on biti jedan od predznaka koji ukazuju na Drugi strašni Hristov dolazak…
U Izrailju zavladaše kultovi koji Bogu nisu bili mili, kult Valov i kult boginje Astarte, tako da Bog izabira proroka Iliju i preko njega najavi narodu glad i sušu u trajanju od 3 godine i tako prorok najavi kaznu za ovo bogootpadništvo i idolatriju obožavalačku… Carica paganska Jezavelja stade proganjati proroka te prorok pobeže preko Jordana i sakri se na onom potoku Horatu, gde u vreme teške suše pijaše vode od koje nije žedneo, seđaše na kamenu, a gavrani mu svako jutro i veče donosiše hleba i mesa… Posle godinu dana i taj potok presuši, a prorok dalje ode u grad Sareptu u blizini Sidona prema Sredozmenom moru i na gradskim kapijama srete jednu udovicu kod koje će se prehraniti. Srete je u času kada je ova došla da prikupi drva, a kako bi sebi i svom sinu ispekla hleba od poslednjih zaliha brašna i ulja, a kako ne bi podlegli užasima nesnosne gladi. Prorok joj zatraži vode i hleba i proreče joj da će u narednih godinu dana u njenoj kući imati i brašna i ulja u izoblju, i da neće nestati. Tu prorok čudno umnoži hleb i ulje, a drugo veliko čudo bilo je u onom času kada joj je oživeo i iz smrti povrato sina…
Posle 3 godine prorok izađe pred cara Ahava rešen da dokaže da je krivica na carevoj strani i zatraži da se na gori Karmilskoj okupi 450 valovih žrečeva na jednoj strani, a na drugoj strani sam samcit prorok Gospodnji koji želi sa njima da se nadmeće i dokaže čiji je to Bog veći i jači, i čija je vera prava… Napraviše se žrtvenici i zaklaše se žrtve – dva bika, a na čiju će molitvu Bog da spali žrtvenik i žrtve, i čija će se vera pokazati istinitom. Uze prorok Gospodnji 12 kamenova i načini žrtvenik, okolo koga iskopa otkop, poslaga drva na žrtvenik i odozgo položi prinos žrtveni, dakle žrtvu bika, kao žrtva koja je najlepša da se prinese Bogu po jevrejskom verovanju, i sve ispoliva sa 12 vedara vode. I samo na molitvu proroka Ilije oganj s neba siđe i spali žrtvu, u vatri se Bog projavljuje, a sve Valove žrečeve poubija na potoku Kisonu. Ilija se uspinje na goru Karmilsku na molitvu, posle koje pade preizobilna silna kiša još to isto veče i padala je u svom izobilju kiša naredne 3 godine…
Prorok pobeže od nemilosrdne carice Jezavelje i ode u Virsaveju gde zamoli Boga da umre. Bog mu šalje anđela koji ga hrani i koji mu reče da u 40-i dan dođe na goru Horiv i da se sakrije u jednoj pećini. Bog mu još reče da pomaže 3 čoveka – cara u Siriji Azaila, cara u Izrailju Juja i proroka Jeliseja… Jeliseja nađe kako ore sa 12 pari volova, a onda skide svoj plašt i ogrnu njime Jeliseja i pozva ga u proročku službu. Ilija predskazuje caru Ahavu i njegovoj porodici nesreće, jer su ubili Navuteja i oteli mu njegove vinograde… I kroz 3 godine Ahav će na smrt iskrvariti ranjen u borbi, u bolnim kricima, a psi će mu lizati rane. Posle nekoliko godina umire i Jezavelja podmukla carica – tačnije bačena je kroz prozor palate, pošto ju je zauzeo vojvoda Juj…
Isto tako prorok proriče i skorašnju smrt Ahavovom nasledniku caru Ohoziju. U pratnji proroka Jeliseja – prorok Ilija pođe iz Galgala, a kad stigoše do reke Jordan udari plaštom po vodi i obojica prođoše kao po suvom. Isto se desilo u Vetilju i Jerihonu… Rastaviše ih ognjeni konji i kočija kojom se prorok Ilija vaznese živ na nebesa… Slično kao i patrijarh Enos tako se i prorok Ilija vaznese na nebo pred očima svog učenika i nastavljača Jeliseja…
Prorok Ilija ostaće zapamćen kao primer čvrstine, snage i hrabrosti, kao zaštitnik socijalne pravde i onaj koji štiti svoj narod, koji staje na stranu jednog opljačkanog i ubijenog Navuteja, a da pritom ni malo ne zazire od cara, jer brani istinu i božansku pravdu, a pljuje ognjem na nepravdu…
