Sonet o Žani Dival pod naslovom “Egzotični miris”…Ona kao da od večnosti Bodlerovo srce drži zatočeno i žalost koju oseća sada vrsta je nekakve sreće, a od svega najviše voli da udiše mirise Žaninih “grudi i ramena” (verovatno golih), a što je za pesnika retka vrsta drveća i voća koje izobiluje sokovima slasti i strasti… Ona je od onih žena čija iskrenost i pogled umeju da dovedu do zaprepašćenja. Bodleru su potrebni ti njeni mirisi, jer su to njegovi putokazi za dalje i oni su poput plodova sa drveta “tamarinde” šire mu nozdrve i unutar njegove uzburkane duše pomešaju se i sliju u jedno sa “pesmom mornara”, a koja u njemu peva raspukla od slasti i strasti…
Za pesmu “Kosa” reći će neki da je to vrsta sonate koja prerasta u pravu simfoniju i baš jednu takvu pesmu novinari su izvrgli poruzi i podozrenju (oni često pominjani “člankopisci iz ‘Figaroa’ ”)… Linija koju bi neki da podvuku između duhovnosti i duhovitosti, kažu tanka je poput leda pred pucanjem… “To runo što se s kovrdžama sliva! Ti uvojci puni nehajne arome! Da naseliš tamnu sobu – željo živa! Sećanjima što ih tvoja griva skriva… Azija, Afrika, prašume… svet jedan dalek, jedva postojeći, živi, ko u šumi, u mirisnoj kosi!… Rastem, draga, s tvojim mirisom ploveći!… Nosite me, kike, ko val skoka!”… Bodler se onesvešćuje od opijenosti u jednoj ovakvoj ženskoj kosi ili je to posledica vreline i žarke klime… Njena kosa je najlepša luka u kojoj sve buja i vri od života i on bi tu napio svoju dušu i kao moćna lađa podigao ruke ka nebesima kako bi obgrlio svu tu toplotu koja se emituje kao radijacija… Njena kosa je prostranstvo ogromnog mora u kome sve diše i miriše i po kome plovi on kao lađa što od opijenosti posrće. Ona je njgoov mazni nehat i najlepše njihanje i “šator mraka”. Ona je onaj melem za njegove rane i onaj plavi “oblog neba i kosmosa”. Dok upija mirise njenih “kovrdžavih malja” valja se od zanosa, opijenosti i zadaha i peva: “Ja ću u žbun kovrdžasti sejati obilje bisera, rubine, da se ne oglušiš o zov moje strasti! Jer ti si oaza, i ibrik pun slasti iz kojeg uspomene srčem, poput vina”…
Pesma “Obožavam te ko nebesa noćna” predstavlja neku vrstu “ode” idealnom tipu žene, koju sve više voli, a koja mu sve jače beži… Bodleru je aposlutno jasno da osvajanje žene isto je i što napad cva na mrtvi leš. Ali, Bolderu telesne strasti “raspaljuje” baš žena koja je hladna, zato o njoj izabranoj peva ovako: “O amforo žalna, ćutljivice moćna, što mi više bežiš, ljubav jača biva, sjaju mojih noći!… podrugljiva, širiš razdaljinu izmeđ mojih ruku i plavetnila u nebeskom luku. Gmižući jurišam i napadam prvi kao na mrtvaca kad udare crvi, volim, zveri, čak i tvoju lednost leša, hladnoću zbog koje bivaš mi još lepša!”…
U pesmi “Sav svet bi da strpaš u svoj ćumez grozni, od dosade, ženo, duša ti se prozli” – pojavljuje se nov tematski motiv “žena vampir”, iz koje kasnije nastaje u Holivudu “vamp-žena”… Pevaće o svojoj prvoj ljubavnici prostitutki po imenu Sara koju je zvao “Zrikavica” i reći će da je njena lepota od nebeskog sveta i porekla. No, pošto je ona prostitutka, ta lepota biće zloupotrebljena! Sara se povazdan poigrava muškim srcima i na taj način oštri svoje kandže i zube. Čari ženske koje poseduje zloupotrebljava bezočno i Bodler je pita da li je “nesvesna zakona po kome postoje”… Ona je “mašina slepa, svirepa i kleta! Korisna naprava što sisa krv sveta” i opet je pita: “Zar se ne postidiš pred ogledalom sa lepotom (kad) se suočiš nestalom?