KAKO JE SVET LUD…

Da poslušamo kraj pisma „Razgvora kod kontese od Olabnija“, a koji opisuje Pol Luj Kurije u Napulju 2 marta 1812… Ujedno ovo je i kraj feljtona…

Reč je imao slikar Fabr koji kontesi i Kurijeu kaže: „Jednom reči, čovek je general čim ima armiju… i dobija bitke. Da li je neko slikar čim dobije platno i boje, i da li može da naslika jednu sliku?“…

Kontesa pita: „Da li je sve imati armiju“, na šta joj Fabr vrlo brzo odgovara i kaže: „Ako nije sve, ipak je mnogo; jer posle treba samo dobiti jednu bitku, a i tu sreća odlučuje; ali da bi neko postao slikar, potrebno je mnogo više, to se ne daje u miraz i ne zaveštava nasledstvom. Ticijanova kičica nije bila nasleđe; Rafaeo ništa ne duguje Mikelanđelovom hiru… Ni brak, ni srodstvo, ni rođenje, ni blagonaklonost, nisu mogli da ga poštede ni jednog jedinog neophodnog stepena ovog mučnog šegrtovanja (govori o Lizipu i kaže da bi sve bilo uzaludno) da ga nebo nije obdarilo dušom sposobnom da oseća prirodne lepote; jer sve je to potrebno; izvanredna osećajnost i uporan rad, zanos genija i istrajnost koja odoleva teškoćama, živo i brzo shvatanje i lagano razmišljanje, sve što učenje može da doda jednom rođenom talentu – spoj mnogo ređi nego sreća i komandovanje: i eto zašto se tako malo ljudi odlikuje u umetnostima, dok svagde gde se bori postoji po jedan veliki general… Svi (generalovi) saradnici su njegovo oruđe, delaju po njegovoj volji i za njega, pridodaju svoju slavu njegovoj. Ali za UMETNIKA, koliko drugova toliko suparnika koje mora da pobedi, sve zajedno i svakog ponaosob. Jednakim oružjem, BEZ PODVALE, BEZ PODMETANJA, i ako iz ove bitke izađe kao pobednik, još uvek nije ništa postigao; suprotstavlja mu stare… i žive… da bi mu osporili pobedu sa svim preimućstvima koje pruža priznata slava… jedna bitka se ne upoređuje sa drugom. Prošle pobede nimalo ne umanjuju današnje… poslednje uvek potiru sve prethodne… ne samo njegovi savremenici već mu i svi prošli vekovi osporavaju pobedu“…

Kurije na ovo kaza: „Ja, gospođo, vidim kako je svet lud pa slavi sve te ljude koji dobijaju bitke i osvajaju pokrajine, a ne primećuju da slava, poštovanje, javno obožavanje, po pravu pripadaju SLIKARIMA i PESNICIMA. I to su mi, zbilja, neki heroji, ti Cezari i Aleksandri, da bi bili toliko slavljeni i obožavani; dajte mi čoveka koji slika ili sastavlja stihove. Kakvu vam time nepravdu čine, gospodo? To vapi za osvetom!…

Fabr reče: „Ne ljutite se… sve je bolje nego što mislite, ni likovni umetnici, ni pesnici nemaju baš toliko razloga da se žale na ljudsku nepravdu; jer, pošto rade za slavu, imaju je napretek i ona je bolje razdeljena među njima nego među osvajačima… vi i mnogi drugi… smatrate da je slavan onaj o kojem se priča… Boalo se vozio u kočijama princa od Kontija… Upravo je prolazio jedan čovek kojeg princ pozna  i zapita: prijatelju, kaži mi ko je bio HOMER? Vere mi, gospodaru, ne znam. Ismejaše sirotog Boaloa… Ali gospodaru, pitajte ga ko je pariski dželat, on će vam ga za tren oka imenovati; i ko je glavni dvorski ispovednik – on neće znati šta da vam odgovori?… (Boalo) malo je cenio Aleksandrovu (slavu). Nazivao ga je ludakom, besomučnikom“…

Kontesa obojici potom pročita šta je Montenj rekao o slavi: „SLAVA, to je odobravanje sveta delima koja obelodanjujemo“…

Fabr pita: „Šta svet većma odobrava, RAT ili POEZIJU?… stihove odobravamo u svako doba, pod uslovom da su dobro sastavljeni, kao što su Rasinovi ili Boaloovi… A da li rat, dobro vođen kao što su ga vodili Aleksandar i Cezar, odobravamo uvek?“…

Kurije odgovara: „To zavisi… Od toga da li je PRAVEDAN ili NEPRAVEDAN, i još od koristi koju svako može da ima od njega“…