Blagodat, ili blagoslov, ili milosrđe ili svako utešenje, a kad nevoljnike Gospod uteši, i to po meri obilnosti njihovog unutrašnjeg, pa i spoljašnjeg sastradavanja, a podrazumevano sa Hristom raspetim daće im se i uteha njihova… To što se neko muči to mu je sve na spasenje i na utešenje, te stoga mora biti kadar da podnese i svoju muku pronese ćutke, da trpi dok ne dosegne utešenje i spasenje… Mora biti još i pouzdan čak i uveren da postoji večita nada, čak i za nevoljnike i mučenike, jer tako je odvajkada namenjeno za sve zajedničare u Hristovim mukama, ali samo kroz muke…
Te stoga ukoliko ste mučnim nedoumicama u ovom prolaznom životu opterećeni znajte – pouzdanje neka vam bude Bog koji mrtve vaskrsava za život večni, Onaj koji smrt pobeđuje i Onaj koji od smrti izbavlja i koji smrt nadvladava. Takvom Bogu molitveno zablagodariti treba ovde i sada, Onome u kome je svako naše amin i onome u kome je svako naše da, Onome u kome su svi naši duhovni zalozi i razlozi srca…
Ko je po meri iskrenosti svoje kadar i dan danas izgovoriti iste one reči Svetog apostola Pavla, koje kažu: “A hvala Bogu koji nam svagda daje pobjedu u Hristu Isusu” (2 Kor.2, 14)… U vreme ovolike tame, koliko još čekati da bljesne ozarenje i prosvetjenje Istine i Pravde. Zar nismo kao i Korinćani jednom, i mi danas iskusili isto: “Svačim smo ugnjetavani, ali ne potišteni; zbunjivani, ali ne očajni; progonjeni, ali nismo ostavljeni; oboreni, ali ne pogubljeni” (2 Kor. 4,8-9)… ili kao u stihu 16: “Zbog toga mi ne malaksavamo, nego ako se naš spoljašnji čovjek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan”… ili kao u stihu 18: “… jer je ovo što se vidi privremeno, a ono što se ne vidi, vječno”…
Ovako doista može samo govoriti, misliti, osećati opet i opet samo onaj koga je ljubav Hristova baš toliko ranila, obuzela i obujmila, onaj ko je Hrista radi za sve spoljašnje spreman i sposoban umreti…Takvima ostaje ne samo da otrpe i pretrpe odviše, a ne bi li bili spašeni, već im ostaju i sve nesnosne bede, jadi, teskobe, nevolje, rane, bune, bolovi, bdenja, postovi, zatvorništvo, progon, tamnica, kazna, itd… Nije li takvima data čistoća svakog znanja, blagost, saosećajnost, dugotrpljenje i ljubav koja nije licemerna, širina i dubina srca, strah Božji, itd… Takvi nikoga nisu globili, nikoga vređali, nikoga opadali, ni na koga lagali, nikoga nisu oštetili, nikoga osudili, nikoga pogubili, itd… Takvi su čekali da ih pohodi Bog Svevišnji, Onaj koji po reči Pavlovoj čini ovako: “… Bog koji tješi ponižene” (2 Kor. 7,6)… Treba biti žalostan po Bogu, a nikad žalostan po svetu, i žalostiti se u pokajanju treba, jer ta žalost po Bogu vodi spasenju i večnom životu, što umiruje i duhu ljudskom daruje utešenje, dok žalost po svetu u pogibao smrtonosnu odvodi…
Jesmo li pripravni danas za sve no što nam Sveto pismo Novoga zaveta govori?… Preispitujemo li sami sebe još istog časa?… Šta ako nas sve zatekne nespremne i nedorasle svetim obrascima u koje se krivo zaklinjemo?… Hoćemo li umeti da se postidimo?… Zar smo doista sve tako škrto posejali do juče, pa sad žanjemo još šrktije i šturije danas?… Možda je Bog sve prosuo i dao siromasima i ubožjacima, ali neko je zgrabio i to zadnje zrnce nade siromasima… Koji je to vek u kome ćemo gledati licem u lice Božju Istinu i Pravdu?… I opet, neka bude sve po reči apostolskoj, a kroz svu večnost vekova: “A hvala Bogu na njegovom neiskazanom daru” (2 Kor. 9,15)…