… izveštačena, i gorda, i mlada pred dubinom svog zla ne stuknu nikada… o kraljice greha, o ti, gnusna zveri – sa tobom odluči genija da stvori? Prljava visosti! Sramu od svih gori”… U očima jednog razbesnelog muškog stvorenja što i Bodler ljubomirni često beše – žena ma i bila najpoštenija ne može bolje nikad proći!… Ovakvi obrasci još su na snazi!!!…
Pesma “SED NON SATIATA” u prevodu “Ali ne zadovoljena” peva o nezasitosti žene cara Cezara Klaudija – Valerije Mesaline, koja se noću iz muževljevog kreveta bežala u javnu kuću i otuda poslednja izlazila u osvit izmorena, ali ne zadovoljena!… Bodler i svoju ženu “garavu vešticu” Mulatkinju Žanu idealizuje i poredi sa Valerijom nazivajući je čudnim božanstvom i veruje da je ona izmišljena od strane “nekog vrača Fausta savana” ili da je možda “dete noćnog plama, slađa od svih vina, droga i balsama”… Opila je njegova usta, a on je gasio žeđ i čamotinje svoje u zdencima njenih očiju, a kad više ne bude mogao da pije toliku opojnost uzviknuće očima koje ga progone: “Oči, okna tvoje duše, manje vatre sipaj, o surovi duše!… Ne mogu da skršim tvoju snagu džina… megero (furijo) besna, tamnoputa u postelji tvojoj budem Prozerpina” ili Persefona, žena boga Hada koja je zapovedala furijama i određivala cikluse umiranja i ponovnog rađanja godišnjih doba (uzima se za božanstvo plodnosti i oličenje žene koja je uvek spremna odazvati se na zov ljubavi)… Bodler je hteo da veruje da je Žanu začelo seme “pustinjskog čarobnjaka i đaka Geteovog Fausta u ponoćnoj crnoj misi”… Čudno je kako Bodlera uspeva da začara veštica, kad su one samo uspevale da obmanu priprost svet… Megara ili Ernija je furija pakosti i mržnje koja u Donjem svetu proganja muške prestupnike…
Pesma “Ona, i kad hoda, pleše”… Ovde se Bodler divi ženama nerotkinjama i onim jalovih trbuha – div se “ženama pobunjenicama protiv zakona Prirode”… Opisuje jednu takvu koja isijava i zrači, njiše se u lelujavoj odeći, sporog i ravnodušnog koraka, sa očima kao sa dva izbrušena draga kamena, “s telom Sfinge drevne” u koje se zaplela kao Anđeo, što poput plamena zablista i poput zvezde sine, iako je sve uzlaud u tom hladnom veličanstvu “nerotkinje-žene”…
Pesma “Zmija koja pleše” govori o omiljenoj ženi, čije telo Bodler obožava da posmatra tu “predivnu i svetlucavu kožu”… Voli mirise njene kose, to “opojno more sa plavim talasima”… Od nje njegova duša je snena i pospana (ošamućena), dok ga njene oči podižu “u nebeski etar”… Voli ritam njenog njihanja, boka i hoda – koraka i zar ona nije “zmija (što) na vrhu štapa pleše”, a takve zmije nosili su vračevi i magovi na vhovima svojih štapova!… “Tvoja detinja glava lena, teška, dokona, ljulja se, sva mlitava, kao mladunče slona. Telo… nalik velikom brodu… iz usta mednih, voda ti pljusne do zuba, pa gorko vino Cigana ispijam, dok se puše nebesa tečna, protkana zvezdama moje duše!”…