Fabr nadodaje: „Oni koje rat upropašćuje, a njih je beskrajno mnogo, nipošto ga ne odobravaju… ma kako bio dobro vođen… retki su ljudi koji se razumeju u rat… ŠTA!… svi ratovi su pravedni… Mi govorimo o slavi ratnika. Ovakva slava se stiče ubijanjem. Upravo to čini HEROJ, pravedno ili ne, sasvim svejedno: a onaj koji izgubi bitku uvek je samo BEDNIK, pa makar imao na svojoj strani svu pravdu ovog sveta. Samo je POBEDNIK veliki čovek, a najveći čovek je onaj koji najviše ubija… Možda se isto tako više divimo nekom čuvenom razbojniku nego nekom mudrom sudiji… odobravamo sudiji koji naređuje da se razbojnik obesi… vi (Kurije) i ja… mi više odobravamo Rafaelu… nego Cezaru što je za svog života pobio 3 miliona ljudi… Da su ljudske želje značile nešto, videli bismo manje Cezara a više Rafaela… Aleksandar… to je VOĐA UPROPASTITELJ ljudskog roda; u toj umetnosti niko ga nije prevazišao… Vi znate šta on odgovori onome koji mu je savetovao da najzad sklopi mir: ‚Da, da sam Parmenion, (tj.) da sam čovek; ali ja sam heroj, meni je pokolj potreban; svaka druga razonoda mene je nedostojna, i ja hoću da se zabavljam sve dok bude gradova za pljačkanje, polja za pustošenje, ljudi za ubijanje‚… verujte mi, (niko) nije odobravao njegove besove, čak ni oni koji su od njih imali koristi… šta oni, čija slava tako skupo staje ljudski rod, ostavljaju posle sebe? Glasine, sećanje… ali ništa što bi baš poticalo od njih samih: nikakav spomenik, nikakvo delo njihovog uma koje bi ih predstavljalo ljudima. Oni žive u sećanju jedino posredstvom umetnosti koje ne poznaju, i njihova slava, uvek nezavisna od truda drugih, propada, ako se neko ne pobrine da je sačuva“…

Kurije reče: „Cezarevoj slavi nimalo nije potrebna takva usluga, i niko… nije znao bolje od njega da sebe preporuči potomstvu“…

Fabr odgovara: „To ga izdvaja iz reda prostih zavojevača… on nije bio samo zavojevač… njegova taktika danas ne bi bila tako sjajna da nije njegove RETORIKE, i da jedna drugu ističe… šta predstavlja slava čiji nijedan dokaz nije sačuvan?… Nikad ne umiru jedino oni čija MISAO ŽIVI, posle njih. Aleksandar je bio veliki ratnik… i hoću da u to verujem; ali HOMER je veliki pesnik; ja to vidim, sam sudim, i ako mu se divim, činim to sa punim poznavanjem,  a ne na osnovu vere u predanja. Rafaelo još diše  i govori u svojim slikama. La Fonten mi je više poznat danas nego da sam ga, za njegova života, viđao ne pročitavši njegova dela… njihov ugled raste posle smrti, i da njihova duša, koju su svu uneli u svoja dela, tu izgleda plemenitija i čistija, oslobođena njihovih ljudskih osobina. Ali što se vaših ratnika tiče, njihova posluga, pratnja, doboši, tube, čine celo njihovo biće, i kada to izgube, bili živi ili mrtvi, pretvaraju se u ništavila… po vašem mišljenju, gospođo, da li su sve počasti koje su po kraljevom naređenju ukazivane gospodi maršalima vredele makar malo one slave koju je Kornej dugovao isključivo samom sebi? A Molijer?… da li bi zamenio svoju za slavu nekog generala… Da li bi dao Mizantropa za sve njihove bitke?… Boalo (mu) to ne bi savetovao. On je… dobro znao da se ne sastavljaju stihovi kao što se zauzimaju gradovi… Ko bi stvorio Mizantropa, da nije bilo Molijera?… I molim vas, čega pre možemo da se lišimo, bitaka ili dobrih komedija?“…

Ali ovaj razgovor se prekida, jer ulazi sluga te im reče da je sto postavljen… I dok kontesa smatra da je Fabr iscrpeo sve svoje dokaze, on će im reći: „Časti mi. Nisam vam izneo ni ¼, ni najbolje“… Tada mu kontesa priznaje da je pobedio i kaza: „Prihvatiću sve šta želite, pod uslovom da sednemo za sto“… A kada posedaše da obeduju, kontesa je za sve vreme trajanja obeda vodila rat sa Fabrom… Tema razgovora potom se prenela sa umetnosti na razgovor o ledi Hamilton, koja je nekada dugo stanovala u toj istoj kući u kojoj se obed odvija. Ledi Hamilton je naime bila udata 1791 za ser Viljema Hamiltona ambasadora i skupljača starina,  a onda je postala ljubavnica admirala Nelzona. Ta žena nepoznatog porekla vodila je prilično raskalašan život… Konetsa zatim reče da je poznavala Nelzona i  kaže kako je on ličio na vajara Kanovu… I tako se ručak završio, a završava se i feljton…

Fabr i konetsa se popeše  u svoja kola i odoše, a Pol Luj Kurije vrati se kući i sve ovo zapisa u Napulju 2 marta 1812… Kroz 13 godina biće ubijen…

THE END