Šta još veli o putu svom i našem – stradalnom Sveti apostol Pavle: “Od Judejaca sam primio pet puta po četrdeset manje jedan udarac, Tri puta sam bio šiban, jednom kamenovan, tri brodoloma pretrpio, noć i dan proveo na morskoj pučini; Često sam putovao, bio u opasnosti na rijekama, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od svoga roda, u opasnosti od neznabožaca, u opasnosti i u gradu, u opasnosti u pustinji, u opasnosti na moru, u opasnosti među lažnom braćom; U trudu i naporu, često u nespavanju, u gladovanju i žeđi, često u postovima, u zimi i golotinji; Pored svega ostaloga, svakodnevni pritisak ljudi na mene, briga za sve Crkve. Ko oslabi, a da i ja ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne gorim” (2 Kor.11, 24-29)…
Kakvu novu krepost ostavi nam u amanet Sveti apostol Pavle, kad veli: “… Zato ću se najradije hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova. Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama, u gonjenjima, u tjeskobama za Hrista; jer kada sam slab onda sam silan. Postadoh bezuman hvaleći se! Vi me natjeraste. Jer je trebalo da me vi hvalite, pošto ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola iako sam ništa” (2 Kor. 12, 9-11)… Ima li lepšeg i poučnijeg primera skromnosti?…
I tako istrošio je svu silinu svoje ljubavi hrišćanske Sveti apostol Pavle, a da nije ništa potrošio, već je duhovno unutrašnje blago neuporedivo mnogo umnožio, i to upravo na one za koje je, a nikad pouzdanije dobro znao da ga ne ljube, i kojima na koncu konca reče: “Jer ništa ne možemo protiv istine, nego za istinu” (2 Kor, 13, 8)…
Narod se počesto mnogo plaši i straši, a naročito svega onoga o čemu nema pojma, ali se plaši, pa taj strah pokazuje tako što u neke naročite dane neće ništa da radi, a sve iz bojazni da mu se nešto strašno loše ne dogodi. Tako je i sa danom današnjim, od koga neki zaziru više nego od Gospoda Boga. Ako bi isti taj narod danas pitali ko beše velikomučenica Marina ili njima poznatija kao Ognjena Marija – neće znati skoro ništa ili će ono što znaju biti apsurdno!… Ali, s kolena na koleno prenosi se tako usmeno da se danas baš ništa ne radi, jer je težak i veliki praznik, a nije crveno slovo, itd… Narodnim sujevericama i ispraznostima nikad neće niko na put stati – oni opstaju li opstaju sa svim svojim vračarijama…
Ostaviomo narod neka veruje u sve i svašta, i vratimo se velikomučenici Marini i upoznajmo njen život onoliko koliko imamo dostupne građe i materijala… Naime, bila je ćerka idolopokloničkog žreca u Antiohiji pisidijskoj i po rođenju neznabožac. Za Hrista doznala je u detinjstvu od svoje hraniteljke (vaspitačice) koja joj je objašnjavala tajnu Hristovog ovaploćenja (Bogočovek koji se ovaplotio i svetu pokazao u telu kao Sin Božji), kao što joj je pričala i o tome kako se Hristos rodio, kako je postradao na krstu, kako je vaskrsao u treći dan po pismu i kako se vazneo na nebesa… I pošo je sa posebnom pažnjom slušala i odrastala sa svim ovim pričama Marina je donela odluku da najiskrenije poveruje u Isusa Hrista kao Boga i postane hrišćanka. A tada je imala svega 12 detinjih prostodušnih godina, a svoju veru u Isusa Hrista zapečatila je kroz 4 godine, a svojom velikomučeničkom smrću sa svega 16 godina života – primajući venac mučeništva…
Iskrenošću svojom opredelila se za Isusa Hrista te je svoju mladu i neiskvarenu dušu otključala je za sve ono što je višnje nebesko, večno i neprolazno, besmrtno – i tako raskrilila krila svoje lakonoge duše, a kako bi višnje tajne nebeske primila i upila u svoju dečju dušu… To će platiti preskupo mučeničkom smrću po ugledu na Hrista koji će joj osnažiti svaku muku… A biće podvrgnuta najstrašnijim mukama i mučenjima, bezočnostima gnusnih, ne bi li bila naterana da se odrekne Isusa Hrista…