Pesma “Strvina” zbog koje su novinari Bodlera uvredljivo nazvali “princ-lešinara”… Još s početka pesme Bodler se pita: “Pamtiš li, dušo… stazu, i onu strminu, gde ugledasmo prizor gadan: na šljunak bačenu strvinu… nalik na ženu bludnu… dok nehajno pokazuje raširenu i sparnu, utrobu svoju. Trulež tu je sunce zlatilo, pečenu reš… da bi prirodi stostruko vratilo ono, što nekad sjedini… Smrad beše tako jak da bezmalo ne padosmo u nesvet. Muve su na… trulom mehu zujale u hrpama, larve… rasute behu po tim živim krpama… Kao da je telo, oživevši na čas disalo, i množilo se. Čula se čudna muzika… Oblici su se gubili u bleskanju nalik na mutnu sliku, kad majstor mora da po sećanju dovršava svoj rad”… A onda je Bodler opazio kako ih prikrita iza jedne stene posmatra “ljutita i zlooka” kučka, koju oteraše i ostaviše je bez ručka!… Bodler i ženi omiljenoj govori o času raspada koji se bliži – nije ovo proroštvo ovo je prirodni proces nestajanja, umiranja i truljenja: “I ti ćeš biti kao ta pogan… zaraza muvljeg roja… Anđelu moj, ljubavi moja!… u cvetnoj česti počnu da trunu kosti… lepojko, reci crvu… da ja čuvam oblik i suštinu prvu mojih raspalih ljubavi!”… Do razlaganja i gubljenja obličja (umiranja) doći će u fazi raspadanja, a nad svim tim kažu duh ostaje nedodirljiv, a šta mi to imamo samo od duha, ako je duh bez tela ništa, kao i telo bez duha – bezvredni za ovu dimenziju zemaljsku i čovečansku, kad mi nismo lebdeća već hodajuća i misleća bića!… Vremena je malo i nemojte ga gubiti na nebitno i malo!… Vremena je uvek malo, pa čak i kad bi sto godina živeli ovako!… Ostaće dela duha, ali i dela zloduha – dualnost svuda postoji još od začetka Vremena!… Kažu da posle smrti počinje nekakav “pravi život” i to samo za one ljude “koji su se za nešto takvo izborili” i verovatno za one koji tako veruju po svom opredeljenju nenametnutom… No, ja tako ne verujem!… Pravi život ili je ovaj ovde ili ga i nema!… Međutim, kome je doista potreban taj fiktivni i ko zna kako izmišljeni vazdušasti svet nevidljivih dimnezija ili bilo kakav praviji život negde gore daleko u raju od ovog ovde vidljivog na zemlji najdivnijoj plavoj planeti i hemisferi za koji smo samo jednom rođeni, ponajčešće samo kratko…
Današnje interpretiranje i doživljaj Bodlera završavam pesmom “DE PROFUNDIS CLAMAVI” (Psalam 130, Pjesma za penjanje prvi stih: “Iz dubine vičem k tebi, Gospode!”)… Krik koji je najčešće jednosmeran i završava se negde gore po vertikali udarcom u neprobojni zid ili štit!… Bodler iako koristi religiozni motiv možda se obraća više ženi koja je za njega bog i “jedini izvor spasenja”, a treba ostaviti i neke tumače da slobodno veruju da se Bodler obraća bogu!.. Ali neka ga i dalje napadaju za svetogrđe i bogohulnost… Zar niste kadri u Bodleru da vidite one molitvene kapi. Iako on prema bogu (koga nazivali Aposlutom ili nečim trećim) uzgaja emocije kako kažu, a što su one baš sad toliko “protivničke” zaključite sami, a nikako kao robovi poslušni dogmama… Evo Bodlerove molitve: “Smiluj mi se, o Ti, jedini kog volim, vapim iz ponora, kud se duša skrha; svet je crn, a vidik zazidan do vrha, i mrak je ispunjen strahotama golim; po šest meseci se hladno sunce ceri, a drugih šest zemlju pokriva noć duga… ni šume, ni vode, ni travke, ni zveri!… grozota… od hladnog sunca što sija iz leda, i od noći slične iskonskom Haosu; zavidim i gadnim zverima, ako su utonula u san bez sutra i juče: konac vremena se tako sporo suče!”…
Čovek je vidik bez kraja 