Marinu su užasno mnogo kinjili, a na kraju su joj odsekli i odrubili svetu glavu i sve to beše po naredbama i naređenjima namesnika Olimvrija, koji je namesnikova u vreme krvavog gonitelja hrišćanstva Dioklecijna (284-305)… Znamo iz istorije ranog hrišćanstva da je ovo bio najsuroviji progonitelj skupa sa svojim pomagačima sa kojima je carstvo razedlio, iako u njegovoj vladavini, čak u trajanju od 2 decenije on lično nije gonio hrišćane. Ali, on nije ni tada bio naklon ka hrišćanima, ni pravičan, ni čovečan, već dušmanski nastrojen i u dubini duše bio je rimski neznabožac. U samo prvoj godini svoje vladavine Dioklecijan je u Rimu mukama izlažio nekoliko hrišćana, jer su odbili da uzmu učešća u nacionalnom kultu neznabožačkom. Posle gatanja koje se vršilo na carskom dvoru, a iz utroba životinjskih 302 Dioklecijan iz svoje svite otpušta sve službenike hrišćane, a iz vojske izbacuje sve hrišćane…
Dve decenije neće goniti hrišćane, krijući se iz debelih državničkih interesa, ali goniće ih njegovi pomoćnici i naslednici – imperator Maksimijan Herklu grubi vojnik koji je uništio hrišćansku Tebansku legiju od 6 600 ljudi, i ćesar Galerije koji podiže opšti progon na hrišćane… Prema hrišćanima snishodljivost pokažaće samo Konstancije Hlor u Britaniji i Galiji, koji uz sve još i smatra da su hrišćani bolji podanici od neznabožaca… Ni to nije dugo trajalo… Dioklecijan kreće za svojim zetom Galerijem i 303 izdaje prvi edikt protiv hrišćana, a kada ih je lišio svih prava, a molitvene skupove im strogo zabranio i hramove stao rušiti. Hrišćani u Nikomidiji padoše kao prve žrtve. Neredi ispadaju u Siriji i Jermeniji. Nakon ovih progona Dioklecijan izdaje još 3 edikta protiv hrišćana, a progon pokazuje svu svoju žestinu i sve je poprimilo oblik krvavog pokolja, tako za samo jedan dan po 100 ljudi poubijano bi bilo na samo jednom mestu. Čitava hrišćanska mesta paljena su sa svim življem, a neznabošci likuju smatrajući da zatiru seme hrišćansko. No, nisu ni slutili da iz krvi ovih prvih mučenika i velikomučenika rađa se crkva hrišćanska. ..
Sveta velikomučenica Marina izložena je stravičnim mukama i mučenjima, ali sve vreme stajaše ova sveta duša nepokolebljiva i postojana u svojoj čvrstoj veri u Isusa Hrsita. Prvo su joj odsekli glavu, a onda su njeno obezglavljeno telo izložili svim mogućim porugama. Sva ta zlodela nad Svetom velikomučenicom Marinom sprovodio je Dioklecijanov najpoverljiviji čovek namesnik po imenu Olimvrije… Ali, u toku ovog velikomučeničkog postradavanja Svete Marine dogodilo se nebesko javljanje, a zahvaljući kome 15 000 ljudi i građana poverova u Gospoda Isusa Hrista. Isto tako namesnik naredi da se i oni poseku – tako ih krsti i okupa u vodi najtežeg krštenja krštavajući ih njihovom sopstvenom mučenički prolivenoj krvi u ime hrišćanstva. Čudo Gospodnje otvori nebesa nad 15 000 građana koji poverovaše u Isusa Hrista i krstiše se bez vode u kupkama mučenike krvi svoje… Slave se 16 jula po starom kalendaru ( ili 29 jula po novom) kao Svetih 15 hiljada mučenika koji su pali za Isusa Hrista od oštrice neznabožačkog mača jednog namesnika po imenu Olimvrije, u Antiohiji pisidijskoj, a skupa sa Svetom Marinom koja postrada 17 jula po starom ili 30 jula po novom kalendaru…
Svete mošti Svete velikomučenice Marine sačuvane su, ali ne u celosti. Njena sveta ruka čuva se na Svetoj Gori atonskoj u manastiru Vatopedu, istom onom u kome je naš Sveti Sava obitavao dok je gradio Hilandar… Danas Svetoj velikomučenici Marini molitveno pritču i isceljenje celebno ištu svi oni koji joj se prostodušno, a molitveno obraćaju sa najiskrenijom verom u Gospoda Boga i Isusa Hrista Sina Božjeg, a u Duhu Svetom… Ova velikomučenica slavi se 30 jula po novom kalendaru ili 17 jula po starom kalendaru…
Veliki pleh za mafine od 12 komada obložiti papirnim korpicama.
Otkidati komadiće testa, praviti na dlanu tanje kružiće, pa unutra ubaciti što više kupina 3-4 velike, a onda spustiti u korpice u kalup za mafine (od 12 komada) i odozgo dodati još preostalog testa, a da bi se svaki mafin zatvorio.
Pol Sezan rodio se 19 januara 1839 u Eksu, u malom gradiću na francuskom jugu, na 20 kilometara razdaljine od luke Marselj. Rođen je kao vanbračno dete, ali je priznat od strane svoga oca pošto se rodio… Godine 1852 polazi na Koledž Burbon. Sa 13 godina postaje prijatelj sa Emilom Zolom, sa kojim je našao srodnost po pitanju muzike i književnosti – a objica su se divili Vikotru Igou i Miseu. Obojica su svirala u gradskom orkestru – Sezan trubu, a Zola klarinet… Godine 1857 Sezan se upisuje na Slobdnu slikarsku školu u Eksu, da bi iduće 1858 napustio Eks I sa majkom pošao put Pariza. Po očevoj želji upisuje Pravni fakutet u Eksu, a preko Zole potajno se raspituje šta treba da bi pošao na Školu lepih umetnosti. Tada je pisao Zoli i kazao: “U slikaru zajedno žive dva čoveka – pesnik i zanatlija. Pesnik mora da se rodi, zanatlija se može postati. Ti u sebi nosiš ISKRU koja se ne može kupiti, a dižeš ruke onda kada ti za uspeh trebaju samo uvežbani prsti”…
Tek u septembru 1861 Sezan odlazi u Pariz malo trajnije, ali u pratnji oca bankara. Tamo je svaki dan hitao u Akademiju Šarla Suia gde jeu zimao časove slikanja. Sezana nije omamljivao kolektivni život, ali je posedovao takvo samopouzdanje da se malo osvrnuo na ono šta mu kritika iza leđa kaže, a rekli su mu sve najgore… Te iste 1861 Sezan doživljava prvi neuspeh u Parizu – nisu mu dopustili da se upiše, jer nije prošao prijemni ispit na Školi lepih umetnosti, verovatno nisu našli ni kap talenta u Sezanu… I odlazi Sezan u rodni gradić te radi par meseci u očevoj banci… Ali, Sezan neće odustati od slikarstva i svog umetničkog puta… Već 1862 napušta bankarski dosadni posao i vraća se opet u Pariz i opet I opet pokušava da upiše Školu lepih umetnosti. Vreme provodi u Luvru i posvećuje se izučavanju slika drugih autora…
Salon odbija njegove slike, a nije li važna čak ni Sezanova upornost ili jeste – pokazalo je vreme… Zvanični slikarski kružok neće da ga prihvati, a Sezanu lično mrsko je da bude među imrpesionistima te postaje sasvim prirodno osamljen i odvojen – sam samcat i sav sam svoj – što je put svakog genijalnog umetnika…
Godine 1869 Sezan je sreo 19 godina staru ženu modela po imenu Ortans Fike, koja će mu postati kasnije žena i roditi 3 sina, ali će se 1885 posve u drugu ženu zaljubiti, a Zola će biti njihov tajni posrednik koji će prenositi ljubavna psima. Iduće 1886 godine pući će prijateljstvo sa Zolom…
Godine 1874 Sezan učestvuje na Prvoj izložbi impresionista, a onda i na Trećoj 1877, a na Drugoj odbija da uzme učešća. Sam Sezam kazao je ovako: “Slikam onako kako vidim, kako osećam… a osećam izuzteno snažno. Drugi ljudi se ne usuđuju da to što osećaju i vide prenesu na platno. Ja se usuđujem. Imam dovoljno smelosti da iskažem svoje doživljavanje onoga što vidim. Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje!”… Još je rekao Pol Sezan: “Ja nisam odvažan, ne pripadam boemskim krugovima, ljudi mi se smeju. Nema snage da se borim s tim. Samoća je postala moja predodređenost. Barem pripadam samome sebi”…
Godine 1899 Sezan napušta Ža de Bufani – seli se u rodni Eks, gde kupuje atelje izvan grada i živi u društvu svoje služavke po imenu Bremon… Godine 1906 Sezan slika u priodi i radi mnogo, uživa dok posmatra omiljene borove, a onda ga zadesi kišna oluja, te on kisne i dobija upalu pluća. Umire 23 oktrobra 1906 sa 67 godina života…
Za života oslikao je 46 autoporterta i slikao ih je čitavog života. Možda svaki osamljenik najviše samog sebe oslikava, tako je radio i Van Gog… Godine 1883 Pisaro Uisman postavlja svima pitanje: “Zašto ne spominjete Sezana? Zašto niko od nas ne želi da prizna da je on jedan od najneverovatnijih i najzanimljivijih slikara naše epohe, i da je izvršio veliki uticaj na savremenu umetnost”… A Sezan je kazao: “Ja sam samo siroti slikar, i četkica je sredstvo izražavanja koje je nebo stavilo u moje ruke. Da smišljam i razvijam teoretske poglede – nije to za mene”… A Pikaso reče: “Moj jedini učitelj bio je Sezan. Proveo sam godine proučavajući njegove slike… On je otac svih nas”…
Godine 1901 Sezan piše Volaru onom koji mu je 1895 organizovao prvu izložbui, i veli: “Mnogo radim i najzad vidim obećanu zemlju. Hoću li završit kao prorok Mojsije ili ću doživeti trenutak kada ću kročiti u nju? Ostvario sam izvestan napredak. Zašto je to došlo tako kasno, uz toliko muka? Nije li umetnost zapravo žrec koji traži čistoću i potpuno samoodricanje?”…
Kritika je više nego neprijateljski tretirala Sezana, a on je sve vreme samog sebe usavršavao, i končano kazao: “Ne verujte likovnim kritičarima! Slikajte! U tome ćete naći spas!”… Viktor Šokea bio je prvi kolekcionar koji se osmelio da kupi Sezanova platna i umetnička dela…
Svoje uzore i privlačnost nalazi Sezan kod španskih majstora. Poznavao je i impresioniste Manea i Monea tako da je bio i pod njihovim uticajem. Sezana nije razumela ni tadašnja publika i zato je postigao svoju apsolutističku osmaljenost, a bez koje nema genijlnog stvaraoca… U razdoblju od 1872-74 bio je pod uticajem Pisaroa… Iskočio je Sezan iz akademskih uskih okvira i vratio se u prirodu, gde slika u svom omiljenom kutku na brdu planinskom Love, spram planinie Sent Viktoar…
Jednom prijatelju kazaće ovako: “Luvr je knjiga iz koje učimo da čitamo. Ali izučavanje divnih obrazaca naših velikih prethodnika ne može nas zadovoljiti. Hajde da ih ostavimo, kako bismo proučavali lepotu prirode i probali da na platno prenesemo njen duh. Svako se mora truditi da se izražava u skladu sa svojim temperamentom”… Godine 1879 Zoli piše Sezan i kaže: “Uporno se trudim da nađem svoj put u slikarstvu. Priroda mi zadaje najveće poteškoće”… Godine 1880 Sezan je postavio temelje konstruktivnog slikarstva. Bio je oduševljen radovima mrtve prirode koju je oslikavao Gistav Kurbe… Sezan je veoma samokritičan i od samog sebe očekuje previše, očekuje mnogo, i neće početi da radi sve dok svetlost ne bude na zadovaljavajućem niovu… Nije ga razumeo niko, jer beše genije. Kad bi otišao kod Zole u salon u kome su i Flober i Mopasan Sezanu geniju je dosadno, pa veli: ”Tamo je dolazilo mnogo ljudi, samo to je bilo posve idiotski. Jednom sam hteo da pričamo o Bodleru, ali to ime nikoga nije zanimalo. Svako je govorio u koliko tiraža mu je objavljena poslednja knjiga – naravno, uvek pomalo pretereujući”… Sezan neće da se sputa i suzi u jaram društevnih stega okupljanja, a Zola je tako izbarao i zato se Sezan osamljuje i slika u Eksu… Sezana čak ne zanima mnogo ni prodaja slika sopstvenih, čak ni onda kada je postao slavan… Sezan neće dopustiti da bilo ko položi prljavu šapu ili ruku na njega, jer ima svoj put koji je sam izbarao, sam sledio i zato Sezan neda da ga iko skrene sa samo njegovog puta… Smejali su se Sezanu i nazivali su ga čudakom – njega koji je samo želeo da dokuči vrhove slikarstva i da se na njih uzvere svojim trudom, znojem i radom, a radeći bez odmora i pauze… Pre nego umre kazaće Sezan: “Možda će mi poći za rukom da to postignem (samorealizaciju), ali star sam, i mogu umreti a ne dostići ideal –Biti!”…
Ogroman uticaj izvršio je Sezan na slikare XX veka i na apstraktno slikarstvo… Sezanu najviše duguju Van Gog i Gogen… Sezan postade ogromno drvo iz koga se razgranaše skoro svi savremeni slikarski pravci… Pikasa, recimo, vide mnogi kao Sezanovog najodanijeg naslednika. Pozitivna kritika na delo Sezanovo dolazi mnogo kasnije, i tek je u XX veku ocenjen ona kako treba i kako zaslužuje veličina zvana Pol Sezan… Za života bio je nepriznat, a danas ga smatraju najvećim inovatorom u slikarstvu XIX veka, i začetnikom mnogih modernih pravaca u slikarstvu…
Anri Matis (1869-1954) spada u najveće slikare Francuske koji su obeležili XX vek i uzima se za jednog od pokretača moderne umetnosti. Rodio se 31 decembra 1869 u severoistočnom delu Francuske u Kato Kambreziju. Otac mu beše trgovac, a majka beše više sklona umetnosti – oslikavala je tanjire i radila u modnom ateljeu za izradu šešira, a pre nego što se udala. Od svojih predaka Matis nasleđuje nemirnu i živahu prirodi, kao i jako stameni karakter. U mestu rođenja završava osnovno obrazovanje, gimnaziju u većem mestu u blizini Sen Kantenu, a potom odlazi da studira pravo u Pariz. Od 1887 radi u advokatskoj komri u Sen Kantenu…
U mladosti je podneo tešku operaciju slepog creva, dugo ležao vezan za postelju i tada počeo da crta. Imao je smisla za uređenje unutrašnjih prostora ili enetrijera, a prvu tavanicu koju oslikava biće u kući njegovog ujaka. Posle ozdravljenja vraća se advokatskoj službi, ali potajno kreće da uči slikartsvo pri jednoj privatnoj školi krijući to od oca. Kad je otac dopustio njegovo bavljenje umetnošću – kreće put Pariza, 1891 i upisuje se na Akademiju Žilijan (privatna umetnička škola). Napušta klasu profesora Bugeroa, mada neki vele da ga je profesor izbacio – neće Matis da robuje dogmama i klišeima… Godine 1892 Matis polaže prijemni ispit pri Školi likovnih umetnosti i biva odbijen. To će uspeti tek 1895!… Veliki slikar po imenu Gistav Moro primljen je u Školu kao predavač sa blizu 70 godina i u klasu je primao samo one koji nisu prošli na prijemnom. Jedan od polaznika kod Moroa biće i Matis. Živeo je tada večito u oskudici, iako je od oca dobijao novac. Bio je mlad i vetropirast, a punih 5 godina živi sa jednom modiskinjom po imenu Kamij Žoblo, koja mu rađa ćerku Margaritu, koju će priznati tek posle 3 godine od rođenja i to pošto se rastavi od njene majke. Godine 1898 Matis se ženi vlasnicom ateljea za izradu šešira po imenu Ameli Pareir koja će ostati njegova verna saputnica i neko ko će finansijski uvek stajati uz njega i koja će mu roditi dva sina Pjera i Žana. Da bi platili Sezanove “Tri kupačice” prodala je verenički prsten 1899. Brak im rastura sekretarica i jedna od više modela koje Matis koristi pri oslikavanju ženskih nagih tela – žena po imenu Lidija Delektorska…
Prvu izložbu Matis je imao sa 26 godina, dakle 1896 u Parizu, a slike koje su nastale nakon 1897 prilično su šokirale publiku. Postiže uspeh na Salonu 1896 i zato ga primaju u Društvo počasnih članova Salona, a onda su već iduće 1897 godine zbog Matisove slike “Desert” jako požalili te kreće lavina nemilosrdnih kritika da se obrušava na velikog slikara i majstora XX veka!… A neki pomenutu sliku čak uzimaju za prvog vesnika fovizma ili pokreta “zverskog divljaštva” kako su ga nazivali još…
Godine 1905 izlagao je na jesenjem Salonu što je propraćeno skandalom i što pokreće čitave kritičke lavine protiv fovizma i Matisa. Jedva su svaril ikritičari impresionizam, a sad eto ga i u najavi apstrakcionizam i modernizam… Tada je kritičar po imenu Luj Voksel prvi put upotrebio termin “fovizam” (što znači “divlja zver”), a isti kritičar osmislio je i termin ”kubizam” te je sve slikare skupa sa Matisom nazvao divljacima, a prostor u kome su izložili svoja dela nazvao je kavezom prepunim divljeg zverinja. Malo je onih koji se osmeliše tada da kupe dela ovih tzv. “divljaka”…
Matis mnogo putuje, tako 1906 stiže u Alžir očaran istočnjačkim motivima i šarama. Njegova dela privlače ruskog kolekcionara Sergeja Ivanovića Ščukina koji otkupjuje dva Matisova dela. Počev od 1911 Matis stiže ne samo u Rusiju, Italiju već i u Maroko, Tahiti i najzad u Ameriku. Ređaju se velike izložbe od Berlina, Njujorka, pa sve do Nice gde je slikar proveo čitav Prvi svetski rat. Izložbe se ređaju dalje od Peterburga, preko Pariza, pa sve do Madrida. Na svojim platnima Matis svu težnju stavlja na čistotu boje i boja je ono što kod Matisa ostavlja bez daha, a da bi postigao boju za kojom teži koristi svoje instinkte. U periodu između 1930-50 oprobao se i u grafici i u skulpturi, a radi i ilustracije za neke jako velike pisce i knjige, te je tako ilustrovao Džojsovog “Uliksa”, Bodlerovo “Cveće zla”, a uradiće možda najbolji portret samog Bodlera… Od 1944 oprobao se u dekupažu, praveći aplikacije od komadića obojene hartije koje je bojio gvašom, a voleo je da se kao dete poigra sa makazama i lepkom u rukama… Godine 1948 oslikao je kapelu i uradio vitraže za dominikanski manastir u Vansu u bizini Nice i tu ostao radeći sve do 1951… Umire 3 novembra 1954 od srčane kapi. Svojim životom i radom dokazao je da svaki umetnik ima pravo da se poigrava, ali samo ukoliko je kao umetnički igrač i kao Matis naravno genijalan…
Matis je sledio svoje instinkte i svoju zakonitost igrajući i odavajući se radostima življenja, a imao je hrabrosti da bude uporan, bez obzira što mu svaki plakat pre izložbe išaraju i što mu se kritičari gnevno podrugnu da nije na pravi način iskoristio svoje talente i tome slično… No Matis je jako darovit, čak previše darovit i nije ni poželo da postane slikar dekorista, i zato najmanje moguće dotiče ga ono spoljašnje privlačenje slike – jer Matis je slikar koga pokreće i dotiče čulnost i boja…
Sve vreme svoje bogate karijere, a poživeo je 85 godina – Matis radi crteže , a ima ih preko hiljadu, bavi se grafikom, ilustracijom, itd… Godine 1935 rekao je: “Mojim perom upravlja HIR. Mene to zabavlja – ne znam kuda sam se zaputio. Delam podsvesno, a to dokazuje činjenica da ako me neko u tom trenutku prekine, više nisam u stanju da pronađem MOTIV koji me je bio obuzeo”…
Za vreme putvanja po Americi 1930, a u proleće 1931 počinje oslikavanje tavanice i tada nastaje čuveno umetničko Matisovo delo “Igra” koje je nastajalo od 1931-33… Gistav Moro bio je prorok i kazao još 1895 Matisu ovo: ”Vi ćete pojednostaviti slikarstvo”… Posle igre – muzika je jako važna Matisu koji ima osećaj za ritam i kaže: “Dobra kompozicija, poput lepe melodije, mora čuvati unutrašnju harmoniju… ja ne mogu jednostavno da kopiram prirodu, moram je interpretirati i menjati u skladu s duhom vremena. Sve boje i nijanse koje sam pronašao moraju se sliti u živi koloristički akord i zvučati harmonično – kao u muzičkoj kompoziciji”… Reći će: “Sanjam o umetnosti punoj ravnoteže, spokoja, jasnoće, slobodnoj od tema koje izazivaju uznemirenost ili potištenost”… Kako je veličanstveno gledati makar i sa hartije Matisove boje i samo ove dve slike – “Kraljeva tuga” iz 1952 i “Kreolska plesačica” iz 1950, prva se čuva u Nacionalnom muzeju savremene umetnosti u Parizu, a druga je u Nici u Matisovom muzeju… Kakvi prelepi “papieres decoupes” ili “papirni isečci”…
Matis je smatrao da svaki veliki majstor ima pravo da sam odredi svoje sopstvene kriterijume lepote i lepog u umetnosti, a on sam i on lično za svoj glavni kriterijum prizanje samo čulnost… Na Matisa su uticale Kurberove slike, kao i Rodenovi crteži koji su ga dakako impresionirali, a posebno od Sezana crpi veliko nadahnuće, za koga je trvdio da je bog slikarstva i majstor nad majstorima… Reći će: “Ako je Sezan u pravu, i ja sam”… Godine 1904 Matis se zbližio sa poentilistom Polom Sinjakom i delimično preuzeo njegov stil… Sa Pikasom Matis je u neprestanom stvaralačkom dijalogu i ako sa kim možemo po genijalnosti uporediti Matisa možemo jedino sa Pikasom – smatraju mnogi… Obojica su bili dva igrača šaha, a prateći precizno šta će koji odigrati i razmišljajući na potez sledeći možda čak i po nekoliko desetleća…
Učeći 1900 kod Ežena Karjera doći će sa učiteljem u sukob Matis, a pre razlaza kazaće svom uvaženom učitelju, pošto mu je pokazao jednu svoju skicu: “…ali vi čak niste ni popravili moju skicu!”… Na šta je učitelj kazao: “Ah, nisam… Zbilja? Izvinite, molim vas, mladiću”… A u nastavku čulo se: “Dakle, prijatelju, zar ne…svako od nas vidi akt na svoj način, zar ne? Vi ga vidite unekoliko drugačije od mene. Verujte mi: ja danas zbilja ne znam kako bi vam mogle da pomognu moje primedbe, zar ne?”…
Čovek je vidik bez kraja 